Mirko Kovač: Ismevanje budala je naša dužnost

Povezani članci

• Iz rukopisa pjesničkog prvijenca Sajde Zukić
• Zlatna palma za „Ljubav”
• PREMIJERA DVE PLESNE JEDNOČINKE U NARODNOM POZORIŠTU
• Maja Zećo: Kako smo se smijali
• Mile Stojić: Hotel na Labi
• ANGAŽIRANO

Intervju: Mirko Kovač – Blic, 04. 08. 2011.

Mirko Kovač bio je deo teškoartiljerijske književne jugoslovenske trojke, koju je činio zajedno s Danilom Kišom i Borislavom Pekićem. Ispisao je neke od najboljih stranica književnosti koja se tada zvala jugoslovenska, a njegov angažman u borbi protiv nacionalističkih primitivaca tokom devedesetih bio je jedan od najglasnijih. Njegova okrvavljena glava na jednom od skupova otpora 1990. bila je među prvim zlokobnim signalima. On je to doživeo kao svoj poraz i otišao. Mi smo ostali, a sve ostalo je krvava istorija. Ove jeseni odigraće se susret Mirka Kovača i Beograda, prvi posle 20 godina.

Nedavno, kada ste bili najavljeni, niste došli, ali Filip David nam je obećao da dolazite u Beograd u septembru. Književno veče ili poseta prijateljima?
– Sa svojim prijateljima, malo ih je ostalo, ja se viđam. Uvek se nađe neka zgodna prilika za susret. Verovatno ćemo negde na jesen praviti promociju mojih novih knjiga koje su objavljene u Beogradu, u ediciji „Samizdat B92“.

Šta vama znači Beograd?
– Beograd je značajno i važno mesto u mom životu. Čak i one loše stvari koje sam doživeo za mog dugog boravka u tome gradu, sada mi se čini da su bile nužne, jer po nekom pravilu, zlo i dobro idu naruku piscu, pogotovo kad to ume da koristi u svojim knjigama. Ali ono što je najbitnije, u Beogradu sam naučio da budem u otporu prema dogmaticima, prema svakom obliku totalitarizma, u Beogradu sam formirao svoje liberalne poglede na svet. Taj instinkt da se oduprem rulji ili bilo kakvim kolektivnim euforijama okrenuo se zapravo protiv onih koji su svojim uskogrudim nacionalizmom pobedili taj liberalni kosmopolitski Beograd. Ja sam tada priznao poraz i otišao.

Da li imate želju da ga vidite i razumete izvan politike?
– Politika je samo jedna dimenzija života, ali je, nažalost, nakon kraha komunističke ideologije postala dominantna. Svi su opsednuti politikom, jednako oni koji se gade politike, kao i oni koji od nje profitiraju. Lično bih voleo da sada, nakon toliko godina, doživim Beograd izvan politike, da vidim neke pozorišne predstave, neke kulturne događaje, da posetim neke osobe i porodice, da zađem u restorane, itd. Kad se počne bolje živeti i ako usvojimo demokratske standarde, politika neće imati takav uticaj, a naše će intelektualne i građanske dužnosti biti da prokazujemo i kritikujemo lošu politiku, da ismevamo političke budale, da osuđujemo gramzivost, korupciju, itd.

Sada, kada se mnogi prigodno, s tonom „ma, da li je moguće da nam se to desilo“ sećaju početka rata, da li se vi sećate čoveka koji vas je pogodio u glavu na skupu reformista u Domu omladine u Beogradu 1990. godine?
– Sećam se toga tipa, opisao sam ga u jednom svom tekstu. Ali on je nevažan. Sećam se lekara u kolima hitne pomoći koji je, dok mi je čistio ranu, rekao da je i sam četnik i da je taj koji me je udario u glavu imao pravo, jer šta sam ja tražio na skupu ustaša u Domu omladine.

Nedavno vam je Novak Kilibarda u jednom tekstu u „Pobjedi“ zamerio to što ste, citiram, „M. K. i fizički i tematski izbjegao svoje Petroviće u čemu su i bitisali njegovi Kovači, a prepustio se temama s univerzalnom opštošću“. Čovek bi mogao da pukne od smeha, ali zar nije i zlokoban ovaj zahtev za „domicilnom poetikom“?
– Ja crpim iz samoga sebe, a ne iz nekih mesta, ma kako se ona zvala. Takve ljude i takvo shvatanje književnosti treba uzimati tačno kako ste vi rekli „da čovek pukne od smeha“, to je duhovna provincija, blebetanje koje ne treba uzimati ozbiljno. Pisac sam stvara neku vrstu sopstvene toponimije, čak i onda kad je neko mesto stvarno. Meni su važni svetovi, a ne provincije ili bilo kakva mesta.

Da li ćemo u knjizi „Vreme koje se udaljava“, a koja uskoro izlazi, čitati o vašim bivšim i sadašnjim prijateljima? Kakva vam je intonacija, praštate ili, ipak, ne zaboravljate?
– Ne bavim se praštanjem, nisam sveštenik. Ne zaboravljam, jer da zaboravljam, te knjige ne bi bilo. To što sada pišem jeste dug pamćenju. Mislim da će to biti ona vrsta knjige kakvu sam oduvek želeo da napišem. Knjiga je žanrovski nešto između memoara i romana, mada više naginje romanu, jer sam i stvarne ličnosti i njihove priče prevodio u ono što se naziva romanesknim.

Mirko Kovač
-Studirao u Beogradu
-Romani “Životopis Malvine Trifković”, “Vrata od utrobe” (Ninova nagrada 1978), “Uvod u drugi život”, “Kristalne rešetke”
-zbirka novela “Rane Luke Meštrevića”, “Nebeski zaručnici”
-Eseji “Evropska trulež”
-Publicistika “Bodež u srcu”
-Scenarija za filmove “Okupacija u 26 slika” i “Pad Italije”
-Od 1990. živi u Hrvatskoj

Demokratija i primitivizam
Kako je trebalo odgovoriti na agresiju i mržnju? Da li primitivizam po definiciji pobeđuje?
– U svakom slučaju, vrlo je teško braniti demokratiju, njeni su mehanizmi odbrane ograničeni. Ne možete u ime demokratije na mržnju odgovarati mržnjom, na primitivizam primitivizmom. A to protivnici demokratije obilato koriste.

Izvor: Blic