Kad se Amerika naljuti

Izdvajamo

• Drugim rečima, sve dok je ugnjetavao samo Palestince i sprovodio represiju samo nad „obojenima“, mogli su se pretvarati da je Izrael „jevrejski i demokratski“. Čim je Bajdenova administracija stekla utisak – opravdan ili ne, u ovom trenutku je nevažno – da Izrael počinje sa represijom nad svojim jevrejskim građanima, čim je počela represija i protiv „belaca“, kula od karata „jedine demokratije na Bliskom istoku“ počela je da se urušava.

Povezani članci

• Lažno obećanje četbotova
• Ako Trump izgubi: Američki pravni stručnjak upozorava na „totalni slom sistema“
• Palestinci o Holokaustu: Izrael sada čini iste zločine
• Na pokopu napadača u Kopenhagenu okupilo se petstotinjak osoba u znak podrške njegovoj obitelji
• Potonuli trajekt: Broj mrtvih povećan na devet, nastavlja se potraga za nestalima
• Putin potpisao sporni zakon o NVO

Foto: Baz Ratner/Getty Images/Arhiv

Nedavno je novinar lista Haaretz Amos Harel naveo da već postoji usmeni dogovor između Bajdenove administracije i Irana povodom nuklernog naoružanja: Iran će zamrznuti proces obogaćivanja uranijuma, a zauzvrat će Sjedinjene Države osloboditi iranski novac. Izraelu je namenjena važna uloga u ovom procesu: da ne smeta.

Ova kratka izjava, na koju smo već navikli u površnim medijskim izveštajima o odnosima SAD sa Iranom ili drugim državama na Bliskom istoku, mogla bi da posluži za objašnjenje tvrdnji Tomasa Fridmana da je Bajdenova administracija započela „preispitivanje“ svojih odnosa sa Izraelom.

Fridmanov komentar očigledno bi mogao da zbuni one koji su navikli da čitaju (mislim na one koji čitaju novine poslednjih 40 godina) kako između Izraela i Sjedinjenih Država postoji „strateški savez“ najvišeg stepena i kako je Izrael najvažniji partner na Bliskom istoku, pa čak i u svetu. Ako je ovaj savez toliko bitan američkoj administraciji, kako to da ga ona sad preispituje samo zato što je trenutna vlada u Izraelu odlučila da ukine načelo razumnosti iz pravosudnog sistema? Da li državna tužiteljka Gali Baharav Miara, uz svako poštovanje koje zaslužuje, zaista ima takvu stratešku vrednost za Amerikance da bi, u slučaju njene smene, ugrozili svoje najvažnije partnerstvo?

Mogući odgovor se nalazi u vesti koja kaže da se zadatak Izraela sastoji u tome da ne smeta sadašnjim američko-iranskim odnosima. Da li ovaj izraz sažima stratešku ulogu koju Izrael ima za Sjedinjene Države? Drugim rečima, moguće je da Izrael u očima SAD uopšte ne predstavlja stratešku vrednost na Bliskom istoku, već naprotiv teret o kojem treba voditi računa kako ne bi ometao američke strateške poteze u regionu?

Ovakvo objašnjenje ima izvesno uporište u realnosti. Kada su Sjedinjene Države napravile međunarodnu koaliciju za rat u Iraku zbog invazije na Kuvajt 1991. godine, potrudile su se da udalje Izrael jer bi to odbilo druge arapske države da mu se priključe. Čak i kada je Sadam raketirao Izrael kako bi ga uvukao u rat, američka administracija je pritisnula Izrael da se „ne meša“ isto kao danas u slučaju Irana.

U Drugi zalivski rat Sjedinjene Države su ušle bez međunarodne koalicije i bez odobrenja Ujedinjenih nacija. Ali ni u toj situaciji se od Izraela nije tražila vojna pomoć, naprotiv. Posle rata je objavljeno da su se u značajnoj meri pokazale netačnim tvrdnje da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, delom zasnovane i na izraelskim obaveštajnim izvorima. Benjamin Netanjahu, tada u opoziciji, održao je govor u Kongresu i pozvao Amerikance da sruše Sadama. Drugim rečima, može se reći da je okupacija Iraka, za koju se čak i Donald Tramp složio da je bila strateška greška i da je loše uticala na američki položaj na Bliskom istoku, imala za cilj da pomogne Izraelu.

