Slovenofilstvo i evrazijstvo

Autor/ica 👤Branko Milić 29.9.2011. u 18:01

Povezani članci

Branko Milić in Savremena filozofija, Sociologija

U jednom delu ruske emigracije (ne mnogo znatnom) rasirila se u poslednje vreme takozvana evrazijska teorija. Ta teorija predstavlja pokusaj da se dokaze kako je ruska kultura neki osobit svet, potpuno tudj nacelima zapadno-evropske kulture i da je bas naprotiv puna elemenata azijatske kulture. Rusija je – tvrde predstavnici ove teorije – Evrazija, tojest Evropoazija; i geografski i kulturno ona predstavlja prelaznu zonu na kojoj se evropeizam srece i kombinuje sa azijatstvom, ali, kako tvrde evrazijci, u rezultatu toga susreta dobiva se ne harmonicna kombinacija evropskih i azijatskih nacela, vec potpuna pobeda azijatstva nad evropeizmom, i da ta pobeda dolazi otuda sto 1. azijatska stihija je mnogo srodnija dusi ruskog naroda od evropske stihije, a 2. zbog toga sto je azijatska kultura sama po sebi visa od evropske po unutrasnjoj vrednosti svojih osnovnih nacela.
Na cemu se, dakle, osniva ova neobicna teorija, kakva su njena nacela, polazne tacke i argumenti?

Svetska misija Rusije

Evrazijci se cesto pozivaju na to da oni, stavljajuci Rusiju nasuprot zapadnoj Evropi, kao dva sveta jedan drugome potpuno tudja po osnovama svoje kulture, nisu usamljeni, vec samo produzuju i produbljavaju tradiciju koja se proteze jos od slovenofilstva cetrdesetih godina XIX veka, jer su vec slovenofili te epohe ostro stavljali osnove ruske kulture nasuprot osnovama zapadno-evropske.
Radi razumevanja prave prirode evrazijstva neophodno je pre svega uveriti se tacno i jasno da se evrazijci bez ikakvog prava namecu u duhovno srodstvo slovenofilima cetrdesetih godina devetnaestog veka. Na tom je pitanju pre svega potrebno i zaustaviti se.

Slovenofili cetrdesetih godina devetnaestog veka tvrdili su zbilja da je zapadno-evropska kultura osudjena na raspadanje zbog laznosti njenih osnovnih nacela i da ce se iz slovenske, a pre svega iz ruske kulture, istaci onaj svetionik koji ce obasjati celom covecanstvu put ka istini.
Pa ipak ovo nekoliko reci je dovoljno da se odmah uvidi kakav ponor deli shvatanje slovenofila od teorije evrazijaca. Kad bi sad vaskrsnuli Konstantin Aksakov i Homjakov, oni ne samo da evrazijce ne bi priznali za svoje duhovne potomke, vec bi se bacili na evrazijce, – Aksakov svom snagom svoga neobuzdanog temperamenta, a Homjakov – svom ostrinom svoje virtuozne dialektike.
I, zbilja: 1. Rusiju su slovenofili shvatali uvek kao organski deo celog slovenskog sveta; 2. nacela slovensko-ruske kulture slovenofili su shvatali kao visu manifestaciju opste-covecanske istine. I kod obe ove tacke evrazijci se najostrije razilaze sa slovenofilima.
Nasuprot slovenofilima, evrazijci kao da teze da preseku vezu izmedju Rusije i ostalog Slovenstva ili kao da hoce da dokazu da ta veza i ne postoji, jer u sastavu ruske krvi slovenska kaplja toboz se gotovo potpuno rastopila u gustoj tatarskoj struji. Otkinuti Rusiju od njenog Slovenskog korena, uliti Rusima ideju da oni samo iz nesporazuma smatraju sebe za Slovene – to je pravac u kome su upravljeni napori evrazijaca. Za slovenofile bi to bila jeres skrnavljenja s kojom se oni ne bi mogli nikad pomiriti.

