Nasilni kraj Nagorno-Karabaha

Povezani članci

• Stručnjak: Indikativno je da su sve Zuckerbergove mreže pale odjednom
• Orban:”Migranti su otrov koji mi nećemo progutati”
• U Portugalu pobjeda socijalista i novi mandat Coste
• Vašington će tražiti objašnjenja od umešanih u ubistvo Kašogija
• Može li neko spasiti evropsku ljevicu?
• Anketa: Tramp i Klinton gotovo izjednačeni

foto: Konstantin Novaković

Tridesetpetogodišnji rat ponovo se razbuktao. Poginulo je više stotina ljudi; na desetine hiljada njih je raseljeno. Svet, fokusiran na Generalnu skupštinu UN i rat u Ukrajini, jedva da je primetio. Azerbejdžan je 19. septembra počeo da granatira gradove i vojne baze u Nagorno-Karabahu, jermenskoj enklavi koja se dugo borila za nezavisnost. Za manje od jednog dana, samoproglašena republika praktično je razoružana i prinuđena na kapitulaciju. Ruske snage, raspoređene da bi navodno sprečile upravo ovakav ishod, pružile su mali ili nikakav otpor. Po dobrodušnom tumačenju, Rusi su bili zatečeni nespremni. Na suprotnom kraju je slutnja da je Rusija dala odobrenje za napad, možda u zamenu za održavanje svog vojnog prisustva u regionu.

Piše: Masha Gessen/The New Yorker

Prevela: Milica Jovanović

Sukob u Karabahu datira iz 1988, najavljujući desetak narednih koji će izbiti u tadašnjem Sovjetskom Savezu i Jugoslaviji. Pravno, Nagorno-Karabah je bio autonomna oblast u okviru Azerbejdžana, konstitutivne republike SSSR-a. Pošto je vlada Mihaila Gorbačova popustila politička ograničenja, karabaški Jermeni su tražili pravo, za koje su tvrdili da im garantuje sovjetski ustav, da se otcepe od Azerbejdžana i pridruže se Jermeniji, takođe konstitutivnoj sovjetskoj republici. Moskva je taj zahtev odbila. U međuvremenu, obračuni između etničkih Jermena i etničkih Azera u Nagorno-Karabahu izazvali su nasilje na drugim mestima. U februaru 1988. antijermenski pogromi u azerbejdžanskom gradu Sumgajitu odneli su na desetine života. Dve godine kasnije, tokom sedmice antijermenskog nasilja u Bakuu, istorijski multietničkoj prestonici Azerbejdžana, ubijeno je više desetina ljudi. Hiljade etničkih Jermena pobeglo je iz Azerbejdžana, gde su njihove porodice živele generacijama. Neki od njih su se ukrcali na avion koji je iznajmio šahovski šampion Gari Kasparov, verovatno najpoznatiji azerbejdžanski Jermenin, koji je takođe zauvek napustio svoju domovinu.

Sovjetski Savez se raspao 1991. i svaka od njegovih petnaest konstitutivnih republika postala je suverena država. Za karabaške Jermene to je značilo gubitak svake pravne osnove njihovih secesionističkih težnji. Nagorno-Karabah je postao jedna od nekoliko etničkih enklava na postsovjetskom prostoru koje su se borile za nezavisnost od nove nezavisne zemlje čiji su deo bili – Južna Osetija i Abhazija su pokušale da se otcepe od Gruzije, Pridnjestrovlje se borilo za odvajanje od Moldavije, Čečenija je htela da napusti Rusiju. Početkom 1990-ih, svaki od ovih sukoba prerastao je u rat. U svakom od sukoba izvan njenih granica, Rusija je podržavala separatističke pokrete i, u većini slučajeva, koristila ih za raspoređivanje trupa na terenu. Dve decenije kasnije, Rusija je isti plan primenila za podsticanje oružanog sukoba u istočnoj Ukrajini.

Borbe u Nagorno-Karabahu trajale su do 1994. Obe strane su pribegavale etničkom čišćenju: planskom raseljavanju i ubijanju ljudi na osnovu njihove etničke pripadnosti. Moskva je u tom sukobu tajno podržavala Azerbejdžan. Rat se završio faktičkom pobedom za Jermene, koji su uspeli da uspostave samoupravu na velikom delu teritorije na koju su polagali pravo, iako nijedna država – pa ni sama Jermenija – nije zvanično priznala nezavisnost Nagorno-Karabaha. Bilo zato što su Jermeni pobedili, ili zato što je sukob završen kada je Rusija destabilizovana u vlastitoj krvavoj ustavnoj krizi, Nagorno-Karabah je bio jedini konfliktni region u bivšoj imperiji u kom Rusija nije stacionirala svoje trupe.