Jedan od klišea u kontekstu strateških odnosa jeste da je Izrael američki „nosač aviona“ na Bliskom istoku. Ali istina je da su Sjedinjene Države svoje vojne baze postavile u Saudijskoj Arabiji i Kataru, a ne ovde. Teško je setiti se bilo koje američke strateške akcije na Bliskom istoku čijem je ostvarenju Izrael pomogao. U mnogim slučajevima bilo je sasvim suprotno. Sjedinjene Države su se angažovale kako bi pomogle Izraelu i za to novčano platile. Koristile su i svoj uticaj, počev od sporazuma sa Egiptom gde su pružile jednogodišnju vojnu pomoć ovoj zemlji, do sporazuma Avraham koji su finansirale prodajom naprednih modela aviona Ujedinjenim Emiratima i priznanjem okupacije španske Sahare od strane Maroka.

To ne znači da SAD nemaju korist od vojnih i obaveštajnih veza sa Izraelom. Izrael, kao što je više puta napisano, služi kao laboratorija za testiranje oružja i sredstava ratovanja koje kasnije služe i za američke svrhe. Izrael je jedan od najvećih izvoznika oružja na svetu. Veliki deo od 3,8 milijardi dolara godišnje vojne pomoći koju dobija, Izrael koristi za kupovinu američkog oružja na korist tamošnje vojne industrije.

Uprkos svemu tome, objašnjenje specijalnih odnosa se ne može tražiti samo u strateškom ili vojnom savezu. Posebni odnosi se oslanjaju na ono što se može nazvati zajedničkim vrednostima. Deo je vezan za jak proizraelski lobi, koji se zasniva na snazi jevrejske zajednice u SAD, a deo je vezan za „hrišćanski cionizam“, pojave u Sjedinjenim Državama koja seže do 19. veka, a danas je prisutna u evangelističkim krugovima. Međutim, činjenica da se Izrael opisuje i prihvata kao „jedina demokratija na Bliskom istoku“ ima posebnu težinu „u specijalnim odnosima“.

Izrael se vidi kao nosilac zapadno-liberalnih vrednosti u regionu i stoga se mora braniti i pomagati na svaki mogući način. Većinom, međutim, to nije vezano za obimnu vojnu pomoć. Od pritiska na Saudijsku Arabiju da prihvati Avraham sporazume do ulaganja veta u Savetu bezbednosti UN i sprečavanje donošenja odluka protiv Izraela u drugim međunarodnim telima, političko polje je taj prostor u kom je američka pomoć od suštinskog značaja za Izrael.

Stoga, kad Bajdenova administracija došapne Fridmanu da ponovo procenjuje odnose, oni misle na re-evaluaciju diplomatske i političke pomoći koja se do sada zasnivala na ideji da je Izrael jedina demokratija na Bliskom istoku, a ne na strateškoj koristi ionako upitne vrednosti.

Naravno, tretiranje Izraela kao demokratije zvuči groteskno svakome ko poznaje realnost izraelske okupacije poslednjih 56 godina, diskriminaciju i oduzimanje imovine Palestincima što Izrael praktikuje od stvaranja države 1948. To su prazne reči koje prikrivaju nasilnu i surovu stvarnost. Ali je teško osporiti da je dugi niz godina Izrael predstavljen američkoj i svetskoj javnosti upravo na taj način.

Šta je onda potkopalo predstavu Izraela kao demokratskog raja u nedemokratskoj džungli? Jedno od objašnjenja jeste prisustvo ljudi kao što su Smotrič i Ben Gvir u vrhu sadašnje vlasti. Američka administracija je mogla da rešava kontradikciju između Izraela kao okupatorske i kolonizatorske zemlje i njegove demokratske definicije, praveći se da je to samo privremeno i da će, čim izađe sa okupiranih teritorija, Izrael ponovo postati „jevrejski i demokratski“.

Ovu iluziju razbija ponašanje Smotriča, Ben Gvira i njihovih saveznika – i na terenu, i u izjavama, odlukama i zakonskim predlozima – od stvaranja isturenih utvrđenja, kroz ubrzanu ekspanziju naseljavanja, do pretvaranja pogroma u redovnu praksu na Zapadnoj obali. Vrlo je teško, praktično nemoguće, pretvarati se da postoji bilo kakva razlika između demokratskog i okupatorskog Izraela kada vlada zapravo sprovodi Smotričev program.

