Feljton Snežane Čongradin: Ko i zašto u Srbiji radi za Ruse?

Povezani članci

• Andrej Nikolaidis: Džabe bacate pare i lažete ljude. Bosna i Crna Gora su istinski Slobodni Balkan
• Može li Dodik da zabrani visokom predstavniku ulazak u RS?
• Zašto bolje razumijem Petera Handkea od Andersa Olssona
• UZBRDICE/NIZBRDICE Ljubo R. Weiss: Još jednom o antićiriličarima i ćiriličarima ili priča o (ne)stabilnosti
• Razglednica iz Hrvatske Republike Herceg-Bosne
• Dobro došli gospodine Füle!

Beograd – Nakon poslednjeg diplomatskog skandala koji je izazvao ruski ambasador Aleksandar Konuzin kritikujući predstavnike srpske političke i ekspertske elite da dovoljno ne brane interese Beograda u vezi s Kosovom, kao i medijski naglašavanih poseta visokih delegacija SNS i DSS kongresu vladajuće Jedinstvene Rusije, uz pominjanje milijardi evra investicija u slučaju formiranja „nacionalno odgovorne vlade”, aktuelizovana su pitanja o mešanju Rusije u unutrašnje prilike u Srbiji i nezadovoljstva Moskve, kako kažu, prozapadnom politikom ovdašnjih vlasti.

Međutim, ruska „razočaranost” Srbijom, pa čak i „podzemni” pokušaji promene vladajućih struktura, uočljivi su odmah nakon demokratskih promena oktobra 2000, a intenzivirali su se posle isporučenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, 2001. godine.

Politički funkcioneri koji u Narodnoj skupštini, vladi, različitim državnim organima i poslovnom sektoru zastupaju interese Moskve, ma kakvi oni bili, zapravo su jako dobro plaćeni za takav posao, a imaju i značajan kapital i obavljaju multimilionske poslove u Rusiji, navode sagovornici Danasa iz sadašnjih i bivših vlasti u Beogradu.

RDB „SLUŠAO“ RUSE I SARADNIKE

Kako tvrde naši sagovornici iz vlade Zorana Đinđića, Rusi su, posle 5. oktobra 2000, imali jak interes da sačuvaju svoje dotadašnje političke i vojne saradnike, a agresivniji angažman, preko stranke Vojislava Koštunice i vojske, preuzeli su nakon Miloševićevog izručenja Hagu.

Pojačane ruske aktivnosti uočene su tokom 2001, a posebno 2002, kada su operativci Resora državne bezbednosti (sadašnja BIA) primetili „izuzetno dinamičnu aktivnost” u zgradi Ruskog doma, u ulici Narodnog fronta u Beogradu. Tom prilikom, radnici RDB su tu zgradu „ozvučili” i postala je predmet stalne opservacije. Tokom 18 meseci nadgledanja i „slušanja“, utvrđeno je da je deo ruske obaveštajne službe u zgradi Ruskog doma oformio štab za koordinaciju s „patriotskim“ političarima iz DOS i ljudima iz vojne obaveštajne službe SRJ. Grupu političara činili su čelnici tada najjače opozicione stranke na republičkom nivou i njihovi finansijeri, javnosti poznati kao osobe s krupnim energetskim poslovima, koji se protežu i u Rusiji.

Vojsku je u to vreme vodila grupa generala, poznatih po imenu „crveni orkestar“, zbog svoje ideološke tvrdokornosti. Među glavnima su bili bivši načelnik Generalštaba Branko Krga i šef obaveštajne službe Aco Tomić. Aranžer, kako ga nazivaju Danasovi sagovornci, i osoba sa kontakt sa članovima pomenute političke stranke bio je potpukovnik Dragoljub Živković, koji je kasnije, u akciji Sablja uhapšen, ali je tokom suđenja oslobođen optužbi za špijunažu Dušana Mihajlovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova.

Kako tvrde bezbednosni izvori Danasa, iza višemesečnih opservacija grupe u Ruskom domu ostalo je nekoliko hiljada stranica službenih beleški, desetine kutija traka snimljenih razgovora, stotine kilograma transkripata.