Ali razlika izmedju njih prodire jos dublje. Treba uzeti u obzir onu opstu ideologiju i onu opstu teoriju istoriskog procesa na cijoj su se podlozi slagale ideje slovenofila cetrdesetih godina XIX veka. To je Hegelova teorija koja je konstruisala istoriju covecanstva kao jedinstven proces postepenog otkrivanja svetskog apsolutnog razuma. Istorija covecanstva po toj se teoriji krece po jednoj – ne pravoj vec spiralnoj, zigzagnoj – ali samo jednoj liniji, i ljudski se rod dialekticki (to jest prelazeci od jedne suprotnosti na drugu) po njoj postepeno krece ka shvatanju i ostvarenju apsolutne istine u ljudskom drustvu. To je u neku ruku postepeno penjanje celog covecanstva gore po jednim istim stepenicama sa duzim predahnucem na svakom stepenu. Ne odjednom u celom obimu vec se u pojedinim svojim elementima postupno otkriva svetski razum u svetski covecanstva. Dolazi momenat kada se covecanstvu moze da otkrije izvestan elemenat svetskog razuma, i onda na avanscenu svetske istorije istupa narod koji je po osobinama svoje nacionalne kulture sposoban da izrazi i ovaploti bas taj elemenat, i takav narod za datu epohu izbija na celo duhovne kulture sveta i po njegovim kulturnim dostignucima, na razne nacine, u vecem ili manjem stepenu, ravnaju se svi ostali narodi, koji su sposobni za duhovni razvoj. Ali onda nastaje epoha kada je covecanstvo sazrelo da korakne gore za jos jedan stepen na stepenicama progresa, i onda na avanscenu svetske istorije istupa drugi narod, koji ima da unese nov obol u trezor svetske kulture, i onda vec po njegovim dostignucima se ravna celo kulturno covecanstvo, i tako dalje.
I najzad mora nastupiti epoha kad ce istupiti narod koji ce u svojoj kulturi otkriti vec u punom savrsenstvu visa nacela svetskog razuma, svetske istine.

Hegel je i tvrdio da je takvo najsavrsenije otkrice svetskog razuma dato covecanstvu u germansko-romanskoj kulturi XIX veka. I oni ruski mislioci cetrdesetih godina XIX veka koji su prihvatali celu ovu Hegelovu semu svetske istorije zajedno sa ovim krajnjim zakljuckom, – zvali se zapadnjiki. Sad postaje sasvim jasno ko su bili tadasnji slovenofili. Slovenofili su takodje prihvatali semu svetskog istoriskog procesa. Ali nasuprot Hegelu i zapadnicima slovenofili su tvrdili da se najsavrsenije otkrice svetskog razuma nalazi u osnovnim nacelima ne romano-germanske vec ruske kulture. Slovenofili su i formulirali ta nacela ruske kulture, koja su po njihovom misljenju prava normativna nacela vasionske, svecovecanske istine. To je formuliranje u sledecem. U oblasti puteva saznanja zapadnoevropska kultura usavrsila je samo put formalno-logickog, umnog saznanja, kojim se moze postici saznanje samo spoljnih manifestacija, a ne unutrasnja sustina stvari, dok ruska kultura istice intuitivno prodiranje duha saznanja u unutrasnju sustinu stvari; u oblasti drustvenog uredjenja zapadna kultura zasniva se na principu potpuno slobodne orijentacije individualnih licnosti, dok se ruska kultura zasniva na horskom nacelu, to jest na dobrovoljnom rastvaranju licnosti u svetskoj gomili; u oblasti politickog izgradjivanja zapadnoevropska kultura gradi se na nacelu ugovornog kontrakta izmedju narodne volje i monarhove vlasti, koji jedno drugo ogranicavaju, dok ruska drzavnost takav kontrakt ne priznaje i nacelo pravnog ugovora izmedju zemlje i drzavne vlasti zamenjuje se kod nje moralnim nacelom kome nije potreban pravni oblik uzajamnog poverenja i dobrovoljnog razgranicavanja sfera, po formuli – »caru sila vlasti, zemlji – sila mnjenja«.
Ne mislim da sad pretresam zanosenja i pogreske koje su postojale u tim formulama i suprotnostima. Hocu samo da pokazem na sta se svodila bitnost slovenofilskih ideja i kako se mnogo ona razlikovala od evrazijskih.
Slovenofili su smatrali nacela ruske kulture za razlicita od nacela zapadnoevropske kulture, ali odatle oni nisu nikako izvodili zakljucak da se Rusija treba da ogradi od Evrope pa dakle i od Slovenstva. Naprotiv, oni su smatrali da ce Rusija zajedno sa celim Slovenstvom stati na celo kulturnog progresa i Evrope i celog covecanstva, jer su slovenofili smatrali nacela ruske kulture za visa otkrovenja svetske istine.
Zurim da napomenem da ni teoriju linearnog progresa, niti shvatanje svetske istorije kao jedinstvenog procesa savremena naucna misao vec ne priznaje. Ali ja samo molim da se obrati paznja na kakvu je vrtoglavu visinu podignuta svetsko-istorijska misija Rusije i Slovenstva u ucenju slovenofila. Razumljivo je da su slovenofili u svome ucenju mogli nalaziti izvor za visoko podizanje patriotskog osecanja narodne gordosti: oni su predodredjivali Rusiji ulogu svetionika opstecovecanske istine.

