11. septembar zauvek

Autor/ica 👤Joseph Margulies 11.9.2022. u 09:17

Povezani članci

Nova zgrada Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, foto: Peščanik

Četiri posledice 9/11 su nova definicija rata, država nadzora i suženje pojma privatnosti, uzdizanje bezbednosti granica na nivo pitanja nacionalnog opstanka i normalizacija nezamislive surovosti.

Jedno od merila posledica revolucije je to šta postaje normalno posle nje? Da bismo bar delimično objasnili nasleđe 11. septembra, treba da se zapitamo šta se uzima zdravo za gotovo u svetu posle tog datuma. Kako su napadi na Ameriku promenili pitanja koja postavljamo – i odgovore koje dajemo – o izazovima s kojima se suočavamo kao nacija? Kakva raspodela bogatstva i moći nam sad izgleda tako normalna da uglavnom izmiče kritičkom ispitivanju? Koje institucije i prakse smo stvorili i ugradili u američki život u službi te nove normalnosti?

Suočavamo se sa 4 krupne posledice 11. septembra. Prvo, on je radikalno promenio naše razumevanje rata. Drugo, započeo je državu nadzora i suzio našu koncepciju privatnosti. Treće, uzdigao je pitanje bezbednosti granica na nivo nacionalnog opstanka. I četvrto, stvorivši utisak da je reč o egzistencijalnoj ugroženosti, napadi od 11. septembra normalizovali su dotad nezamislivu surovost.

Kao advokat za ljudska prava, proveo sam dobar deo prethodne dve decenije dovodeći u pitanje razne aspekte države posle 11. septembra, a stanice na tom putu bile su, između ostalog, tri slučaja na Vrhovnom sudu u ime zatvorenika. Iz prve ruke sam video te promene i štetu koju su nanele.

Nova vrsta rata

Najvažnija posledica je promena koju je 11. septembar uneo u naše shvatanje rata. Mada je danas to teško zamisliti, pre 11. septembra međunarodni terorizam je shvatan kao zločin, a ne kao čin rata. Takvo viđenje je netragom nestalo 11. septembra 2001. „U Sjedinjenim Državama je očigledno izvršen čin rata“, rekao je senator John McCain istog dana. Peter Jennings, iz informativnog kanala ABC tačno je primetio: „Svi su to ponavljali celog dana“. Bila je to, nastavlja Jennings, „objava rata, čin rata protiv Sjedinjenih Država. Veliki broj političara i komentatora, među ostalima i mi, setili su se da je poslednji takav napad na Sjedinjene Države bio Perl Harbur.“

Predsednik George W. Bush je i sam prihvatio to tumačenje 12. septembra. Posle sastanka sa svojim timom za nacionalnu bezbednost, rekao je reporterima da su napadi „bili više od terorističkog čina. Bili su to činovi rata“. Sutradan, posle jutarnjeg razgovora s gradonačelnikom Njujorka Rudolphom Giulianijem i guvernerom države Njujork Georgeom Patakijem, predsednik je rekao reporterima: „Ovim činom je objavljen rat Sjedinjenim Američkim Državama“. A 15. septembra: „Mi smo u ratu. Teroristi su izvršili ratni čin kojim je objavljen rat Sjedinjenim Državama i mi ćemo odgovoriti u skladu s tim“. Preporučio je ljudima da „idu za svojim poslovima… ali s povišenom svešću da je grupa varvara objavila rat američkom narodu.“

Od samog početka je, međutim, bilo jasno da će „rat protiv terora“ biti drukčiji od mnogih koji su mu prethodili. Sveti gral našeg novog rata nije bila teritorija, već obaveštajna služba. Napadi su odmah proglašeni njenim propustom. Informativni TV kanal ABC nazvao je 11. septembar „ogromnim propustom obaveštajne službe, kako u ljudskom tako i u tehničkom smislu“. Washington Post ga je opisao kao „težak poraz obaveštajne službe“. Po rečima Leona Panette, bivšeg šefa kabineta predsednika Billa Clintona, a kasnije direktora CIA-e i sekretara odbrane predsednika Baracka Obame, bio je to nesumnjivo „kolosalni neuspeh naše obaveštajne zajednice“. Opštepoznato šokantno upozorenje potpredsednika Dicka Cheneya od 16. septembra – da će „rat protiv terora“ odvesti Sjedinjene Države na „mračnu stranu“, da će one delovati „u senkama obaveštajnog sveta“ – omogućilo je da se nazre ključni cilj rata: ono što je NSA nazvala „informaciona dominacija“.

