STARINA NOGO I DELI KOLJEVIĆ

Povezani članci

• Vjeronauk i konformizam
• Zašto nikada nećemo saznati za HT, Coning, Sanaderove pokretnine, Kamensko, Podravku, HPB, autoceste
• Dvadesetprvi broj odličnog časopisa
• TUŽNA ZEMLJA I GODINE NADE
• U Sarajevu održana promocija knjige novinara Mehmeda Agovića “Televizija pod opsadom”
• Novinar portala Tacno.net Predrag Blagovčanin dobio nagradu za najbolju istraživačku priču

PESNIČKA HAJDUČIJA – pojam koji koristi Svetozar Koljević u tekstu „Epitafi u Nogovoj poeziji“, u zborniku radova „Poezija Rajka Petrova Noga“ (Zadužbina „Desanka Maksimović“, Beograd, 2011). Ovu specifičnu vrstu hajdučije Koljević je detektovao u Nogovom sonetu „Da se naše reči ne razminu“ (iz zbirke „Bezakonje“, 1977). Po Koljeviću, taj „sonet – kao epitaf epohi u kojoj se duhovni smisao ne može naći u stvarnosti već samo u pesničkoj reči – predstavlja iskorak iz jave naopakog sveta u pesničke snove kao oblik odmetništva i hajdučije“. Dakle, pošto R.P. Nogo u turobnoj socijalističkoj realnosti (u kojoj je mirno radio kao urednik u izdavačkoj kući „Veselin Masleša“, deljao svoja stihoklepačka sočinjenija i nije se skidao sa pesničke pozornice) nije nikako mogao da pronađe duhovni smisao koji je tražio na dnu čaše i ispod stola, nije mu ostalo ništa drugo nego da se odmetne u hajduke. Sasvim logično, pošto su hajduci poznati kao otimači duhovnog smisla, pogotovo hajduci iz XIX veka, koji su orobljavali trgovce i zemljoposednike, oslobađajući ih smisla u obliku plena. Nogo je potpuno digao ruke od realnosti nedostojne pesnika njegovog ranga, odustao od mimezisa kao podražavanja i uputio se u bartovsku avanturu jezika, spreman na sve izazove intertekstualnosti. U potrazi za tekstom koji će zameniti ubogi svet nije otišao predaleko – već iza prve moždane okuke sačekala ga je epska poezija, tako bliska pesniku koji misli guslama.

Navedeni sonet Nogo započinje stihom „U stih ko na konja – gori u hajduke“ (mada bi poređenje bilo efektnije i doslednije da je napisao na stih ko na konja, što bi u čitavu papazjaniju bar unelo malo humora, od kojeg je Nogo operisan skalpelom smrtne nacionalističke ozbiljnosti), a završava sa „Stih je što i platno bolanom dojčinu“. Na stranu što Dojčin nije hajduk već vojvoda, ostaje nejasno kako je stih istovremeno i konj kojim se odmeće u hajduke i platno koje drži kosti na okupu. Odsustvo elementarne logike bi se moglo nekako i oprostiti, ali problem je što stvar ne stoji ništa bolje ni sa pesničkom logikom. No, to i nije bitno: ko još mari za logiku dok Nogo traži duhovni smisao, a Hilandar gori? Doduše, R.P. ovde demonstrira osnovne principe hajdučije proizvoljnom otimačinom različitih elemenata iz usmene tradicije: svaki plen je dobar. Koljeviću to ne smeta, on u činjenici da ulogu „krpe platna“ preuzima pesnička reč vidi „likovanje moralnog sna nad javom“. Upotreba reči „moralno“ u vezi sa R.P. Nogom opasno smrdi na oksimoron, ali valjda profesor Koljević zna šta priča.

U ovom male bonding eseju Koljević ide dalje u pohvali Nogovoj hajdučiji, pa kaže: „Nogova pesnička hajdučija je ujedno i krupan korak ka njegovom povezivanju s drugim oblicima našeg književnog nasleđa, s onim što će Nogo kasnije osetiti kao zaveštanje Meše Selimovića,Jovana Dučića, Branka Ćopića, i, iznad svega, kao biblijsku osnovu svog pojanja o devedesetim godinama prohujalog veka u Nedremanom oku (2002)“. Kakva je veza hajdučije i biblijske osnove, to valjda samo bog sveti zna, mada je moguće da njegovo sveznanje ipak ne dobacuje do nogovsko-koljevićevskih duhovnih visina. Kako je pesnička hajdučija kao bekstvo od realnosti odjednom postala sredstvo za pevanje (pardon, pojanje – Nogo je ipak sveštenik kulta srpskog boga Marsenija) o jednom sasvim realnom vremenu i prostoru (devedesete godine prohujalog veka), to nije jasno ni Starini Novaku, a kamoli Malom Radojici. Ovde je mnogo zanimljivije nešto drugo. Koljević nijednom rečju ne pominje specifičan oblik pesničke hajdučije koja je sprovođena u praksi devedesetih godina na prostoru Bosne i Hercegovine, a čiji je učesnik bio i R.P. Nezadovoljni stvarnošću lišenom svakog duhovnog smisla, duboko frustrirani višedecenijskim odmetanjem u fiktivne literarne svetove – Radovan Karadžić, Miroslav Toholj, R.P. Nogo, Nikola Koljević i njihova književna sabraća počela su da svoje pesničke i ideološke snove primenjuju na postojeći referentni okvir, gradeći javu naopakog sveta. Ognjem, mačem, kamom, bombom, granatom i srodnim pesničkim postupcima. Uskoro se duhovni smisao razbaškario diljem realnosti BiH, u širokom varijetetu književnih stilova: sonetni logori, snajperska lirika, satirično streljanje, granatiranje za decu, spaljivanje književnih junaka druge nacionalnosti, nož-žica-pesmičica… Za ovaj oblik pesničke hajdučije zainteresovani su samo ljubitelji književnosti iz Haga, a i oni samo parcijalno. Domaći profesori književnosti nemaju sluha za ovakvo prožimanje literature i života. Njih zanima samo čista književnost.

Beton