Zašto je propao rokenrol?

Povezani članci

• Nerzuk Ćurak: “Nema prečeg zadatka za Sarajevo i Zagreb od uspostavljanja nove politike prijateljstva”
• ODLAZAK AUGUSTINČIĆEVOG UČENIKA
• O NAŠIH DVANAEST TUŽNIH GODINA
• MITOLOGEMA POVJESNOG RASAPA
• Kako ćemo se sjećati Branka Lustiga – dvostrukog oskarovaca i svjedoka strahota Auschwitza
• Rezultati istraživanja o dezinformacijama i teorijama zavjere u BiH, saopštenje za javnost

“Postavlja se pitanje: kako je neko iole normalan
 pomislio da je moguće zaraditi milione svirajući
 rokenrol (u Srbiji?!) – koji je, u suštini, proizvod
 kontrakulture koja stoji nasuprot populizmu – a ne
 prodati dušu?! Da nije ideja tzv. rokera bila da po sili
zakona nateraju ljude da slušaju rokenrol? Šerijatski
rokenrol zakon: ko ne zna naizust pesme rokera iz
 Čačka i Niša da mu se tupim nožem odseku uši!”

Ne tako davno, internetom su počeli da kruže snimci sa Jutjuba sa obradama narodnih pesama u izvođenju Džonija Štulića. Onima koji pomnije prate rad ovog kultnog jugoslovenskog muzičara, nekadašnjeg frontmena rok grupe ,,Azra”, poznato je da je na albumu “Uživo: Banjaluka i Mostar 1990.” Štulić svirao i pevao “Marš na Drinu”, “Zajdi, zajdi”, “Bitola, moj roden kraj”, “Karanfil se na put sprema” i druge narodne pesme. Nedavno je u u intervjuu beogradskom dnevnom listu “Blic” rekao da “nije bilo više od stotinak dobrih narodnih pesama iz svih krajeva Balkana. Otpevao sam ih sada ponovo, jer sam želeo da ljudi čuju te pesme na moj način. To su pesme kao što su ‘Šešir moj’, ‘Govori se da me varaš’, ‘Zvezda tera meseca’, ‘Danka’, ‘Pijem da je zaboravim’. Mislim da kod nas nije bilo pravih narodnih pevača.” Ne želeći da polemišem sa Džonijem, pre bih rekao da kod nas nije bilo pravih, istinskih rok pevača! Da ih je bilo, ne bi Elvis J. Kurtović još onomad pevao “Da Bog da crk’o rokenrol kad ga svako svira!” I zaista, svakojaki jurodivi likovi su imitirali rokenrol život u ex-SFRJ. A narodnjaci? Hvala na pitanju, dobro su, živi i zdravi, nikad bolje nisu stajali nego li danas.

Glumica i pevačica Olivera Katarina napravila je svetsku karijeru pevajući ciganske i tradicionalne pesme, kao što je to, uostalom, učinio i neprevaziđeni Goran Bregović. Romskog pevača Šabana Bajramovića je magazin “TIME” proglasio za jednog od deset najboljih bluz pevača na svetu; Šaban je snimao sa “Cubismo”, učestvovao je u projektu “Mostar Sevdah Reunion”, podignut mu je spomenik u Nišu, a pisac Zoran Ćirić Magični je napisao da je “nepobitna istina: ono što je Van Morison za Irsku, a Žak Brel za Francusku – to je Šaban Bajramović za Srbiju”. Publicista Teofil Pančić je, povodom obeležavanja godišnjice smrti pevača Tome Zdravkovića, napisao da je “i kao pevač i kao autor […] bio veliki umetnik, zapravo najveći koji se ikada pojavio i ostvario unutar jednog oficijelno prezrenog i nekanonizovanog žanra”; i Tomi Zdravkoviću je podignut spomenik u Leskovcu. Gorčin Stojanović, sa još dvojicom kolega, režirao je koncert Lepe Brene, najveće balkanske folk zvezde, a beogradski nedeljnik “Vreme” je, sumirajući njenu karijeru, konstatovao: “Od Lepe Brene u šou-biznisu i, uopšte, na jugoslovenskoj estradi, teško da ima veće”. Prvak tamburaške i starogradske pesme Zvonko Bogdan imao je svojevremeno jedan od najzapaženijih nastupa na novosadskom festivalu “Exit”. Pevač Miroslav Ilić, slavuj iz Mrčajevaca, dobio je od države nacionalnu penziju koja se dodeljuje zaslužnim umetnicima. I da ne nabrajam više, i ovih nekoliko podataka govori u prilog tezi da su narodnjaci pobedili, postali mejnstrim, postali nešto što se sluša u svim prilikama: na državnoj televiziji i radiju, u vozilima gradskog prevoza, na svadbama i sahranama, na dernecima, tulumima, žurevima, partijima, na proslavama mature… I više nikoga pod kapom nebeskom nije sram zbog toga!