Činilo se da će ispunjenje tog obećanja biti veliki izazov. „Neprijatelj je na mnogo mesta“, upozorio je državni sekretar Colin Powell. „Neprijatelj ne želi da ga nađemo. Neprijatelj je sakriven. Neprijatelj je vrlo često baš ovde, u našoj sopstvenoj zemlji“. Takva upozorenja su ponavljana bezbroj puta. Naš protivnik je, objasnio je Powell, „nevidljiv i neuhvatljiv“, „sposoban da se preobražava“; ti ljudi stalno menjaju oblik i mogu da „deluju i kriju se bezmalo na svakom mestu“, da osvanu u Hamburgu, Amsterdamu, Delrej Biču, Džerziju“, i da „stvaraju borbene zone potencijalno gde god hoće“. Smatralo se da su teroristi podeljeni u visoko disciplinovane ćelije u koje je gotovo nemoguće prodreti. Razbijanje jedne ćelije neće ni dotaći druge jer svaka deluje nezavisno – „mešajući se s lokalnom zajednicom, zarađujući na najobičnijim poslovima“, kaže Powell, i planirajući i pripremajući svoje članove sve dok ih ne „aktivira“ nepoznati mozak cele operacije.

Koliko god taj zadatak bio težak, smatralo se da je neodložno ispuniti ga što pre. Počevši od 11. septembra i bez predaha mesecima, skoro svaki organ koji je imao neku ulogu u oblikovanju američkog mnjenja neprestano je opominjao šta bi moglo uslediti. U prvoj sedmici posle napada, obično skeptični mediji kao što je, na primer, Boston Globe, zadihano su ponavljali izveštaj arapskog informativnog magazina Al Watan, po kome se Osama bin Laden dogovorio sa čečenskim gangsterima da im plati 30 miliona dolara i dve tone opijuma u zamenu za 20 nuklearnih glava, koje bi onda pretvorio u „nuklearno oružje koje se može smestiti u kofer“. Krajem septembra, New York Times je citirao upozorenje Jeromea M. Hauera da je nacija „žalosno nepripremljena za suprotstavljanje bioterorizmu“. Raste verovatnoća, predviđa Times, da će neka „zlikovačka nacija ili teroristička grupa upotrebiti mikrobiološko oružje.“

U toj pregrejanoj atmosferi, elite u Sjedinjenim Državama tumačile su napade kao propust obaveštajne službe koji je omogućio „grupi varvara“ da zemlju uvuče u rat kakav nije vodila u svojoj istoriji. Prvo, taj rat je versko-ideološki pošto je protivnik u njemu određeno shvatanje islama, a ne država. Drugo, taj rat je globalan: u ratu protiv terora Sjedinjene Države su vodile vojne operacije u više od 80 zemalja. Kao što je Odbor 11. septembar objasnio, „američka domovina je planeta“. Treće, taj rat je trajan; naime, pokušaj da se naoružani verski fundamentalizam porazi konvencionalnim oružjem liči na zaustavljanje vetra kremenjačom. Četvrto, taj rat je distopijski pošto se oslanja na to da država sazna sve o svakom ko bi teorijski mogao da bude – ili postane – pretnja. I na kraju, taj rat je potencijalno apokaliptičan.

Mada se rat protiv terora uobličavao postepeno, gotovo sav njegov užas potiče iz početnog tumačenja. Započeli smo rat u Avganistanu i Iraku čija je cena u ljudskim životima, nacionalnim bogatstvima i globalnoj stabilnosti neprocenjiva. (Neprocenjiva, ali ne i neizračunljiva: projekat „Troškovi rata“ na univerzitetu Braun pokazuje da je u 2020. godini rat protiv terora koštao više od 8 biliona dolara i preko 929 hiljada života, od čega preko 300 hiljada života civila. „Mučili smo neke ljude da bismo dobili informacije“, priznao je predsednik Obama 2014. Nastavljamo da zadržavamo ljude na neodređeno vreme u ofšor zatvorima bez iole prihvatljive zakonske procedure. Vodimo rat dronovima, koji je već odneo hiljade civilnih života širom muslimanskog sveta, među njima i 10 u Kabulu. Bidenov tim za bezbednost koristi pravila iz Trumpove ere o upotrebi dronova van ratišta, ne namerava da obustavi tu praksu i obavio je napade dronovima u Somaliji – ne da bi pružio podršku američkim vojnicima, već da bi odbranio snage somalijske vlade.