Tokom naredne tri decenije, razišli su se politički putevi Jermenije i Azerbejdžana, suseda neraskidivo povezanih krvlju i ratom. Azerbejdžan je prešao iz sovjetskog totalitarizma u postsovjetsku diktaturu, sa vladajućom dinastijom, cenzurom i rasprostranjenom političkom represijom. Jedna od prvobitnih svetskih naftnih sila, Azerbejdžan je takođe postao relativno bogat. Negovao je diplomatske, ekonomske i vojne veze s Turskom i Izraelom, koji Azerbejdžan vidi kao saveznika u bilo kakvoj konfrontaciji s Iranom. Jermenija je, bar formalno, preduzela tranziciju ka demokratiji. Tranzicija je zapala u ćorsokak u oktobru 1999, kada je grupa naoružanih ljudi upala u parlament i ubila devet osoba, uključujući sve lidere jedne od dve vladajuće stranke. Čelnik preživele stranke, Robert Kočarjan, vodio je zemlju naredne decenije, dok je njegov klan ostao na vlasti sve do 2018, kada se učinilo da mirna revolucija pokreće novu eru. Novi lider Jermenije Nikol Pašinjan je bivši novinar.

Nagorno-Karabah će ostati u fokusu političkog života obe zemlje. Za Azerbejdžan, bol i poniženje poraza 1994. bili su središnji deo nacionalnog narativa. „Azerbejdžan je stekao nezavisnost uporedo s ratom, pa je Nagorno-Karabah odigrao veliku ulogu u oblikovanju azerbejdžanskog nacionalnog identiteta“, rekao mi je Šudžat Ahmadzada, nezavisni azerbejdžanski politikolog. „Negovalo se sećanje na prizore interno raseljenih ljudi, što je doprinosilo narativu o pretrpljenoj nepravdi. A sukob je važan za održavanje i učvršćivanje moći.“

Tokom većeg dela postsovjetskog perioda vlast je u Jermeniji držao takozvani Karabaški klan. Kočarjan je bivši vođa samoproglašene Republike Nagorno-Karabah. Armen Martirosjan, jermenski izdavač i dugogodišnji politički aktivista, rekao mi je da se 2018. nadao da će Nikol Pašinjan konačno povesti „partiju mira“. Ali čak se i Pašinjan, rođen 1975, predstavljao kao neko ko je politički ponikao u Nagorno-Karabahu. „Sedam od osam naših političkih partija su partije rata“, kaže Martirosjan.

Obe strane su nastavile da se naoružavaju. Samoproglašena Republika Nagorno-Karabah formirala je sopstvene oružane snage, koje je pomagala i snabdevala Jermenija. Azerbejdžan je uvozio oružje iz Izraela. „Bilo je očekivano da će zemlja bogata naftom s autoritarnim režimom sastaviti dobro obučenu, kohezivnu vojsku“, ističe Aleksandar Čerkasov, ruski istraživač u egzilu koji decenijama dokumentuje etničke sukobe u regionu. Azerbejdžan je 2020. napao Nagorno-Karabah. Borbe su trajale 44 dana. Hiljade ljudi je ubijeno. Azerbejdžan je ponovo uspostavio kontrolu nad većim delom samoproglašene republike i okolnih teritorija. Na kraju je Moskva posredovala u prekidu vatre koji je počivao na prisustvu ruskih mirovnih snaga u Nagorno-Karabahu. Status samoproglašene republike ostao je neodređen, ali se mislilo da će u smanjenom Nagorno-Karabahu samouprava opstati.

Manje od 15 meseci kasnije, Rusija je pokrenula opštu invaziju na Ukrajinu. Jermeniju je preplavilo na stotine hiljada Rusa koji su bežali od političkog progona, regrutacije i zapadnih ekonomskih sankcija. Ruske bezbednosne garancije Jermeniji počele su da deluju manje pouzdano, a cena tih garancija kao da je porasla. Kako ocenjuje Arman Grigorijan, politikolog poreklom iz Jermenije koji predaje na univerzitetu Lihaj u Pensilvaniji, Pašinjan je pokrenuo „grandiozni projekat izvlačenja Jermenije iz ruske orbite“. Očigledno računajući na opadanje ruskog uticaja u svetu i slabljenje interesovanja za region, Pašinjan je odugovlačio sa potpisivanjem mirovnog sporazuma s Azerbejdžanom, bar pod uslovima koji bi podrazumevali da se i Rusija nađe za stolom. Takođe, nije ispunio jednu od obaveza koje je Jermenija prihvatila sporazumom o prekidu vatre iz 2020: da obezbedi Azerbejdžanu kopneni koridor do Nahčivana, azerbejdžanske eksklave s druge strane jermenske granice, 500 kilometara od Bakua. Prema uslovima sporazuma o prekidu vatre, takav koridor bi bio pod kontrolom ruskih službi bezbednosti. Pašinjanovo oklevanje je bilo razumljivo, ali se njegova nada da će mu podrška Zapada omogućiti da odugovlači na neodređeno vreme pokazala neosnovanom. Pašinjan je takođe preduzeo niz diplomatskih – ili, bolje rečeno, nediplomatskih – koraka koji su razdražili Rusiju. Nedavno je od jermenskog parlamenta zatražio da ratifikuje Rimski statut, osnivački dokument Međunarodnog krivičnog suda koji je podigao optužnicu protiv Vladimira Putina za ratne zločine navodno počinjene protiv Ukrajine. (Rusija, kao ni Sjedinjene Države, nije ratifikovala Rimski statut.)

