Kolači i ukrštenica

Autor/ica 13.12.2011. u 13:12

Kolači i ukrštenica

Mogao bih ja svašta da Vam napišem, ali me ovo mesto ograničava. Nekako nas od samog rođenja ograničavaju. Te ne možeš ovo. Te ne možeš ono. Onda „porastemo“ i shvatimo da su „stege“ sve jače i jače, a mi sve neslobodniji. Kako smešno zvući rečenica „pravo na slobodu govora“. Baš ovde, u našoj zemlji, uskraćena nam je sloboda govora. Možda mislite da možete sve da kažete, ali verujte, živite u velikoj zabludi. Uskratili su nam slobodu govora, onako perfidno, na kvarnjaka. Mnogi od nas počeli su da pišu. Ja nisam pisac, ali volim da pišem. Naše textove, neki fini ljudi, objavljivali su u onim ne režimskim novinama. Nije dugo potrajalo. Ukinuli su nam novine. Nije mogao da nam se čuje glas. Nije moglo da nam se vidi „slovo“. Mnogi od nas, mislioci, sklonili su se na „đubrište“. Ovde, na globalnom đubrištu, ne mogu nam ništa. Bar ne za sada. No, ko zna, možda se i nama desi ono što se desilo „google“ u Kini. Znate, ipak mi živimo u zemlji mogućnosti, zemlji gde je sve moguće.

Kažu da je lako pisati. Možda bih se i složio sa tom konstataciom. Da mi je neko pre samo par godina pričao kako ću postati kolumnista i bloger, te napisati sve ono što sam do sada napisao, ja bih se „savio“ od smeha. Ipak, desilo se baš to s tom razlikom što se danas mnogi „savijaju“ od smeha čitajući moje textove. Šta se ustvari desilo? Kada Vam „zabrane“ da govorite, Vi pišite. Niko Vam ne može oduzeti slobodu. Ona je samo Vaša i samo je sami sebi možete oduzeti. Ako već ne možete da kažete svoju misao, Vi je napišite i objavite. Internet pruža mogućnosti o kojima niste ni sanjali. Neka se pročita Vaša misao. Nazivaju me „destruktivnim misliocem 22. veka“ samo zato što sam realan, sarkastičan i napišem ono što mislim. Ako mislite da mi smeta takav epitet onda ste u zabludi. Mislim da svako treba biti svestan sebe i svojih mogućnosti i uvek težiti višem i većem. Nekada i sam put do cilja može Vas odvesti na predivna mesta gde će te upoznati predivne ljude. Učili su me da je sve u meni i do mene. Rekli su mi da će me na mom putu „udarati“ i „pljuvati“ ali da moram da nastavim napred. Rekli su mi da se ne mešam sa „mekinjama“ kako me ne bi pojele „svinje“. Učili su me da je „solidarnost“ vrlina, a ne mana. „Ne laži i ne kradi“, govorili su mi. Mnogo toga sam naučio do trenutka kada su mi roditelji rekli „Idi sine. Traži svoje mesto pod suncem.“. Ono što me zateklo pod suncem nije bilo ono što sam očekivao. Nije čak bilo ni „sunca“. Hladan neki svet. Zao i zavidan. Glup i neemancipovan. Seljačenje. Hodao sam i učio u hodu. Šuškalo se da svet oko mene mora da se menja. Diktator mora da padne. Moramo pružiti „otpor“. Dali su mi zviždaljku. Zviždali smo i lupali i na kraju smo pobedili. Bila je to slatka pobeda, ali ne i konačna. Moramo se popeti više i uzeti veće. Došao je oktobar, a sa njim i bager. Opet smo pobedili ili smo samo verovali u pobedu. Menjali smo stvari. Verovali u ideju i kao pčele, marljivo radili. Onda su stigli „trutovi“. Vratile su se i „ose“,a za njima i „stršljeni“. Nastao je grabež. Neki od nas su otišli, a oni koji su ostali su se ili „utopili“ u „novi poredak“ ili povukli u svoje male i skromne svetove čekajući novo doba i novog lidera. Mnogi su upali u apatiju. Otpočelo je vreme tihe stagnacije u pokretu. Što su više menjali to je više bilo isto. Posmatrati sve to, a ne komentarisati bilo je žalosno. Počeli smo da pišemo.

Da li sam razočaran u ono što danas vidim oko sebe? Jesam. Mislio sam, a i dalje mislim da možemo kao narod mnogo više. Potrebno je malo snage i mnogo volje da sve krene na bolje (vidi rime niotkuda). Nije poenta u tome da gledamo budalu i druge oko njega koje na sav glas uzvikuju kako je ta budala suvi genije. Isto tako, nije poenta da u gradskom prevozu ustanemo starijoj gospođi onda kada nas ona zamoli da to učinimo, već da ustanemo onda kada je ugledamo. Dvorišta dečijih obdaništa i škola ne predstavljaju „toalet kućnih ljubimaca“ niti „kantu za otpatke“, već mesto gde se igraju i druže naši mališani. O mnogo čemu razmišljam svakodnevno krećući se ulicama svog belog grada sivog srca, posmatrajući ljude u sporom hodu. Pomislim, kad kad, da smo stoka, društvo koje karakterišu pojedinačne frustracije i socijalne patologije. A opet, sitnica me iznenadi i ukaže na to da ipak postoji nada. Mislim … „Mnogo ti misliš, al’ sve pogrešno!“.

Sloboda govora pretočila se u slobodu pisanja. Koliko toliko ste doznali o meni čitajući ovaj text. Potražite me na „đubrištu“. Biću tamo. I zanjte, nije mi cilj bio promovisanje sebe kroz lični marketing. Naravno, na Vama je da mislite šta hoćete, međutim šta god da pomislite, mene to posebno ne zanima, jer ja sam ipak samo jedan od „destruktivnih mislilaca 22. veka“ i kao takav želim samo jedno…SLOBODU!!! Čitamo se!

Tagovi:
Autor/ica 13.12.2011. u 13:12