AMBICIJE ZA PROMENU VLASTI

Prema svedočenju Vladimira Bebe Popovića, bivšeg šefa Biroa za komunikacije Vlade Srbije, postoji „katastrofalna uloga Rusije u postavljanju i smenjivanju vlasti u Beogradu”. „U pripremama za atentat na Zorana Đinđića postojali su strani moćni centri koji su za takvu stvar davali podršku. Tu nedvosmisleno mislim na Rusiju. Kad kažem na Rusiju, naravno da ne mislim na zvaničnu državu i na njihovu zvaničnu službu bezbednosti, KGB. Mislim na one centre moći te države koji postoje i funkcionišu u okviru samog aparata. Ne zaboravite da je vojska (SRJ), njen vrh, u vreme 5. oktobra bila kompletno pod kontrolom Rusije. Osim (generala Nebojše) Pavkovića, koji je tu došao jer je politički bio najprihvatljiviji Miri Marković i Slobodanu Miloševiću, svi ovi ostali koji su upravljali vojskom, od Krge pa nadalje, školovani su u Rusiji i na doškolovanje su išli u rusku vojsku. Ceo taj vrh, koji se u žargonu u vojsci pežorativno nazivao „crveni orkestar“, činili su kolege, zaposleni i potčinjeni velikoj i moćnoj ruskoj armiji i ruskoj aparaturi. Peti oktobar počinje s njima na čelu. To nije samo na osnovu spekulacija ili toga da ja to mislim ili ne mislim, tu se desilo i nekoliko konkretnih stvari. Za mene je svakako najznačajnija ta da me je šest meseci pre Zoranovog ubistva na ručak pozvao ambasador velike evropske države, obaveštajac. Bili smo na ručku, izašli iz restorana i on me je na ulici gde prolaze autobusi pitao da li znam nešto o tome da vojska zajedno s Rusima, koristeći ovo Hag – anti-Hag, priprema Zoranovo ubistvo. Rekao sam da ne znam, kao što stvarno ništa nisam ni znao i na tome se završilo. Preneo sam to i Zoranu i nadležnima koji su se tada time bavili“, rekao je Popović za dokumentarac Peščanika o ubistvu premijera Đinđića.

BEZ KAZNE ZA „ZASLUŽENI METAK”

Uzak krug špijuna FSB (naslednica sovjetske KGB), prema rečima naših izvora iz tadašnjih bezbednosnih krugova, i bez zvanične dozvole Moskve, došao je u Beograd kako bi pripremali političku podršku za diskreditaciju, a potom i likvidaciju Đinđića. Kontraobaveštajna služba (KOS) je, tvrde oni, bila njihova ekspozitura, pa su zajedno tražili motiv i način da sprovedu namere u delo. Kao motiv definisali su “kriminalne aktivnosti” premijera Srbije i zato su nastavili svim sredstvima, pa i preko više medija, da o njemu stvaraju sliku osobe upletene u organizovani kriminal, poput šverca cigareta. Kao najbolje rešenje za izvršioce zločina pokazali su se takozvani rodoljubi, a zapravo ljudi koji su učestvovali u ratnim operacijama devedesetih i vođe kriminalnih grupa. Tako su Zemunski klan i JSO izabrani kao najbolje rešenje, a srpski i ruski “crveni” krugovi su nadzirali operaciju i davali logističku podršku. Ipak, tvrde naši izvori, podrška nikada nije bila eksplicitna, po sistemu “ubijte ga i nagradićemo vas”.

Podsetimo i na događaj, dan nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, kada su spaljene ambasade u Beogradu, februara 2008. godine. Na ruskoj državnoj televiziji, novinar Konstantin Sjemin upućuje uvrede i opravdava ubistvo premijera Đinđića. „Srbija je danas shvatila… da je ošamućena od liberalnih obećanja i nadmetanja u suzama za Zoranom Đinđićem, marionetom Zapada, čovekom koji je upropastio legendarnu srpsku vojsku i specijalne službe, koji je prodao srpski otpor i srpske heroje poslao u Hag za apstraktnu ekonomsku pomoć, i koji je, na kraju, dobio zasluženi metak za to“.

Na zahtev šefa diplomatije Vuka Jeremića, ambasada Srbije u Moskvi uputila je protesno pismo uredniku ruske državne televizije, sa zahtevom da se državna TV Rusija javno ogradi od Sjeminovog komentara, kao i da rusku javnost upozna sa sadržajem srpskog protesta. Međutim, Sjemin je, kako nam je rekao Genadij Sisojev, komentator moskovskog Komersanta, nastavio u sledeće dve godine da vodi Treći dnevnik na TV Rusiji, i tek 2010. “prestao je da se kao novinar pojavljuje u javnosti”.

(Nastavak u ponedeljak)