Na tragu Dzingis-kana

I evrazijci pretenduju da njihovo ucenje moze izazvati podizanje nacionalnog osecanja, ali oni vise zadovoljenje svojega nacionalnog ponosa nalaze u tome da predstave Rusiju kao naslednicu Dzingis-kanove monarhije, a ono vreme kad je Rusija bila pod jarmom tatarske Zlatne Horde oni oznacavaju kao srecnu epohu njene istoriske proslosti od koje je poteklo sve sto je bilo lepo u ruskom zivotu. I, eto, videti u ovome izvor nacionalne gordosti meni izgleda sasvim nerazumljivo, tako da je prosto zanimljivo ispitati kakvim su tokom misli mogli ti ljudi da dodju do takvih zakljucaka. A sad pogledajmo kako se gradi ideologija evrazijaca.
Osnovna polazna tacka evrazijaca direktno je suprotna slovenofilskoj:
Dok su slovenofili polazili od teorije jedinstvenog svetsko-istoriskog procesa, evrazijci polaze od ucenja o tako zvanim zatvorenim i izolovanim kulturno-istoriskim tipovima. Po tom ucenju covecanstvo je jednom definitivno razbijeno na nekoliko kulturnih tipova, tudjih jedan drugome i izdvojenih. To ucenje nisu izmislili evrazijci. Daniljevski ga je razvio u ruskoj literaturi u knjizi »Rusija i Evropa«. Ali je Daniljevski stavljao Rusiju i ostalo Slovenstvo u jedan kulturni tip, a evrazijci, kako smo vec rekli, Rusiju od ostalog Slovenstva izdvajaju.
Ucenje o zatvorenim kulturno-istoriskim tipovima odrice i sam pojam o opstecovecanskoj kulturi.
Rekao sam vec da savremena naucna misao ne prima staru teoriju o jedinstvu svetsko-istoriskog procesa. Ali znaci li to da opstecovecanska kultura ne postoji?
Evrazijci odbacuju postojanje opstecovecanske kulture, pozivajuci se na sledece ideje. Svaka nacija je simfonicna licnost. Zato su nacije isto tako individualne i neponovljive kao i odvojene covecje licnosti. Zatim, kultura naroda najtesnje je vezana za geografske prilike, i raznovrsnost geografskih osobina razlicitih mesta zemljine kugle uzrok je potpunom otudjivanju pojedinih nacionalnih kultura.
Nije tesko videti kako je krta ova konstrukcija.

Pre svega treba primetiti da niko i nikad nije shvatao opstecovecansku kulturu u smislu odricanja lokalnih osobina u zivotu razlicitih zemalja i naroda. I bas se evrazijcima mora prebaciti nedovoljna paznja prema znacaju lokalnih raznovrsnosti. I u stvari, oni Rusiju stavljaju nasuprot Zapadnoj Evropi kao nekoj nedeljivoj celini i svu Zapadnu Evropu pri tom oni stavljaju u jednu zagradu. Ali zar su razlicite zemlje Zapadne Evrope – Engleska, Francuska, Nemacka, Italija i. t. d. i. t. d. – identicne po karakteru svoje kulture i po sklopu svoga zivota, zar na zivotu i istoriskom razvicu svake od tih zemalja ne stoji jasan zig lokalnih osobenosti? Pa ipak to evrazijcima ne smeta da stavljaju sve ove zemlje u neki opsti pojam Zapadne Evrope. Dakle postojanje lokalnih osobenosti u ruskoj kulturi samo po sebi ne moze biti dovoljan razlog za izuzimanje Rusije iz sastava Evrope.
Pod opstecovecanskom kulturom podrazumeva se ukupnost izvesnih nacela i normi ciji znacaj izlazi izvan predela lokalnih razlika i cija normativna snaga zadrzava svoj znacaj i pored svih nacionalnih osobenosti, jer je ona u vezi sa osnovnim stihijama covecje prirode uopste. I postojanje opstecovecanske kulture, shvaceno u takvom smislu, nemoguce je odricati. Koliko ima mnogo opsteg u tom pogledu recimo bas izmedju Evrope i Azije! Rodovni sistem postojao je i ovde i tamo, isto tako kao i feudalizam, i apsolutizam, uzimajuci naravno i ovde i tamo lokalnu spoljasnju boju.
Evrazijci pridaju narocit znacaj uporedjenju nacija sa neponovljivim individualistickim licnostima. Ostavljajuci na stranu pitanje u koliko se to uporedjenje teoretski moze primiti, napomenucu da se u tom uporedjenju u stvari otkriva slabost evrazijske ideje. Jer iako su razlicite licnosti, naravno, individualne i neponovljive, ipak su svi ljudi jedan drugom slicni po nekim opstim nerazdvojnim osobinama i fizicke i duhovne organizacije. Svi, osim nakaza, imaju po jedan nos, po dva oka, po dve ruke i. t. d. Svi, osim nakaza, potcinjuju svoje misljenje izvesnim opstim logickim zakonima, i cak mnogo kapriciozniji i nestabilan svet covecjih strasti potcinjuje se izvesnim opstim zakonima covecje psihologije na svim sirinama i meridianima.