Jedan od retkih izleta folkera u rokenrol vode bio je nesrećni pokušaj Dragana Kojića Kebe koji je pokušao da otpeva klasik “Paint it Black” legendarnih “Rolling Stones”. U njegovoj izvedbi stihovi dvojca Džeger/Ričards idu ovako: “U crno obojeno u meni je sve, / pevam da ne plačem jer nema više nje, / Bog mi je dao sve, dao i uzeo, / kao tebe nikoga nisam voleo…” To je jedna od najbizarnijih pesama koje je ikada iko snimio na planeti Zemlji!

Da je rokenrol u Srbiji valjao ne bi propao! Da je iskreno sviran ne bismo mu držali opelo. Laž i mimikrija! Glumatanje svetskih trendova i zvezda uz sarmu, proju i ajvar. Masnokosi i krezubi pevači koji ne znaju ni reč engleskog, a pevaju rokenrol standarde. Praziluk im viri iz guzice dok se saginju da uštekaju gitaru u pojačalo. Rokenrol uz “Hop-cup poskočiću”?! Rokenrol uz likove koji se gade narodnjaka jer su ovi, pobogu, seljačine i gluperde, a sami nisu pročitali niti jednu knjigu, niti imali vremena za bilo šta drugo osim busanja u rokenrol maljave grudi. Ma, hajte molim vas! Narodnjaci su barem bili iskreniji u svojim “umetničkim naporima” i zato su opstali. Rokeri su, koketirajući sa estradom, zašli u vode u kojima nisu imali šta da traže i, da kažem tako, nastradali. Prosto rečeno, prodali su se za šaku dinara. (Ono malo rokenrol dinosaurusa vrednih pomena i danas prangijaju s uspehom i ne pomeraju se ni za milimetar u svojim stavovima, ali, što bi se reklo, baš izuzeci i potvrđuju pravilo!) Postavlja se pitanje: kako je neko iole normalan pomislio da je moguće zaraditi milione svirajući rokenrol (u Srbiji?!) – koji je, u suštini, proizvod kontrakulture koja stoji nasuprot populizmu – a ne prodati dušu?! Da nije ideja tzv. rokera bila da po sili zakona nateraju ljude da slušaju rokenrol? Šerijatski rokenrol zakon: ko ne zna naizust pesme rokera iz Čačka i Niša da mu se tupim nožem odseku uši!

Ko nije gledao, neka potraži sjajan dokumentarni ciklus “Rokovnik” Dušana Vesića i Sandre Rančić. U 40 polučasovnih epizoda najznačajniji autori i izvođači pričali su o rađanju i smrti rokenrola u ex-YU. Kad čujete te ispovesti, jasno vam je zašto su narodnjaci morali da pobede. I nikoga više ne treba da čudi zašto danas nema scene, nema mesta za gitarsku muziku u medijima, nema slave i novca u sviranju rokenrola. I, neverovatno, i danas se kao i u vreme socijalističkog samoupravljanja očekuje pomoć države u rešavanju ovog problema. Kao da nije očigledno: rokenrol je umro onog dana kada je institucionalizovan, kada su o njemu počeli da brinu direktori Domova kulture, gradski sekretari, omladinski i partijski funkcioneri.

I jedan kuriozitet za kraj: ako niste znali, proverite biografije najvećih rokenrol zvezda u SFRJ. Sinovi oficira JNA stvorili su i činili rokenrol scenu u SFRJ! Sociolozi kulture bi morali da se pozabave ovim pitanjem. Propali su JNA i SFRJ pa zašto ne bi i rokenrol!? “Da Bog da crk’ooooo! Crk’o rokenrol! Ali mi je merak baš tooooooooo!”