Krajem prošle godine, Azerbejdžan je počeo da pojačava pritisak na Nagorno-Karabah. U decembru je uvedena blokada, očigledno s ciljem da se preseče jedini put za snabdevanje. U početku su se ljudi nekako snalazili da zaobiđu blokadu, ali je situacija s vremenom postajala sve teža. Tomas de Val, viši saradnik Fondacije za međunarodni mir Karnegi Evropa sa sedištem u Londonu, koji već skoro trideset godina prati sukob u Karabahu, rekao mi je da je „na hiljade ljudi ostalo bez gasa, a hleb racionisan na 200 grama dnevno. Uz to, šta god da vam treba morate peške, kilometrima. A onda vas, niotkuda, zateknu granate“.

Granatiranje 19. septembra bilo je šokantno, ali nipošto neočekivano. Istraživači navode da Azerbejdžan sprovodi „strategiju tri D“: deinternacionalizacija, deinstitucionalizacija i deteritorijalizacija. Sukob je praktično deinternacionalizovan kada su sve strane pristale na mirovni sporazum uz posredovanje Rusije, izostavljajući konvencionalnije (i pozudanije) aktere iz Evrope ili UN. Deinstitucionalizacija je postignuta u poslednjoj rundi borbi, pri čemu je samouprava sada očigledno uklonjena iz ponude. Sledeća faza bi verovatno bio prisilni egzodus Jermena iz regiona. Ovo je takođe poznato kao „etničko čišćenje“, što je izraz koji se ponovo pominje oko sukoba u Karabahu.

De Val navodi da, gledajući događaje u Nagorno-Karabahu, doživljava „uznemirujući deža vu početka rata u Bosni“. Možda preciznije, događaji podsećaju na rat u Karabahu 1991-94, čija su zverstva bila u senci zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji. „Naravno, tu su prizori konvoja na planinskim putevima, ljudi koji su zgrabili šta su stigli i napustili svoje domove“, kaže De Val. „Imam flešbekove ranih devedesetih.“ U početku su jermenske i karabaške vlasti govorile o evakuaciji samo onih čiji su domovi uništeni u borbama. Istovremeno, jermenske nevladine organizacije traže ljude s iskustvom u izgradnji izbegličkih kampova u velikim razmerama. Procenjuje se da Nagorno-Karabah ima oko 120.000 stanovnika, iako je, prema De Valu, oko 80 do 100 hiljada ljudi ostalo u regionu kada je napadnut. Sada se veruje da je oko polovina njih napustila svoju domovinu.

Azerbejdžan je 27. septembra uhapsio Rubena Vardanjana, preduzetnika i filantropa rođenog u Jermeniji koji je zaradio milijarde u Rusiji pre nego što se preselio u Nagorno-Karabah da vodi vladu 2022. (Vardanjan je podneo ostavku na svoju funkciju u februaru, u pokušaju da olakša pregovore sa azerbejdžanskom stranom.) Vardanjan, koji je ostao u regionu tokom granatiranja, navodno je pokušavao da ode kada je uhapšen. Vlada samoproglašene republike objavila je 28. septembra plan da se rasformira do kraja godine.

Završen je projekat nezavisnosti Nagorno-Karabaha. Ali, kaže Grigorjan, to ne znači da je završen azerbejdžansko-jermenski sukob: „Azerbejdžan ima vojne kapacitete da preuzme južnu Jermeniju, verovatno pod izgovorom da mu je potreban koridor za Nahčivan.“ Rusija možda ima interes da održi svoje vojno prisustvo u regionu, a dalji sukob bi mogao da joj posluži kao izgovor. Za sada ruska medijska mašina radi na destabilizaciji političke situacije u Jermeniji. Glavni ruski propagandisti, od kojih su najmanje dvoje etnički Jermeni, okrivili su Pašinjana za poraz u Nagorno-Karabahu i pokrenuli uvredljivu hajku. Prema posebnom pravnom aranžmanu između dve zemlje, ruska televizija se emituje u Jermeniji. „Kažu da Jermenija ne treba da se meša u igre velikih zemalja“, navodi Martirosjan. „Zato što će se veliki posvađati i ubiti malu zemlju. Ili je bar teško povrediti.“

The New Yorker/

Peščanik.net