Najneprijatniji aspekt takvog tumačenja možda nije to što se ono u jednom trenutku pojavilo, već to što istrajava. U junu 2021. Predstavnički dom je ubedljivo glasao za povlačenje Ovlašćenja za upotrebu vojne sile u Iraku iz 2002. I Senat je postupio slično. Ipak, Kongres nije opozvao ranije i značajnije Ovlašćenje iz 2001, koje je pravosuđe donelo u frenetičnim danima neposredno posle 11. septembra i koje obezbeđuje zakonsku osnovu za širi rat protiv terora. Kao što je napisao Brian Finucane na forumu Just Security, koliko god da su dobrodošli Bidenovi „retorički gestovi“ u pravcu završavanja rata protiv terora, njegovi postupci svedoče o nameri „da nastavi – a ne da okonča – tekuće sukobe“. U nastojanju da opravda debakl u Avganistanu, Biden je u avgustu 2021. rekao – tačno i bez ironije – da je posle 20 godina globalnog rata protiv terora, teroristička pretnja „metastazirala daleko izvan granica Avganistana“:

„Al Šabab u Somaliji, Al Kaida na Arapskom poluostrvu, Al Nusra u Siriji, nastojanje Islamske države da stvori kalifat u Siriji i Iraku i osnuje podružnice u mnogim zemljama Afrike i Azije. Te pretnje zahtevaju našu pažnju i naša sredstva. Vodimo uspešne kontraterorističke misije protiv terorističkih grupa u više zemalja u kojima nismo stalno vojno prisutni. Po potrebi, uradićemo to i u Avganistanu. Izgradili smo kontraterorističku sposobnost duž celog horizonta koja će nam omogućiti da ne previdimo nijednu direktnu pretnju Sjedinjenim Državama u regionu i da delujemo brzo i odlučno čim se ukaže potreba.“

Dakle, nastavlja se.

Moderna država nadzora

U skladu s njegovim glavnim ciljem – sveznajućom obaveštajnom službom – rat protiv terora ne definišu čizme i bombe, već nadzor: 11. septembar je započeo stvaranje moderne države nadzora. Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) predvodila je taj preobražaj prigrlivši ambiciju svog bivšeg direktora Keitha Alexandera da joj „ništa ne promakne“. Ali varljivim traganjem za što većim brojem boljih informacija ne bavi se samo NSA; to je zajednička ambicija 18 federalnih organizacija koje imaju neku ulogu u nacionalnoj bezbednosti (među njima su i CIA i FBA) i koje zajedno čine obaveštajnu zajednicu.

Naravno, informacije su korisne samo ako su dobijene tajnim putem. U svetu posle 11. septembra 2001. nadzor je praćen tajnovitošću: težnja da se sakupi baš sve udružena je s težnjom da se ništa od toga ne podeli ni sa kim. Sjedinjene Države žele da postignu informacionu asimetriju; žele da znaju sve o „njima“ i istovremeno se trude da oni ne saznaju ništa o „nama“. Iz toga je ponikla žestoka posvećenost sprečavanju i kažnjavanju transparentnosti. One koji obelodane deliće mozaika nadzora gotovo izvesno čeka sudski progon. Obamina administracija pokrenula je više tužbi na osnovu Zakona o špijunaži protiv osumnjičenih za curenje informacija nego sve druge administracije zajedno, a izvršna grana vlasti neprestano se pozivala na doktrinu „državnih tajni“ da bi prekinula procese koji bi navodno obelodanili neke aspekte njenog ogromnog mehanizma sakupljanja informacija. (Savetnik sam u jednom predmetu na Vrhovnom sudu, u kome vlast tvrdi da je informacija o mučenju mog klijenta u tajnom, sada zatvorenom, zatvoru CIA-e u Poljskoj državna tajna.)

