Ljubomir Živkov: Kako su Toma Nikolić i Đorđe Vukadinović oslobodili Kosovo

Povezani članci

• Ambasadorice u BiH se sastale s ministricom vanjskih poslova Turković
• Može li se Evropa (još) osloniti na Njemačku?
• Zašto se ukidaju političke emisije?
• Ministru Grliću Radmanu i hrvatskoj vladi je dobro poznato da ustaše i domobrani nisu bili nikakva ‘hrvatska vojska’
• Michel Slomka: “Srebrenica, povratak na zemlju”
• Jedan dan domovinske zahvalnosti

Okupi Đorđe Vukadinović vod hrabrih i doslednih intelektualaca, dosta smo popovali, idemo na Kosovo da ličnim primerom pokažemo kako se brani teritorija, Albanci ih, međutim, sve pobiju, ne sve, Đorđeta zarobe sa nakanom da ga javno pogube: ovako će proći svak ko naoružan i sa zlim namerama kroči na tle mlade ama samostalne države Kosove. “Još imate smrtnu kaznu, a hoćete u Evropu…”, podsmehnuo se osuđenik dok mu je dželat preko crne vreće već nataknute na glavu štelovao omču: “Koja ti je poslednja želja i koje su ti poslednje reči?”, pitao je krvnik. Osuđenik je gestikulacijom pokazao da mu džak smeta te mu bi skinut: “Hoću da gledam smrti u oči, hoću da srpsko sunce u srpsko nebo isprati moju dušu, živelo Srpsko Kosovo, ne, to je pleonazam, živelo Kosovo, živela Preambula, živeo Slobodan Samardž…”

Šamlica na kojoj je stajao u taj mah propade kroz za to baš i prorezani kvadrat, konopac se zategnu, teret se properly zakoprca, ali kad mrtvozornik ushtede da obešenome opipa puls, iz praznog rukava ispade sat. Odelo je bilo prazno, košulja, sako, pantalone i čarape smandrljaše se preko cipela koje prve padoše na grubo otesane i bezmalo bele daske gubilišta, snagom uverenja izvukla je duša uvis i telo, uh, pade mi kamen sa srca, ote se Tomislavu Nikoliću koji je na minaretu, pribran i ozbiljan, iz snajpera sa prigušivačem nišanio u kobni pajvan. Zamysel je bio da ga preciznim srpskim kuršumom preseče u odsudnom momentu, a da Vukadinoviće zemne ostatke, žive i tek blago ugruvane, preuzmu skojevci SNS-a prerušeni u pogrebne službenike lažne države Kosova. Međutim je nekadašnjem humanitarcu albanski orao namerno zaklanjao vidik, stvarno ima dve glave, nije znači plod bolesne mašte njihovih heraldičara, mrmljao je predsednik SNS-a sebi u bradu, hoćeš i ovde da štrajkuješ glađu i žeđu, nije ostajao dužan orao, govoreći srpski čas iz jedne čas iz druge glave, strelac se setio gladnog i žednog sebe u realitiju RTS-a te nije na vreme povukao oroz – da nije došlo do čudesnog uspenja glavni urednik NSPM zaista bi dao život za Kosovo, a odsad nosim ja srpskog orla i jedno devet sokolova, srpske se ptice neće povesti za Tadićem…

“To-mo, po-la-zak!” Osvrne se oslovljeni, iza njega voditelj “Crno-belog sveta”, u untercigeru i potkošulji, ali okrilatio kao Beli anđeo čije su kopije Putinu poklonili i motociklisti, i uprava “Zvezde” i SPC i dekan BU. “Ne kontrolišem još najbolje visinu i pravac, ali mogu nas obojicu izvući odavde!” Ne čekajući da mu se dvared kaže narodni poslanik i predsednik SNS seda komentatoru najstarijih novina na ramena, potonji ga očinski rukama hvata za potkolenice te nadleću oni serbez još nerazivšu se svetinu i predstavnike međunarodne zajednice: kao što kod Šagala oni mužici idu preko krovova, tako ovi naši lete iznad spomenika Klintonu pokazujući ličnim primerom da će Srbija ratovati sve dok se Kosovo ne vrati u porodicu srpskih naroda.

&
Okupi Tomislav Nikolić neću reći koliko pristalica te udri sa njima po kosovskoj pograničnoj policiji, zarobi nekih devedeset carinika, zaposede uskoro i televiziju putem koje poništi samoproglašenu, lažnu državu Kosovo, obznani slobodan promet robe, ljudi i ideja, svih osim ideje otcepljenja, te raspisa prevremene izbore: “Želeo sam prevremene izbore u Srbiji, za to sam stavio život na kocku i nije mi pošlo za rukom da ih ubrzam, ali ovde ih evo raspisujem, kolevka srpstva biće i kolevka demokratije čiji je krajnji cilj da ja budem predsednik…”

Kad je blickrig već izgledao dobijen, jedna divizija međunarodnih snaga koja je bila na manevrima nadomak Makedonije vrati se, Nikolića mučki opkoli i živoga bogami zarobi te ga komandant lično pilotirajući helikopterom poveze ka najbližoj bazi radi prekog suđenja zatvorenog naravno za javnost: “Bolje me odmah streljajte, jer će me Srbi osloboditi, a onda vam ne mogu garantovati ništa, u ruci kantara nema…”

I dok prevodilac razmišlja da li “no scale ih the hand” verno oslikava srpsku mudroliju, uzapćenik je već na optuženičkoj klupi. Ali Vukadinoviću koji je u drugoj svojoj ofanzivi naneo pravnim naslednicima UČK još veće gubitke nego kad su ga vešali njegovi obaveštajci javljaju da je Nikolić zarobljen te da će mu biti suđeno tu i tu. Vukadinović stiže pre helikoptera, onesvešćuje dežurnog oficira i dvojicu požarnih, oblači se u sudijsko što bi Antonići rekli ruho, ljudi iz njegovog štaba isto, jer je general naložio da suđenje smesta počne, uglavnom, posle tobožnje provere generalija sudija će: “Optuženi, zar Kosovo nije srpsko od pamtiveka?” – “Pamtivek je tren, treptaj oka spram drevnosti srpskog Kosova, vaša visosti.” – “Je li po Ustavu Srbije to njegov neotuđivi deo?” – “I te kako, dovoljno je pročitati preambulu!” – “Kako to da se Srbija nije listom podigla da odbrani svoju najsvetiju parcelu, tj. teritoriju?” – “To pitajte vladajuću stranku!” – “Pitao sam je javno posredstvom nekoliko medija u kojima redovno i neumorno nastupam…” – “I – vaša visosti?! Šta kažu?!” – “Vlast nije htela ni da pripreti ratom, iako je na to obavezna! Pretnja ratom je državna praksa tokom cele istorije – zar ne mislite i vi tako, o optuženi?!” – “Uzeste mi reč iz usta, slavni sude!”

Odjedared im dodija da se igraju, neprijatelj jamačno ne spava nakon gubitaka pretrpljenih od srpskih dobrovoljaca, na oslobođenoj teritoriji još nisu osnovani narodnooslobodilački odbori, te sudija naloži sudskom pristavu (a to verni čitalac NSPM) da razoruža tuđinskog generala, strže sa sebe mrsku togu govoreći: “Ispratićemo vas na turskom, generale, sikter odavde i ne vraćajte se više ni kao lekar bez granica ili kao prijatelj Srbije, kamoli kao vojno lice!”

Tekst prenosimo iz nedeljnika Vreme