Izbori u Španiji

Izdvajamo

• Hilderova ispitivanja javnog mnijenja pokazuju da među glasačima koji su se okrenuli radikalno desničarskim partijama u Francuskoj, Švedskoj i Italiji ima dvostruko više onih koji to čine zato što se nadaju da će ove partije „nešto promeniti“ nego onih koji veruju da nude „najbolje politike“.

Povezani članci

• UNHCR: Milioni stanovnika Južnog Sudana bez hrane i vode
• Kina ne isključuje upotrebu sile protiv Tajvana
• Kontra poslovnih banaka: U Švicarskoj referendum o reformi monetarnog sustava prema kojoj bi novac, u interesu građana, mogla kreirati samo centralna banka
• BREXIT ILI “BREXIT”: Približave se dan „D“
• Američki komandosi u Iraku spasili 70 IDIL-ovih talaca
• Egipat: Ubijen ključni svjedok na suđenju Muhamedu Mursiju

Foto: The New European

U nedelju uveče, 23. jula, posle glasanja, radikalna desnica u Španiji mogla bi dobiti priliku da preuzme vlast prvi put posle Francovog pada. Ako konzervativna parija Partido Popular osvoji većinu, populistička desničarska partija VOX, koja uživa podršku oko 13% biračkog tela, može s njom formirati koaliciju kao manjinski partner.

VOX je stranka velikih ambicija. Njeni lideri žele da ukinu abortus, deportuju sve nelegalne migrante, ponište zakon koji štiti žene od porodičnog nasilja i zatvore „ekstremističke džamije“. U takvim namerama nisu usamljeni.

Skok popularnosti desničarskih partija primetan je širom Evrope. U porastu je podrška za Alternative für Deutschland (AfD) u Nemačkoj. Prema rezultatima nedavno organizovanog ispitivanja javnog mnjenja na nacionalnom nivou, AfD uživa podršku 22% birača, a na izborima u regionu Tiringije, gde je njihov kandidat pobedio na lokalnim izborima u junu, osvojili su 34% glasova. Slobodarska partija Austrije (FPÖ) redovno dobija više glasova nego partije desnog i levog centra. Njena podrška dostiže i 30%.

U Francuskoj, gde su protesti siromašnih pripadnika etničkih manjina prošlog meseca uzdrmali predsednika Emanuela Macrona, politički dobitnik je partija Rassemblement Nationale (RN). Liderku ove partije, Marine Le Pen – koja je zahtevala oštrije suzbijanje protesta – podržava oko 39% birača, dok je podrška za Macrona pala na 33%.

U regionu Flandrije u Belgiji, stranka Vlaams Belang – radikalno desničarska separatistička partija s fašističkom prošlošću – ima podršku od 22%. U Portugaliji, još jedna otvoreno rasistička radikalno desničarska partija, Chega, uspela je da udvostruči podršku koju je dobila na izborima 2022, pa je većim delom ove godine u ispitivanjima javnog mnjenja imala podršku između 12% i 14%. U Grčkoj su na opštim izborima u junu čak tri radikalno desničarske partije ušle u parlament sa ukupno 12% osvojenih glasova. Najveća među njima ne krije povezanost s bivšim poslanikom i neonacistom koji je sada u zatvoru.

Istovremeno, u Švedskoj, Finskoj, Mađarskoj, Poljskoj i Italiji desničarski populisti su uveliko na vlasti. Cena koju demokratije plaćaju zbog toga bila je očevidna na primeru Finske, gde je otkriveno da je zamenica premijera Riikka Purra, liderka radikalno desničarske Stranke Finaca, povodom jednog incidenta u koji su bili umešani imigranti svojevremeno izjavila: „Dajte mi pištolj i biće mrtvih u javnom prevozu“. Branila se govoreći da je to bilo 2008. godine i da za razliku od nekih drugih političara bar nije pravila šale na temu pozdrava Hitleru (taj političar je podneo ostavku).

Joe Mulhall, istraživač u organizaciji Nada umesto mržnje, kaže: „U narednih pet godina očekuje nas više najavljenih izbora na kojima bi gotovo sve veće zemlje u kontinentalnoj Evropi, s izuzetkom Nemačke, mogle dobiti radikalno desničarske vlade ili vladajuće koalicije s radikalno desničarskim partijama. Kada je austrijski radikalni desničar Jörg Haider pobedio 90-ih godina, ili kada je Le Pen dobro prošla na izborima 2012, svuda su organizovane demonstracije, a globalni mediji su burno reagovali. Danas je tu samo osećaj olakšanja zbog toga što desničari ipak nisu odneli pobedu“.

Šta stoji iza novog uspona desničarskog populizma? Prvo, kriza izazvana rastom cena zbog rata u Ukrajini koji je evrozonu gurnuo u inflatornu recesiju. Mada negativni rast BDP-a nije bio znatan – minus 0.1 u četvrtom kvartalu 2022. i prvom kvartalu 2023 – inflacija je visoka: 6.1% na nivou evrozone, 12% u Letoniji, Slovačkoj, Poljskoj i Češkoj, i 21% u Mađarskoj.

