Bilo je časno živjeti sa Antom: Kako je Ante Marković oživeo SFRJ

Povezani članci

• OGROMAN NAPREDAK – TAPKANJA U MESTU
• Kako su vladike SPC zadale smrtni udarac srpskim desničarima
• Evropska prestonica kultur-fašizma
• Poruka licemjerno-sofisticiranog rušitelja Čovića: čuvajte Republiku Srpsku, ali ne i Bosnu i Hercegovinu
• Osmančević: Čovića i Bešlića na crnu listu
• Ukrajinsko-jugoslavenske veze

Vest o smrti Ante Markovića podsetila je na čoveka koji je pre nešto više od dve decenije ekonomski preporodio tadašnju Jugoslaviju.

(foto:liderpress.hr)

Brzina i uspeh njegovih ekonomskih reformi zadivili su ne samo građane, već i mnoge u svetu, ali je neoborivi bedem na njegovom putu bila politika.

Kada je u martu 1989. preuzeo poziciju predsednika SIV-a (savezne vlade) Ante Marković se suočio sa teškom situacijom. Jugoslavija se raspadala, nacionalizam je bujao, a ekonomija među najgorima u Evropi. Imala je jednu od najvećih inflacija i najnižih produktivnosti.

I SIV pod predsedništvom Branka Mikulića je uvideo da se u ekonomiji mora učiniti radikalan potez, ali je tek Marković pokazao odlučnost da to učini. Uočio je da je komunističkoj iluziji došao kraj i da ekonomiju mora prilagoditi zakonima tržišta.

Krenuo je u tranziciju. Od marta do decembra 1989. godine SIV je predložio a savezna Skupština usvojila niz reformskih zakona. Omogućeno je otvaranje tržišta novca, kapitala i radne snage. Sprovedena je deregulacija i u oktobru 1989. godine oko 90 odsto uvoza je liberalizovano.

Marković je znao da će tranzicija doneti i negativne efekte. Smatrao je da će zbog liberalizacije oko 20 odsto radne snage ostati bez posla, ali da će njegova vlada uraditi kvalitetan socijalni program.

Za to i za nove investicije bila je neophodna pomoć najvećih svetskih kreditora i političkih faktora. Zbog toga je početkom oktobra 1989. posetio SAD.

Partnerima je objasnio da je cilj njegove vlade deregulacija tržišta, pluralizam vlasništva, zaštita čovekove ličnosti i sloboda. Od predsednika Buša je tražio da podstakne američke investitore da ulažu u Jugoslaviju, što je Buš podržao.

Pregovarači iz MMF-a su insistirali na sprovođenju antiinflatornog programa, strukturnom ekonomskom prilagođavanju, zaustavljanju javne potrošnje i održavanju realnog kursa dinara i realnih kamatnih stopa.

MMF je obećao da će, ukoliko se sprovedu ove reforme, odobriti kredit Jugoslaviji. Ohrabren rezultatima, Marković je 18. decembra 1989. Skupštini Jugoslavije podnio ekspoze u kojem je naveo pravce ekonomske i političke reforme i mehanizme kojima će to ostvariti.

(foto: vreme.rs)

Ukazao je da je došao kraj društvenom vlasništvu, da se otvara proces privatizacije i da strani investitori imaju jednake uslove kao i domaći preduzetnici.

Predložio je da se u federalnom budžetu za prvu godinu reforme obezbedi 100 miliona dolara za socijalnu sigurnost radnika koji ostanu bez posla, otvaranje novih radnih mjesta, prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, i oko 50 miliona dolara za provođenje programa za zaštitu socijalno ugrožnosti

Marković je smatrao da mu treba 4-5 godina za realizaciju ovog programa i da će njegove dobrobiti osetiti svi. Zbog toga je naveo da je cilj tržišne ekonomije i demokratske države izgradnja novog tipa socijalističkog društva.

Najveće čudo je bilo to što je samo mesec dana nakon usvajanja, reforma počela da daje rezultate.

Sa stranim partnerima je sklopljeno 555 ugovora, vrednih oko 600 miliona nemačkih maraka. U martu 1990. godine Marković je najavio stvaranje agencija za mala i srednja preduzeća i preduzetništvo u okviru kojih će se odvijati prestrukturiranje privrede, potom osnivanje konsalting istraživačkih, inženjerskih i finansijsko-bankarskih institucija.

Do sredine marta 1990. godine u Jugoslaviji je 292.000 privatnika formiralo svoja preduzeća. Marković je bila neophodna politička podrška i stabilna Jugoslavija. U Jugoslaviju je verovao iako je sve ukazivalo na to da je ona došla do kraja.

Apelovao je na političare da se okanu nacionalizma i da gledaju u budućnost. Na kraju svog ekspozea u Skupštini je izjavio: „Danas su, čitavi regioni – čija je povijest bogata međusobnim ratovima i razaranjima – u zajednici bogatih i civiliziranih naroda koji se ne odriču svoje povijesti i svojih posebnosti, ali žive zajedno, zajednički okrenuti budućnosti, prednostima ekonomskog povezivanja i kulturnog prožimanja.

“Zar mi to isto nismo učinili 1941. godine u zajedničkoj borbi za goli život, za punu nacionalnu ravnopravnost? Treba li da vratimo točak istorije nazad i da platimo cenu koju smo već platili?! Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi… ”

“Usmjerimo se zato na izgradnju društva u kom će građanin imati sva prava primjerena suvremenom demokratskom društvu zajednici ravnopravnih naroda u kojoj nijedan od njih neće tražiti primat zbog historijskih, ekonomskih, ili kulturnih ili bilo kojih drugIh razloga, kako bi svaki građanin u bilo kom dijelu zemlje imao osjećaj punopravnog građanina, jednako poštovan u svom ljudskom i nacionalnom identitetu”.

Na ovaj apel se niko nije odazvao, a u januaru 1990. na 14. kongresu raspao se SKJ. Marković ni tada nije verovao da je kraj. Pred delegatima kongresa je izjavio: „Bez obzira što se ovde dogodilo, mi idemo dalje. Privreda mora dobiti samostalnost i tu politika nema više šta da traži. Jugoslavija će funkcionisati i dalje”.

Pošto je uvideo da sa takvim političarima neće puno postići odlučio je da formira političku stranku i da na izborima od građana dobije podršku. Sa istomišljenicima iz SIV-a održao je na Kozari 29. jula 1990. godine osnivački skup Saveza reformskih snaga Jugoslavije.

Marković je naveo da Jugoslavija u privrednom smislu nikada nije stajala bolje, ali da treba još dosta rada i demokratije kako bi se nesposobni skinuli sa upravljačkih mesta.

Izjavio je: „Nije bitno da li će negdje pobijediti jedna ili druga stranka, već da se naš sistem reformi ne može dovoditi u pitanje. Razgovarali smo sa svim republičkim rukovodstvima, kazali im: ako nijeste za Jugoslaviju, recite to da se ne mučimo. Svi su rekli da su za Jugoslaviju”.

Marković je zakasnio na izbore u Hrvatskoj i Sloveniji, dok je izbore izgubio u ostalim republikama. Uzalud je bilo to što je njegov program doveo do poboljšanja standarda.

Građani su glasali za mračne ideologije umesto za evropski program. Za to ni danas nema racionalnog objašnjenja. Marković je htio da uvede evropske vrednosti. Zbog toga su ga 1990. godine udruženi komunisti i četnici u Crnoj Gori nazvali ustašom.