Tomislav Marković: Čika Đole srpskoj deci

Povezani članci

• Nacrt zakona o boračko-invalidskoj zaštiti zadržava diskriminatorna rešenja u odnosu na civilne žrtve rata
• LAKU NOĆ, HRVATSKA
• Nikola Toth: Zašto Tuđman nije poslao makar jednoga od svojih sinova ili unuka u Vukovar
• U Njemačkoj neće biti nemira?
• Treba li Kosovo da prizna Srbiju?
• Esad Bajtal: Cirkusijanstvo nepotrebnog nadmudrivanja

Vapaj Đorđa Vukadinovića što e-novine ne odgovaraju na tekstove objavljene na sajtu NSPM (Nosi Se u Političku Misao), već ih prenose u ozabavljenom obliku, proganja me već 10 dana. Čak i moje poslovično tvrdo srce moralo je da omekša pod teretom Vukadinovićeve žalopojke. Savest me grize kao da nije jela godinama, noćima ne mogu da zaspim, a i kad me uhvati san brzo se budim ophrvan dilemom da li e-novine zaista nanose nepravdu čemernom Vukadinu i njegovim piscima-čemernicima. Možda je čovek u pravu, možda tekstovi objavljeni na NSPM zaslužuju nešto više od uvoda i međunaslova

Potpuno skrhan duševnim bolom, nakon silnih neprospavanih noći, seo sam za kompjuter, naoružan strpljenjem i tolerancijom, otvorio NSPM i bacio se na čitanje tekstova Đorđa Vukadinovića metodom slučajnog uzorka u nameri da mu olakšam muku i odgovorim na neko veleumno sočinjenije. Već na polovini prvog teksta primetio sam da moje strpljenje gubi živce, a na njegovom kraju tolerancija je počela da pokazuje opasne znake nervoze, na početku drugog strpljenje je otkazalo poslušnost, a na samom koncu dotičnog teksta tolerancija i strpljenje su udruženim snagama počeli fizički da nasrću na mene, pokušavajući da me odvuku što dalje od kompjutera.

Iscrpljen ovim paranormalnim iskustvom, pao sam u krevet, umoran kao da sam čitav dan branio Kosovu u paketu sa Kleptohijom. Nakon sat vremena odmora, tokom kojih sam popušio pola pakle cigareta, istuširao sam se ledenom vodom i vratio se kletom Vukadinoviću, jednom od najnetalentovanijih mrčitelja monitora koji je ikada sedeo za tastaturom. Takva smeša demagogije, banalnosti i potpunog odsustva smisla za pisanje zaista se retko viđa. O vapijućem nedostatku humora da i ne pričam, ova opaka boljka odstranjena je Vukadinoviću čim je progovorio. Umesto da odgovaram na neki njegov tekst, pozabaviću se samo vrištećim detaljima koji prosto vape za obradom. I to mu je previše. Posle ove mazohističke seanse, vraćam se starom, dobrom ozabavljivanju. I ja imam dušu.

REPUBLIKA SRPSKA JE SRCE SRBIJE: U tekstu “Biti ‘ostrvo unutar EU okruženja’ zapravo je najpovoljnija opcija” najzabavniji nije naslov, kako bi naivni odmah pomislili, mada ni njegov humorni potencijal nije za potcenjivanje. Lažno predstavljajući situaciju u domaćoj javnosti da je “maltene jedina alternativa Evropskoj uniji – smrt”, Vukadin pokušava da sakrije svoje istinsko uverenje da je za njega jedina alternativa neulasku Srbije u Evropsku uniju – smrt, jer se toliko grčevito bori protiv evropskih integracija da se stiče utisak kako će u trenutku priključenja Srbije Evropskoj uniji Vukadinovićevo srce prestati da kuca. Ne u ritmu pesme “Srpska se truba s Kosova čuje”, već bukvalno. Pošto Srbija zbog nepovoljnog geografskog položaja ne može da uđe u savez sa matuškom Rusijom (malo smo podaleko), a da postane ruska gubernija u rasejanju i nije neko rešenje, jedino čemu nesrećni Vukadin može da se nada jeste da neće ući ni u Evropsku uniju. Nada umire poslednja, a redakcija e-novina vas vodi na sahranu. Nade, a ne Vukadinovića. Ipak, moj favorit u ovom školskom primeru tekstualnog zlostavljanja su sledeće rečenice: “Nije ovde reč o zagovaranju nikakvog „sukoba sa Unijom“, već o činjenici da Srbija nema politički niti ekonomski interes da srlja u članstvo, tačnije da čeka pred vratima, pri čemu joj se neprekidno dodaju novi i novi uslovi. Najpre je to bio Hag, sada Kosovo, sutra možemo da očekujemo da će to biti RS, Sandžak ili Vojvodina“. Dobro, Sandžak i Vojvodina su delovi Srbije, a ideja da će EU tražiti od Srbije da ih se odrekne verovatna je koliko i mogućnost da Đorđe Vukadinović napiše dobar tekst, pa makar živeo duže od Metuzalema.