„Ljudi širom kontinenta sve više imaju utisak da status kvo ne funkcioniše“, kaže Mulhall. „Kada se nađemo u takvoj situaciji, ljudi iz ekonomski prikraćenih zajednica koje su već podložne radikalno desničarskim idejama počinju pred izbore da se pitaju: ’Zašto ne bismo pokušali nešto novo?!’“

Florian Ranft iz ekspertske organizacije levog centra Das Progressive Zentrum kaže da to naročito važi za uspon AfD-a u istočnoj Nemačkoj. U Zonebergu, pitoresknom gradu u blizini granice s Češkom, kaže Ranft, „pobednički kandidat AfD-a zasnivao je kampanju na pitanjima od nacionalnog značaja. Imali su na hiljade plakata sa zahtevima da se zatvore granice i da se okonča rat u Ukrajini, što je veoma udaljeno od lokalnih problema i politike. To je bio glas protesta“.

Drugi faktor, slaže se većina eksperata, jeste jedinstvena situacija porasta broja izbeglica koji stižu preko Mediterana, uz priliv miliona izbeglica iz Ukrajine. „Tako se uvodi ideja o prihvatljivim i onim drugim izbeglicama“, kaže Mulhall. „Imamo bele hrišćane iz Ukrajine i ljude koje radikalni desničari stigmatizuju kao ’vojno sposobne muškarce koji su zapravo ekonomski migranti’: svi primarni narativi evropske radikalne desnice oslanjaju se na ideju o nebelcima koji dolaze da nas ’okupiraju’ i demografski promene.“

Iza tema koje izazivaju brze i burne reakcije krije se jedna dublja demografska podeljenost između iskustva mladih, obrazovanih, kvalifikovanih i urbanih ljudi i ljudi koji žive u starijim, nekada industrijskim malim gradovima. Paul Hilder, direktor kompanije za strateška istraživanja i savetovanje Datapraxis koja sarađuje s progresivnim partijama u Evropi, konstatuje:

„Usled takvog razilaženja životnih iskustava, u situaciji kada je sve raširenije uverenje da sistem više nije sposoban da pruži ljudima ono što im je potrebno, pitanja kao što su migracija i kriminal postaju uobičajeni vektori alijenacije. Gde god u Evropi da sprovodimo ispitivanja javnog mnjenja, značajna manjina ili čak većina ispitanika podržava stav da imigraciju u svim oblicima, legalnu ili nelegalnu, treba zaustaviti.“

Kriza životnog standarda, kaže Hilder, navodi glasače da traže brze promene i praktična rešenja: „Izgleda da desnica uspeva da pridobije neopredeljene glasače koji osećaju nesigurnost u svakodnevnom životu i žele nešto bolje za sebe i svoje porodice. To su glasači koji gube veru u politiku glavnog toka, žele promene i tragaju za sigurnom lukom u oluji – oni daju glas ovim partijama uprkos njihovoj ekstremističkoj ideologiji, a ne zbog nje.“

Hilderova ispitivanja javnog mnijenja pokazuju da među glasačima koji su se okrenuli radikalno desničarskim partijama u Francuskoj, Švedskoj i Italiji ima dvostruko više onih koji to čine zato što se nadaju da će ove partije „nešto promeniti“ nego onih koji veruju da nude „najbolje politike“.

Još jedan faktor koji ide u prilog radikalnim desničarima je normalizacija njihove ideologije putem društvenih mreža, zbog čega su i vodeći mediji sve češće prinuđeni da im daju platformu. Dobar primer su GB News i Nacionalna konzervativna konferencija u Velikoj Britaniji koji se uzajamno podržavaju šireći mržnju prema transrodnim osobama, kao i ideje o viktimizaciji bele rase. U ostatku Evrope isti proces se odvija još intenzivnije.

Paulina Fröhlich, na čelu programa demokratske rezilijentnosti u Progresivnom centru, primećuje: „AfD na Facebooku ima tri puta više pratilaca nego vladajuća SPD. Oni razumeju društvene mreže i znaju da ih koriste. Na primer, njihovi govori u Bundestagu uvek su pogodni za YouTube prezentacije. Za samo nekoliko minuta snimak se montira i postavlja na internet. U govorima se zapravo ne obraćaju kolegama poslanicima u parlamentu, već publici i sledbenicima van parlamenta.“

„Eksperti ocenjuju da ovoj partiji više nisu ni potreni tradicionalni mediji jer je sagradila sopstvene masovne medije u onlajn svetu, gde ne mora da vodi računa o kontekstu ili odgovara na kritička pitanja novinara. Da nema društvenih mreža, AfD ne bi bila parlamentarna stranka.“

Prelomni trenutak u evoluciji evropske radikalne desnice bio je de fakto ulazak Švedskih demokrata u konzervativno-liberalnu koaliciju prošlog oktobra. Mada nije dobila nijedno ministarsko mesto, ova partija, poznata po korenima u neonacizmu, nalazi se među potpisnicima koalicionog sporazuma u kom se poziva na suzbijanje nasilja bandi, smanjivanje imigracije na zakonski minimum i uvođenje obaveznih programa kulturne integracije.