Na taj način je onemogućeno tačno opisivanje obrisa američke države nadzora, mada su nam otkrića tokom više godina dala izvesnu predstavu o obimu vladinog špijuniranja u zemlji i inostranstvu. New York Times je 2005. otkrio da je u prvih nekoliko meseci posle 11. septembra Bushova administracija započela neovlašćeno nadziranje međunarodnih elektronskih poruka i telefonskih razgovora stranih državljana u Sjedinjenim Državama za koje se verovalo da imaju neke veze s Al Kaidom. Naredne godine saznali smo da su odabrane telekomunikacijske kompanije dopustile Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji da, i ovog puta bez zvaničnog naloga, prikuplja metapodatke (u okviru vladinog Projekta za nadzor), to jest „podatke o tome koga pozivate i od koga primate pozive, kada i koliko dugo oni traju“ o takoreći svakom korisniku telefona u zemlji.

Godine 2013. Edward Snowden je dostavio, a Guardian objavio, naređenje Suda za nadzor stranih obaveštajnih službi kojim se Verizon obavezuje da dostavlja NSA-i na „stalnoj, svakodnevnoj osnovi“ metapodatke o svim telefonskim pozivima u svom sistemu. Slična naređenja su data i drugim provajderima, što znači da je NSA usisavala metapodatke o skoro svakom telefonskom pozivu u zemlji. Posle Snowdenovih otkrića Kongres je 2015. pokušao da zauzda program masovnog sakupljanja informacija, sa ograničenim uspehom. U poslednjih 7 meseci 2018, NSA je sakupila metapodatke o više od 19 miliona telefonskih brojeva. Kongres je dozvolio da zakonsko ovlašćenje za to masovno sakupljanje istekne 2019. godine. Ne znamo da li je išta zauzelo njegovo mesto. Ali drugi programi dopuštaju vladi da sakuplja ne samo metapodatke, već i sadržaj, opet bez ovlašćenja. NSA uverava da ne pristupa sadržaju poziva koji upućuju ili primaju američki građani, ali možemo joj samo verovati na reč.

NSA sakuplja i metapodatke, a u nekim slučajevima i sadržaj elektronske komunikacije, između ostalog i poruke, pretraživanja, video snimke, fotografije i razgovore. To je bilo jezgro Snowdenovih otkrića 2013; otkriveno je postojanje PRISM-e, programa koji je omogućio NSA da pristupi velikim internet kompanijama, među kojima su Gugl, Fejsbuk, Jahu, Epl, Skajp i Jutjub, opet bez ovlašćenja. I tu nas NSA uverava da ne pristupa namerno sadržaju elektronske komunikacije američkih građana bez ovlašćenja, ali to ne možemo da proverimo.

Što se tiče nove koncepcije rata, najneobičniji aspekt države nadzora nije to što ona postoji, već to što je tako široko prihvaćena. Univerzalno nadziranje privatnog ponašanja postalo je normalno. Nema sumnje da je na to uticao i uporedni razvoj onoga što je harvardska profesorka preduzetništva Shoshana Zuboff nazvala „nadzorni kapitalizam“. U istoimenoj knjizi iz 2019. Doba nadzornog kapitalizma (The Age of Surveillance Capitalism) Zuboff opisuje tehnologije nadzora koje omogućuju Guglu da nadgleda ponašanje milijardi korisnika mreže u realnom vremenu. Gugl zarađuje od tog sve većeg tajnog skladišta informacija tako što koristi podatke za predviđanje ponašanja kupaca i te informacije prodaje oglašivačima. Sveprisutna država i privatni nadzor suštinski su promenili našu koncepciju privatnosti. Pravo na privatnost („To vas se ne tiče!“) zamenjeno je očekivanjem anonimnosti („Ja nisam važan, neće se zamajavati sa mnom“).

U međuvremenu, umereno-liberalna levica – ostatak demokratske elite i Washington Post – sad pominje nadzor ne kao pretnju slobodi, već kao nešto u šta sloboda polaže nade. Posle svake pucnjave u kojoj je učestvovala policija, prvo pitanje glasi: „Gde je telesna kamera?“ kao da se podrazumeva da su policajci nadgledani na svakom mestu. Postaje sve gore. Odbor za istragu napada na Kapitol 6. januara je zahtevao – ne tražio – izveštaje od 15 medijskih kompanija, među ostalima Tvitera, TikToka, Gugla, Snepčeta i Fejsbuka. Odbor želi evidenciju, „podatke, izveštaje, analize i komunikacije od proleća 2020. naovamo“ – sve što može imati veze „sa širenjem dezinformacija, pokušajem da se utiče na rezultate izbora iz 2020. ili da se spreči potvrđivanje rezultata, nasilnim ekstremizmom u zemlji i stranim mešanjem u izbore 2020“. Obim ovog zahteva je šokantan, kao i očekivanje da medijske kompanije odluče o tome koje su „privatne komunikacije“ povezane sa „širenjem dezinformacija“ ili „nasilnim ekstremizmom u zemlji“.

