Revizija nacionalne istorije: Milošević je kriv za gubitak Kosova

Čitaocu ostaje nejasno koje su se politike u tom vremenu sukobljavale i u kakvom su se ishodu okončale. Zato tekst deluje objektivistički i neprozirno, jer ne ulazi u to da su unutar srpskog partijskog i državnog rukovodstva postojala oštra neslaganja oko toga kakvu politiku treba voditi prema Kosovu. Ekstremna nacionalna struja, kojoj je na ruku išao predsednik CK SK Srbije Slobodan Milošević, zahtevala je pooštravanje politike prema kosovskim Albancima, dok je državna politika, na čijem čelu je stajao Ivan Stambolić, predsednik Predsedništva Socijalističke Republike Srbije, principijelan protivnik srpskog i svakog nacionalizma, nastojala da se srpsko-albanski konflikti rešavaju na miroljubiv način. U stvari, ovim unutarsrpskim sukobom, oformio se razlaz između dve oštro suprotstavljene politike Srbije na nacionalnom planu, između odgovorne nacionalne i nacionalističke politike, posebno prema Kosovu.
Pavlović lakonski ističe da je mobilizacija kosovskih Srba posle političkih promena koje su usledile nakon 1966. i osobito nakon 1981. godine, „odigrala važnu ulogu u političkim trvenjima u poslednjoj fazi socijalističke Jugoslavije“. Ali ne govori zašto je 1966. godina značajna i o kakvoj se ulozi kosovskih Srba radi u tom vremenu. Za čitaoce u Srbiji i širom sveta, 1966. godina, sama po sebi ništa ne znači, ako se ne kaže da je to bila godina u kojoj se održao plenum CK Saveza komunista Jugoslavije na Brionima, na kome je smenjen visoki partijski i državni funkcioner Aleksandar Ranković, potpredsednik Republike i raniji šef tajne policije, poznat po privrženosti centralističkom konceptu socijalizma, pa u tom kontekstu i oštrijoj politici prema kosovskim Albancima i Kosovu uopšte.

Postbrionske promene nesumnjivo su predstavljale značajan politički prelom u pravcu decentralizacije polititičkog i federalnog sistema koji je otvarao nove mogućnosti za demokratske reforme i ravnopravnost nacija. Kosovo je tada u sistemskom smislu znatno napredovalo, postalo je „elemenat federalizma“ čime je de facto izjednačeno sa statusom republika. Novi status Kosova međutim, zloupotrebljavali su posebno i veoma albanski nacionalisti, podstrekivajući iseljavanja Srba i zahtevajući da Kosovo preraste u status republike. To je prirodno pojačavalo nezadovoljstva Srba, što je stvaralo povoljno tle za rast srpskog nacionalizma. Tako da je vlast imala otežani dvostruki zadatak, da zvaničnu nacionalnu politiku sprovodi i protiv srpskog i protiv albanskog nacionalizma. Poltički značaj srpskih protesta ne iscrpljuje se samo zaštitnom ulogom od lošeg ekonomskog i političkog položaja kosovskih Srba. Ti protesti sve više su prerastali u snažne pokrete za povratak na centralističko rukovođenje Kosovom u kome su Srbi imali dominantnu rukovodeću ulogu. Ima se utisak kao da je autor bio previše oprezan da te političke pojave kvalifikuje pravim imenima.
Naznačeni odeljak, napisan je iz ugla protesta kosovskih Srba, ali se ne vidi da su te proteste podsticali i usmeravali srpski nacionalisti (Dobrica Ćosić i drugi). Izostao je zanimljiv podatak da se je tim protestima jedno vreme supotstavljao i Milošević kao predsednik srpske partije, ali samo dotle dok Ivan Stambolić nije eliminisan iz zvanične politike. Prenebregnute su u tom smislu neke značajne prekretnice kao što je Osma sednica CK Srbije (1987) na kojoj je srušen Ivan Stambolić i te je ubrzo usledilo poništavanje dveju autonomija zagarantovanih važećim Ustavom. Jedno vreme odvojene struje, legalna Miloševlćeva vlast i opozicija Srba sa Kosova, sjedinile su se u jedinstvenoj nacionalističkoj politici ovladavanja Kosovom nakon čega nacionalizam postaje zvanična politika Srbije