Ali postoji još nešto važnije. Ignorisanje činjenice da „demokratski“ Izrael sprovodi plan puzajućeg aparthejda može se objasniti i time što se represija sprovodila nad ne-Evropljanima raznih vrsta. Dok se Izrael u republikanskim ali i demokratskim krugovima smatrao za liniju fronta između istoka i zapada, prvog i trećeg sveta, judeohrišćanske kulture i islama – nasilje prema Palestincima bilo je moguće progutati kao neizbežno, kao deo „rata protiv terora“ u kom je Netanjahu jedan od svetskih proroka.

Sada se čini da Bajdenova administracija vidi pravosudni prevrat kao pokušaj da se uništi izraelska demokratija iznutra. Upravo zato što je navodna demokratija Izraela bila glavni razlog američke podrške, izazov demokratskoj stabilnosti vidi se kao pretnja temeljima odnosa između dve države. Drugačije je teško objasniti sa koliko strasti su i predsednik Bajden i ambasador Tom Najds uložili u zaustavljanje pravosudne reforme koja je naizgled unutrašnje pitanje Izraela. Ovaj utisak samo je pojačan saopštenjem Bele kuće posle razgovora Netanjahua i Bajdena, u kom je američki predsednik naglasio koliko je važno da se reforme sprovode uz „najširu moguću saglasnost i da su demokratske vrednosti uvek bile i moraju ostati znak prepoznavanja u odnosima između dve zemlje“.

Drugim rečima, sve dok je ugnjetavao samo Palestince i sprovodio represiju samo nad „obojenima“, mogli su se pretvarati da je Izrael „jevrejski i demokratski“. Čim je Bajdenova administracija stekla utisak – opravdan ili ne, u ovom trenutku je nevažno – da Izrael počinje sa represijom nad svojim jevrejskim građanima, čim je počela represija i protiv „belaca“, kula od karata „jedine demokratije na Bliskom istoku“ počela je da se urušava.

To ne znači da će Bajdenova administracija od sutra smanjiti svoju pomoć ili prekinuti bezbednosnu i obaveštajnu saradnju. To samo znači da bi mogla da počne da tretira Izrael kao bilo koju drugu državu u svetu, bez popustljivosti na konto navodnih „zajedničkih vrednosti“. To može značiti uklanjanje dela zaštite u međunarodnim institucijama, od Saveta bezbednosti UN do Krivičnog suda u Hagu. Takva promena bi za Izrael mogla biti čak i teža od prekida vojne pomoći.

Najavljeno preispitivanje, ako do njega dođe, zatiče Izrael u trenutku kada sve više glasova u vladi govore da moć Izraela ne treba da se zasniva na zapadnim liberalnim vrednostima, već na vojnoj i ekonomskoj snazi. Ministar spoljnih poslova Eli Koen otvoreno izjavljuje da će Saudijska Arabija uspostaviti odnose sa Izraelom zato što je to jaka država, a ne zato što se lepo odnosi prema Palestincima.

Netanjahuova izjava povodom protesta vojnih pilota, da „država može da se snađe i bez nekoliko vazduhoplovnih jedinica, ali ne i bez vlade“ ide u istom smeru. Spreman je da uništi sadašnje elite u Izraelu, i vojne i tehnološke, samo da bi očuvao desničarsku vlast. To je pristup blizak Putinovom i Erdoganovom. Njih dvojica su uništili demokratske institucije, kao i postojeće elite, smatrajući da su im nepotrebne jer mogu da se oslone samo na vojnu snagu. Nije slučajno Erdogan najavio skorašnju Netanjahuovu posetu, uz svoje uzvratno putovanje u Izrael.

Drugim rečima, dok Bajden sve teže vidi zapadni model demokratije u Izraelu, jer ugnjetava svoje elite i „belo“ stanovništvo, članovi vlade izjavljuju da za opstanak Izraela nije potrebna liberalna demokratija, niti sadašnje elite. To je ta linija rascepa zbog kog može doći do „preispitivanja“.

Miron Rapoport, Mekomit, 18.07.2023.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 29.07.2023.