Znatan deo levog centra zalaže se, ništa manje nego desnica, da oni kojima ne veruje budu nadzirani 24 sata i, kao i desnica, živi u zabludi da bi nadzor obezbedio tačan, nepristrasan prikaz spornih događaja. I privrženost nadzoru od strane levice otporna je na podsećanja na Velikog brata. Očekivanja od nadzora su tako postala prihvaćen – zapravo dobrodošao – deo kulturnog pejzaža.

Granice

U deceniji koja je prethodila 11. septembru 2001, mnogi intelektualci su predviđali nestanak nacionalne države i pojavu „sveta bez granica“. Globalizacija, a posebno ubrzavanje trenda transnacionalne ekonomske integracije, učiniće državu nevažnom, govorili su nam oni. Sve više univerzitetskog osoblja, biznis proroka i političara samouvereno su najavljivali izumiranje geografije i predviđali slobodno kretanje ne samo kapitala već i radne snage. Granice će nestati; granica između Sjedinjenih Država i Meksika neće imati veći značaj od Mason-Dixonove linije. Drugog jula 2001. Wall Street Journal pozvao je, kao što čini decenijama, da se donese ustavni amandman koji bi garantovao „otvorene granice ne samo za robu i investicije već i za ljude.“

Jedanaesti septembar je ukinuo tu viziju; pominjanje sveta bez granica postalo je teška jeres. Kao što kaže novinar Daniel Denvir u knjizi iz 2020. Sveamerički nativizam (All-American Nativism), „pošto je američka vojska pretvorila prostrani ‘muslimanski svet’ u ratište, naša zemlja je postala domaća baza i njene granice moraju biti maksimalno osigurane“. Već nekoliko sati posle napada, antiimigrantske organizacije prilagodile su svoju poruku novoj realnosti. Dan Stein, izvršni direktor (sada predsednik) Saveza za američku imigracionu reformu brzo je povezao nacionalnu bezbednost s nepropustljivijim granicama. „Odbrana nacije od terorizma“, rekao je on, „ozbiljno je podrivena nastojanjima pristalica otvorenih granica, a cenu su platile nedužne žrtve današnjih terorističkih napada“. Steven Camarota iz Centra za imigracione studije ismejao je pristalice otvorenih granica kao „ideološke čudake“, a Glasovi građana zajedno, organizacije sa sedištem u Kaliforniji, bili su sarkastični: „Dajte nam svoje umorne, svoje siromašne, svoje teroriste.“

U službi novog prioriteta, Kongres je usvojio Zakon o bezbednosti domovine i sproveo najveću reorganizaciju federalne vlade od stvaranja Ministarstva odbrane 1947. Mnogi entiteti koji su ranije bili zaduženi za bezbednost granica – među ostalima Carina, Služba za imigraciju i naturalizaciju i Pogranična patrola – restrukturisani su kao deo domovinske bezbednosti, a mnoge njihove dužnosti su prenete na tek osnovana tela ICE (sprovođenje imigracionih i carinskih zakona) i Zaštita carina i granice. Otada finansiranje obezbeđivanja granica i zapošljavanje na tim poslovima nekontrolisano raste: sa 5,9 milijardi dolara i 10.700 agenata 2003. na 17,7 milijardi i 19.700 agenata 2020, što pokazuje da je francuski filozof Alexis de Tocqueville bio u pravu kad je rekao: „Svi ljudi vojničkog duha vole centralizaciju, koja povećava njihovu snagu; svi ljudi centralizatorskog duha vole rat, koji tera države da sve svoje moći predaju u ruke vlade.“