Geopolitika kao mistika

Ne pomazu ni geopoliticka zanosenja evrazijaca. Geopolitika je vrlo ugledna i pri tom cisto realisticna naucna disciplina. Medjutim, evrazijstvo je pretvara u neku vrstu geopoliticke mistike kad tvrdi da se u geografskom sklopu svake zemlje moze procitati potpuno cela istoriska sudbina naroda koji je naseljava. Geografske prilike imaju, naravno, snazan uticaj na tok istoriskih dogadjaja, ali reci da sve u istoriji jednog naroda potpuno zavisi od geografskog faktora, znaci upustati se u fantastiku najgore vrste. Medjutim, evrazijski pisci dopustaju u tom lutanju najrazuzdanija zanosenja. Utvrdivsi da se ruska imperija u poslednjem periodu svoje egzistencije po svome teritorijalnom sklopu skoro sasvim poklopila sa predjasnjom drzavom Dzingis-kana, oni vec vide u tome dovoljan razlog da smatraju da je azijatska priroda ruske drzavne ideje dokazana. A medjutim pored mnogog drugog trebalo bi obratiti paznju makar na cinjenicu da su u Dzingis-kanovoj monarhiji njene evropske teritorije sacinjavale tako zvani Hinterland, dok su u ruskoj imperiji Hinterland bile njene azijatske teritorije.

U geografske, etnografske i politicke veze Rusije sa Azijom ne moze se sumnjati i njih niko nije odricao. Sam termin Evrazija davno vec upotrebljavaju geografi, da bi oznacili kako priroda istocne Evrope postepeno prelazi na azijatske geografske oblike. Ali evrazijci daju tom starom terminu nov znacaj. Po samom svome etimoloskom smislu ovaj termin treba da oznacava to da se na teritoriji Rusije i u sastavu ruske kulture elementi evropeizma i azijatizma susrecu i da stupaju u izvesnu sinteticnu kombinaciju. Medjutim, evrazijci tvrde nesto drugo. Prema njihovom predstavljanju ova sinteza evropskih i azijskih nacela sastoji se u tome sto azijatizam na teritoriji Rusije pobedonosno trijumfuje nad evropeizmom (originalno shvatanje sinteze!) i da to dolazi iz dva uzroka: 1. zato sto je Rus po svome dusevnom sklopu blizi azijatima nego evropejcima i 2. zato sto je azijatska kultura sama po sebi visa od kulture evropske.
Konstatujuci azijatsku prirodu Rusa, evrazijci se u stvari trude da galvanizuju teoriju Poljaka Duhinskog koja je nekad bila pustena u promet s politickim ciljem, za vreme kulminacije rusko-poljskih raspra. I ovu tendenciozno-fantasticnu teoriju, stvorenu protiv interesa ruskog naroda, evrazijci sad prihvataju i razvijaju je toboz u interesu Rusije!

