2008.

Autor/ica 3.3.2012. u 10:13

Povezani članci

2008.

Zamenik premijera i predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS) Ivica Dačić izjavio je danas da Srbija ne bi dobila kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji (EU) da je njegova partija 2008.godine odlučila da podrži Vojislava Šešelja i Vojislava Koštunicu, na šta mu je predsednik Boris Tadić uzvratio da poštuje ljude koji na sebe preuzimaju rizike.

Na sednici Saveta za evropske integracije, kojoj su prisustvovali predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, kao i svi ministri u Vladi, Dačić je ocenio da su predizborna obećanja 5. oktobra ispunjena tek posle koalicije sa SPS.

Na Dačićev govor reagovao je predsednik Tadić, koji je rekao da “više nego išta” poštuje ljude koji u politici na sebe preuzimaju rizike i koji prave “neočekivane i
neuobičajene iskorake”. (Blic,02.03.2012., Dačić:Da je SPS podržao Koštunicu, ne bi bilo kandidature)

Eto, Ivica Dačić, po ko zna koji put, nam oči otvara nepobitnim istinama. Zamislite samo, kakve bi to katastrofalne posledice imalo po Srbiju, da je Dačić 2008. prihvatio da podrži Šešelja i Koštunicu? Ovaj pro-demokratsko-evropski iskorak dao je Srbiji nadu i svi smo tada (2008.) odahnuli i konstatovali: dobro je, samo da je Ivica prelomio… Ali hajde da se malo bavimo disutopijskim ili, bolje rečeno, (re)konstrukcijskim analizama. Šta bi se desilo u Srbiji da je Dačić pristao na koaliciju sa Šešeljom i Koštunicom? Pa, danas bi bili kao Belorusija, na primer, ili još gore kao Sirija. Srbija bi dobila nove sankcije, a NATO bi budno pratio manevre srpske vojske, osobito oko granice sa Kosovom. Ponovo bi švercovali benzin i cigare, vozili se u «polovnjacima», to jeste automobilima ukradenim negde na Zapadu (imam papire za auto čiste ko suza, ali se oprali u farmerkama…). Mrzili bi NVO i ostale pro-zapadne plaćenike i samo čekali na mig velikog vođe (Ivica D., na primer) da im smrsimo konce jednom zauvek. Živeli bi od 3-5 eura mesečno, snabdevali se na pijaci robom iz bratskim nam zemalja, pili lozovače i vinjake kombinovane sa jakim halucinogenima itd. i tome sl. Sve je to već viđeno ili, bolje rečeno, preživljeno devedesetih godina prošlog veka. Sećate li se devedesetih gospodine Dačiću? Ma hajte molim vas, kakve devedesete? Nije važan ni Peti oktobar, ni Zoran Đinđić, sve su to sitnice u odnosu na 2008. kada je Ivica «prelomio».
A ja se pitam kao Josip Pejaković u Vrankvurtu am Majn-u: «jel’ ovo ovi element, pas mu mater…?»