Rastislav Dinić: Stevan Filipović upoređuje islam sa nacizmom, a islamske vernike sa nacistima

Povezani članci

• PRAZNIK LJUBAVI
• Drago Bojić: Međugorje je nastalo na prevari i obmani, uništilo je duhovnost katolika
• VM BIH: 11. juli, dan osvete nakon bune protiv dahija
• Klin end šajni
• Azra Sings: Mnogi Amerikanci plaču kada slušaju sevdah
• Murphy: BiH se pružila nova prilika, izmjene Izbornog zakona neće biti po svaku cijenu

Dejvid Foster Volas je jednom prilikom ispričao sledeću šalu: „Dve mlade ribe plivaju i susreću jednu stariju, a ova, mimoilazeći se s njima, klimne glavom i kaže im ’Dobro jutro, omladino, kakva je voda?’ I ove dve ribe nastavljaju plivati dok se napokon jedna ne okrene drugoj, pa kaže: ’Šta je to dovraga voda?’“ Volas zaključuje da je poenta priče jednostavna: „najočiglednije, najšire rasprostranjene činjenice su često one koje je najteže videti i o njima govoriti“.[1]

Rasne i slične predrasude funkcionišu upravo na ovaj način. „Ko mrzi Rome? Niko ih ne mrzi, naprotiv, Srbi baš vole Rome, ali činjenica je da su ovi prljavi i da neće da rade, pa stoga nije ni čudo da niko neće da ih primi u svoj komšiluk. To je sve. Ali to nije rasizam, niti učinak rasizma, to su prosto činjenice.“[2] Ili: „Homofobija? Nema homofobije. Niko ovde ne mrzi homoseksualce, niti ih diskriminiše, ali pošto je homoseksualnost bolest onda oni ne smeju javno da je propagiraju. Nisu to predrasude, već suve činjenice.“ Kada bi se iracionalne predrasude predstavljale kao iracionalne predrasude, život bi uistinu bio lak, ali one su pre kao medijum kroz koji vidimo stvarnost ne uviđajući njegovo prisustvo, kao voda u kojoj celog života plivamo, a da nismo ni svesni njenog postojanja.

Stevan Filipovićtvrdi da je pojam „islamofobija“ idiotski, što bi valjda značilo da ovaj ne označava nikakvu prepoznatljivu stvarnost, već služi samo za ideološku manipulaciju. Drugim rečima, po Filipoviću, islamofobija kao pojava ne postoji. (Zašto bi inače idiotski bio sam pojam, a ne tek neka njegova konkretna primena?) Istovremeno, Filipović upoređuje islam sa nacizmom, a islamske vernike sa nacistima. Ali to nije islamofobija, to su činjenice. Odakle Filipović to zna? Pa, pročitao je kod Ajan Hirši Ali. Odakle ona to zna? Iz ličnog iskustva.

Lično iskustvo Hirši Ali je naravno neosporno, i uz to duboko potresno. Ali lično iskustvo bilo kog pojedinca ne može neposredno dokazivati opšte sudove poput onog da je, ne samo radikalni islam, već islam kao takav „destruktivni, nihilistički kult smrti, koji daje legitimitet ubistvu“. Da bismo došli do ovakvih (Englezi bi rekli: „sweeping“) generalizacija, moramo da primenimo neke teorijske metode, a tu već lično iskustvo ne predstavlja nikakvu naročitu prednost. Pitanje dakle nije u tome da li je Hirši Ali preživela to što je preživela (naravno da jeste), niti pak, da li je to užasno ili ne (naravno da je užasno), već da li njeno iskustvo zaista dokazuje to što ona tvrdi da dokazuje – zločinačku prirodu čitavog islama? Na to pitanje, međutim, odgovor je po svemu sudeći negativan. Kako primećuje Malis Rutven, Hirši Ali, opsednuta idejom „totalitarne pretnje“ zapadnom liberalizmu, propušta da uzme u obzir dobro dokumentovane činjenice koje ne idu u prilog njenoj tezi: „Hirši Ali – nesvesna promena u rodnim ulogama koje se odvijaju u razvijenijim muslimanskim državama, i ignorišući način na koji tradicionalni autoritarni sistemi u različitim kulturama, poput Kine, Indije i Japana, imaju tendenciju ka ugnjetavanju žena – brka islam (plastičnu religijsku tradiciju) sa patrijarhatom (specifičnim skupom društvenih odnosa izgrađenih oko muške moći). Kako bi verovatno primetio i sam Žilijen Benda, neuspeh da se u obzir uzmu sve činjenice, kako god kompleksne one bile, predstavlja jednu vrstu intelektualne izdaje, trahison des clercs.”[3] Rečima En Snitou: „Ne radi se o tome da ona (Hirši Ali) nema prava da generalizuje, već o tome da ne generalizuje kako valja“.[4]

U filmu „Šejtanov ratnik“, grupa srednjoškolaca se bori protiv drevnog arapskog čudovišta koje su u Srbiju doneli Turci kako bi se izborili sa srpskim ustanicima. Naši junaci, dakle, samo nastavljaju Karađorđevu borbu protiv ovog, kako ga sami zovu, „zelenog turskog čudovišta“. Kako ovo protumačiti? Da li kao smišljenu anti-islamsku poruku koju su autori lukavo zaodenuli u veselo ruho tinejdžerske horor-komedije? Naravno da ne. Autori filma prosto žive u islamofobiji, onako kako ribe žive u vodi – ne primećujući je

Srećom, situacija nije tragična i kako nas podseća Volas, rešava se obrazovanjem. Jer upravo nam obrazovanje omogućava da vidimo ono što je „skriveno, a sve vreme nam je pred očima, i zbog čega moramo sami sebe podsjećati iznova i iznova: ’Ovo je voda.’ ’Ovo je voda.’“.[5]

Peščanik.net