Tesko je dokazivati postavke koje su nedokazive. I zato se u evrazijskim razmisljanjima srecu ne mali kurioziteti, nalik na sledece. Preda mnom je zbirka clanaka kneza Trubeckog po pitanjima »ruskog samopoznanja«. Knez Trubeckoj vrlo je ozbiljan specijalist u nauci o jeziku. U isto vreme on je jedan od osnovalaca »evrazijstva«. I evo sta mi u njegovoj knjizi nalazimo. Dok se dotice pitanja stranih njegovoj naucnoj specijalnosti – ruske istorije i politike – on ponavlja evrazijske sablonske trafarete. Zatim, on prelazi na pitanja koja se ticu istorije ruskog jezika, i ovde se u njemu budi naucnik za koga objektivni naucni izvodi stoje iznad svakih publicistickih lozinki. I s bogatim izborom fakata dokazuje on tri postavke: 1. da je savremeni ruski jezik sklopljen iz stapanja velikoruskih elemenata sa crkvenoslovenskim elementima ruske redakcije; 2. da je crkvenoslovenski jezik ruske redakcije direktan potomak starog opsteslovenskog jezika i 3. da stilisticko bogatstvo ruskog jezika, obilje njegovog stilistickog kolorita, njegova sposobnost, da sluzi kao fino orudje izrazavanja apstraktne misli i umetnickog slikanja, – potice bas zbog toga stapanja velikoruskih elemenata sa crkvenoslovenskim jezikom ruske redakcije. Drugim recima, sve je to kod nas – slovensko, a ne turansko, ne mongolsko.
I posto je naucnom argumentacijom dokazao ove antievrazijske postavke knez Trubeckoj odjednom okrece list, i da bi utesio samog sebe i svoje citaoce zuri da doda: »ali Rusija jedino sto ima opste s ostalim slovenstvom to je jezik«.
Jedino jezik! Mi dobro znamo da to nije jedino jezik. Ali neka bude tako. Zar je to malo? Ta jezik nije kakav mehanicki aparat za izgovaranje reci; jezik je ogledalo u kome se ogleda sama postava narodne duse, sama osnova ruske kulture. Opasno je za evrazijce da se doticu oblasti prave nauke; onda bas i izbijaju na povrsinu postavke koje su ubistvene za njihovu izmisljenu vestacku ideologiju.

Opravdanje diktature

Ostaje mi jos da se dotaknem onih argumenata kojima se evrazijci trude da dokazu superiornost azijatske kulture nad evropskom. Evropsku kulturu oni karakterisu kao potpuno materijalisticku i ateisticku, nasuprot azijatskoj kulturi koja je ispunjena religioznim teznjama. Medjutim, takve postavke mogu se utvrdjivati samo tako, ako se svesno zatvore oci pred onim znacajnim mestom koje je zauzimalo u razvicu evropske kulture sumno vrenje religioznih ideja. A u politickom pogledu evrazijci se trude da oklevetaju pravni poredak koji je izradila evropska kultura, i tvrde laka srca da taj poredak nije nista drugo nego rdjavo maskirana anarhija u kojoj svako daje sebi licna prava, a nece da zna ni za kakve duznosti. Tu se dopusta… mali nesporazum. Pravo se mesa sa samovoljom! Prava bez duznosti ne radjaju nikako pravni poredak vec samovolju. Nasuprot tome, pravni poredak protkan je, moze se reci, stihijom duznosti. Jer osnovna ideja pravnog poretka sastoji se bas u tome da je svaki gradjanin, visoko ceneci svoja prava i surevnjivo ih cuvajuci, u isto vreme duzan da postuje ista takva prava svakog drugog gradjanina, i pokusaj da se ta duznost narusi podvrgava odmah narusioca vrlo efikasnom otporu od strane zakona.
Trudeci se da predstave pravnu demokratiju kao anarhiju individualistickih instinkata koja se raspada – evrazijci pozdravljaju poredak koji se zasniva na diktaturi jedne vladajuce grupe kojoj je ceo narod duzan da se pokorava bez reci. I oni boljsevike hvale bas zato sto su boljsevici pogazili sve zacetke pravne kulture i zasnovali diktaturu jedne partije. Evrazijci mastaju da smene boljsevike bas u toj ulozi i nadaju se da ce boljsevicku diktaturu smeniti diktatura evrazijska, – koja ce Rusiju povesti po azijatskim, anti-evropskim putevima.
Ne vredi ni dokazivati da je ta njihova nada i ta njihova pretenzija isto toliko fantasticna, koliko je neosnovana i sva njihova nabrzo spetljana i belim koncima prosivena ideologija.

Aleksandar Kizeveter* (Iz casopisa Misao (ur. Z. Milicevic), sveska 201–208, knj. 27, Beograd 1928, str. 1–7.)

*Autor je bio profesor istorije Karlovog univerziteta u Pragu

Ka filozofiji