REFERENDUMOM DO REPUBLIKE VOJVODINE!

Povezani članci

• Obilježavanje godišnjice dešavanja u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu
• Izašla je nova epizoda podkasta Kulture sećanja u dijalogu na engleskom, uz blog na srpskom jeziku
• Kukasti ekstremisti: Lov na izdajnike u Srbiji
• Promocija knjige Ismara Mujezinovića “Nasljeđe” u Sarajevu
• Esad Bajtal: Gdje je energija bosanskog duha?
• Kninska lekcija iz domoljublja

Vojvodina od nekada izuzetno razvijenog federalnog dela u bivšoj SFRJ, odmah iza Slovenije, danas nedovoljno razvijena regija u državi Srbiji. GNP je 1990 prema podacima Svetske banke 3006 US$ u Vojvodini a u Srbiji 2275 US$. Ispod linije siromastva je 1989. živelo 8% stanovnistva Vojvodine a  21% stanovnika Sr-bije (Aleksandra Posarac istraživanje). Nivo nepismenih je bio 1981. u Vojvodini 5.8% a u Srbiji 10.9%. Ta dva pokazatelja, bogatstvo i pismenost su važni civi-lizacijski parametri i daju preciznu sliko gde je ko i ko je ko bio.

Vojvodina je opljačkana ratovima 1991-1999. Rat se mora platiti. Tenk troši mnogo više nego automobil. Putovati automobilom je jeftinije nego na ten-ku. Tenk troši 300 litara benzina a automobil 5-6. Ko je platio rat? Oni koji su imali. Vojvodina pre svega. Ne možeš uzeti od onog ko nema. To je bila politika prema Vojvodini od 1945. a koja se zvala “Vi imate, niste gladni!“

Danas je Vojvodina glad-na. Zašto nema istraživanja koli-ko ljudi danas živi ispod linije siromaštva u Vojvodini? Koliko ima narodnih kuhinja u kojima  B-92 humanitarna organizacija, a ja sam verovala da je to radio i TV, deli tanjir čorbe u nekad prebogatim selima?

Od 1987 građanke i građani Vojvodine žive pod pritiskom svih vrsta strahova koji se stalno ob-navljaju, strah od gladi, novih ratova, siromaštva, bolesti, progona. Živi od 1987. pod pritiskom zavisnosti od moći onih koji dele ili ukidaju radna mesta, dele ili smanjuju penzije, dele ili ukidaju stavke u budžetu, dele ili ne dele tanjir čorbe u narodnim kuhinjama. Pa nekom meso a nekom samo voda.

To stvara mentalitet logora, a ne mentalitet uspešne i bogate zajednice koja sada u Vojvodini postoji samo u sećanju. Ogromna je moć kada se u logoru deli čorba. Posebno kod onih koji su imali iskustvo traume gladi, a upravnici su logora, ili su bar oni koji dele čorbu. Nije ni to loša pozicija u logoru.

Sve to stvara osećaj nemoći i očaja. Možda nije ubijena nada? Mozda  upravo sećanje na bogatstvo i pismenost kao civilizacijski pokazatelji, mogu da budu osnova za preokret u Vojvodini? Krize stvaraju dezorijentaciju. Vojvodina je dezorijentisana. Ona ima velik potencijal, ali nema političku elitu da se suoči sa realnošću  i krene u preokret.

Nije Vojvodina više  nikakva  lokomotiva napretka Srbije, koju ona vuče prema Evropi. Ma to su fantazije. Voz od Pančeva do Zrenjanina ide 2 i po sata, 50 km, ma kakva lokomotiva?

Vojvodina od 1945. ima dvostruki zid ćutanja koji je posle ratova 1991-1999 još jači, dublji i opasniji. Vojvodina ima „bele mrlje“ u sećanju; „bele mrlje“, ono o čemu se ne govori ni javno ni u porodicama. To je pola miliona proteranih Nemaca posle Drugog svetskog rata i 200.000 građana i građanki Vojvodine koji su otišli pod pritiskom posle 1991. Utvrdjivanje broja stradalih po logorima posle 1945 i 1991 je civilizacijski zadatak Vojvodine.

PREDLOZI (za rešenje problema; pr. red.):

Osnivanje Vojvođanskog  instituta za holokaust i studije genocida

Referendum u Vojvodini sa pitanjem da li su građanke i građani Vojvodine za republiku u okviru federalne Srbije. Da ili ne?

(Objavljeno u februarskom broju Tolerancije)