Zapravo nije bilo potrebe da vodeće švedske partije prime Švedske demokrate u koaliciju: mogle su da formiraju manjinsku vladu ili vladaju u koaliciji sa socijaldemokratima. U pitanju je proračunat, strateški potez – što je doprinelo i ulasku Stranke Finaca u vladu u Helsinkiju ove godine, partije čiji su neonacistički ispadi izazvali političku krizu. Malo ko veruje da PP i VOX neće formirati vladu ako dobiju priliku da to učine.

Širi problem je to što fiks-ideja moderne fašističke ideologije – teorija o velikoj zameni stanovništva – počinje da oblikuje mišljenje ne samo populista nego i konzervativne desnice. Ideja da muslimanski „osvajači“ dolaze da sprovedu „beli genocid“ nad stanovnicima Evrope, uz podršku armije specijalista za ljudska prava, feministkinja i kvir osoba, naravno, jeste smešna; ali je neuporedivo opasnija od uobičajenih rasnih predrasuda iz 70-ih i 80-ih godina.

Razlog je to što su njeni praktični zaključci veoma uznemirujući. Prvo, na taj način se sva politika desno od tradicionalnog konzervativizma postavlja u okvir dolazećeg međuetničkog sukoba. Drugo, unutar folklora radikalne desnice mizoginija i mržnja prema pripadnicima LBTQ+ zajednice sve više dobijaju isti status kao rasizam – čime se otvaraju putevi za vrbovanje mladih muškaraca. Treće, ovo učenje kruži amorfnim oblakom onlajn teorija zavere s kojima se tamo sudara i ukršta. Četvrto, takvi stavovi se s lakoćom mogu mapirati na već raširena antisistemska osećanja biračkog tela.

Tako za francusku radikalnu desnicu nedavni neredi izazvani policijskim ubistvom nenaoružanog tinejdžera postaju opravdanje ne samo za ukidanje imigracije, već i za davanje većih ovlašćenja policiji: oni se prikazuju kao generalna proba za „dan X“ – dan kada će u liberalnim demokratijama izbiti globalni međuetnički građanski rat.

Najvažniji forumi na kojima se „tekst“ radikalnog desničarskog populizma dopunjava „podtekstom“ otvorenog fašizma grade se u onlajn svetu, kaže Mullhall iz organizacije Nada a ne mržnja.

„Pored radikalno desničarskih partija tu je i mijazma post-organizacionih, radikalno desničarskih mreža hiljada pojedinaca koji operišu preko nacionalnih granica. Ove mreže su kao sinapse koje omogućuju da se informacije, ideje, retorika i taktika razmenjuju putem interneta, uz proizvodnju mimova i sadržaja koji se onda upućuju prema sledećoj aktuelnoj meti.“

Svi ljudi sa kojima sam razgovarao o usponu radikalne desnice ukazivali su na paralizu liberalnih, zelenih i socijaldemokratskih partija pred ovim trendom. Mullhall naglašava da su nagle lokalne radikalizacije koje sada privlače pažnju partijskih stratega često rezultat decenija rada desničarskih aktivista na lokalnom nivou. S druge strane, levica i levi centar u Španiji morali su da formulišu nove poruke za prevremene izbore koje su sami izazvali, za slučaj da radikalna levica napravi novu partiju, slogane i program.

Paul Hilder iz Datapraxisa nudi nekoliko preporuka progresivnim partijama za situaciju uspona desničarskog populizma.

„Izađite među birače koji se u svakodnevnom životu nose s inflacijom; dajte im odvažne, praktične i kredibilne ponude koje se tiču njihovih problema. Kada treba naglasiti razliku u odnosu na desničarske populiste, nije dovoljno nazvati ove fašistima i Putinovim navijačima – stvar je u tome da se pokaže kako će njihov ekstremizam svakodnevni život učiniti gorim, a ne boljim. Progresivne snage moraju pridobiti raznolike glasače, od onih koji se slažu s njihovim socijalnim politikama do onih koji im se otvoreno protive. U krajnjoj instanci, suština je u realizaciji: kako osigurati da delotvorne poruke dospeju do ljudi kojima su namenjene.“

Da li to znači da se moramo distancirati od politike probuđenosti, pitao sam ga? Hilder, čovek koji je radio s nekima od najprogresivnijih političara iz Evrope i Amerika, govori bez dlake na jeziku.

„Mnogi marginalni glasači veruju da svakodnevni život običnih ljudi jeste važniji od društvenih ili etničkih manjina. To ne znači da su neprijatelji ideja ’woke’ politike. Ali ako vam je raspoloživi kućni budžet prošle godine opao za 10 ili 20%, očekivaćete od političara da to bude tema na koju se fokusiraju, a ne pitanje koliko tačno rodova postoji.“

Pred glasanje u nedelju, španski socijalisti su se fokusirali prvenstveno na životni standard i uspešno obaranje inflacije na 1,9% uvođenjem kontrola cena kada su bili na vlasti. Videćemo da li će to biti dovoljno da se savlada cunami mržnje koji pristiže sa desnice.

The New European, 18.07.2023.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 22.07.2023.