PM: Instruktor

Kosovo realno već godinama nije deo Srbije, ali hajde, Ustav Srbije, Vukadinović i ostali mrzitelji realnosti kažu da jeste, pa neka im bude. Ali otkuda ovde Republika Srpska? Ona, čak ni po nadrealističkom Ustavu, nije deo Srbije. Gde je tu paralela? Evropska unija će tražiti da priznamo nezavisnost Kosova, a odmah potom da priznamo i nezavisnost Republike Srpske, entiteta u okviru međunarodno priznate države koja se, za Vukadinovićevu informaciju, zove Bosna i Hercegovina? Ovakva omaška nije nikakvo čudo prirode. Pošto je Vukadinović u ratu na krv, mastilo i nož sa javom, ponekad meša sopstvene i Dodikove želje sa realnošću. On bi rado da Drina bude “kičma srpskog naroda i države”, a dok piše ne misli previše (ne mogu dve stvari da se rade dobro odjednom), pa mu se fantazmi probijaju u tekst. Puste želje, pusti snovi.

KANIBAL ANTE NSPM PORTAS: U tekstu “Hanibal” ante portas čika Đole srpskoj deci koja slabo čitaju istorijske knjige objašnjava kako je sličnost između Hanibala i Ratka Mladića naprosto frapantna, liče kao jaje jajetu, ne zna se gde prestaje Mladić, a gde počinje Hanibal. A obojica su, je li, vojskovođe i žrtve imperijalne pravde. Jedina razlika je u tome što se Hanibal ubio, a Mladića ponižavaju. I čika Đole smatra da je Hanibal bolje prošao. A ponižavaju ga tako što su ga uhvatili, pa ga sad prikazuju kao “ostarelog i bolesnog”, “egoističnog i izlapelog starca”. Baš onakvog kakav jeste, samo se to čika Đoletu ne sviđa, za njega je Mladić večno mlad, što i sama reč kaže. I još kaže da je Mladić “bio nesumnjivo hrabar”. Deco, da li znate šta je to hrabrost? E, nije, nemate pojma, nije hrabrost kad se tučeš sa nekim ko je jači od tebe, naprotiv. Sedi, jedan!

PM: Instruktor

Hrabrost je kad biješ slabijeg od sebe, i to iz svog raspoloživog oružja. Hrabrost je kad godinama granatiraš i snajperišeš grad u kotlini sa bezbednih obronaka. Hrabrost je kad ubijaš civile sa brda. Čak i decu, vaših godina, a bogami i mlađu. Tako je, deco, tu je potrebna i preciznost, jer je teže pogoditi manje mete. Hrabrost je kad streljaš 8.000 ljudi za samo nekoliko dana. Dobro, jeste deco, u pravu ste, to nije samo hrabrost, to je i marljivost. Da li znate još nekog ko je bio hrabar i marljiv kao čika Rale? Tako je, bravo, čika Adolf. Što je on bio vredan i hrabar, čudo jedno, za njega je naš Ratko lenjivac i kukavica. Ali dobro, svako prema svojim mogućnostima, trudio se koliko je mogao. A je l’ znate još nekog ko je tako vredan i radan? U bilo kom poslu, nije ubijanje jedino zanimanje na svetu. Tako je, čika Đole je baš marljiv čovek. On nikoga nije ubio, ali zato stalno nešto piše, piše, piše. I uzdiše, baš mnogo zabrinut čika, na licu mu se vidi da teško pati zbog Srbije, Srba, srpstva, srbotomije i srbijatrije. Ne morate, deco, čika Đole nije u školskom programu. Bolje čitajte Duška Radovića ili Branka Ćopića. A čika Toma mora, takav je posao.