Ukupni uticaj 11. septembra na granice ne može se preceniti. Shvatanje terorizma kao egzistencijalne pretnje uzdiglo je bezbednost granica na nivo državnog imperativa. Ono čemu su mnogi uvek težili – „tvrđe“ granice – iznenada je postalo pitanje opstanka. A pošto je potpuna kontrola granica fizički nemoguća, i takva će uvek ostati, granica je počela da funkcioniše kao simbol nacionalne slabosti. Kao i savršena obaveštajna služba, bezbedne granice su postale nešto što moramo imati, ali nikad ne možemo postići. Svaki predmet tako velike i nerešive javne strepnje pogodan je za političku manipulaciju: meta se može menjati, od muslimanskih terorista do meksičkih silovatelja i natrag, ali navodna pretnja nacionalnom životu ostaje ista. Granica nikada nije bila tako nadgledana, ograđena i militarizovana, a ipak ideja granice nikada nije bila tako preteća i zastrašujuća. Taj veliki strah od granica, koji je posledica 11. septembra, ima svoj odjek u Trumpovom tvitu: „DRŽAVA BEZ GRANICE UOPŠTE NIJE DRŽAVA.“

Surovost koju odobrava država

Svako ko makar površno poznaje američku istoriju zna da su Amerikanci uvek imali prefinjenu sposobnost za surovost. Ali 11. septembar je oslobodio jedan posebno virulentan soj uverenja da neki od nas nisu ljudi u punom smislu te reči.

Amerikanci nisu odmah prihvatili torturu. Krajem oktobra 2001. Washington Post je objavio članak o broju osumnjičenih pod nadzorom FBI koji su odbili da govore. Agenti su bili sve nervozniji. „Poznati smo po humanom odnosu… ali možda ćemo doći do tačke kad ćemo pribeći pritisku… i verovatno smo već blizu“. Taj članak je pokrenuo debatu o torturi, ali tu mogućnost su odmah svi odbacili. Posle pojavljivanja članka u Postu, urednik vesti mreže Fox News John Scott intervjuisao je Erica Haneya, člana i jednog od osnivača vojnih jedinica za specijalne operacije. Scott ga je upitao: „Možda bi malo rada pesnicom pomoglo u dobijanju informacija?“ Honey je odgovorio: „To ne radi; ne daje informaciju koja nam je potrebna… i uvek je kontraproduktivno.“

Tada to nismo znali, ali dok su komentatori iskazivali mišljenja, vlada je već razmatrala upotrebu torture. Krajem marta 2002, američki agenti su uhapsili Abu Zubaydaha u jednoj raciji u Pakistanu. Tada su verovali da je on važan član Al Kaide i da poseduje važne informacije o prošlim i budućim napadima na SAD. Da bi osigurala njegovu izolaciju, CIA ga je prebacila u prvo crno mesto rata protiv terorizma, tajni zatvor na Tajlandu. U početku su ga ispitivali iskusni agenti koji su znali arapski i dugo se bavili Al Kaidom. Koristili su konvencionalne, neprisilne tehnike i Abu Zubaydah je sarađivao. Ali ono što je rekao agentima nije se slagalo s mišljenjem CIA-e o tome šta on zna. Uverena da on nešto sakriva, CIA je prenela odgovornost za njegovo ispitivanje na svog ugovarača, psihologa Jamesa Mitchella, kome se kasnije pridružio njegov kolega Bruce Jessen.

U leto 2002. Mitchell i Jessen, koji nisu bili eksperti za Al Kaidu ili islamski fundamentalizam i nisu govorili arapski, preporučili su „pojačan program ispitivanja“. Abu Zubaydah je bio zamorče. Mučen je 20 dana zaredom u avgustu 2002. Osamdeset tri puta su ga vezali za ploču tako da mu je glava bila niže od stopala i sipali mu vodu u nos i niz grlo. Čim bi pomislio da će se udaviti, podigli bi ploču i omogućili mu da povrati vodu i udahne, a onda bi ponovili postupak. Na jednoj seansi Abu Zubaydah je prestao da reaguje, i „iz punih otvorenih usta su mu izlazili mehurići“.

U drugim prilikama su ga šamarali i udarali o zid, uguravali ga u visoku, usku kutiju nalik na mrtvački kovčeg ili ga satima ostavljali u drugoj, manjoj kutiji koja bi bezmalo mogla da stane ispod stolice. Bar jednom je bio podvrgnut „rektalnoj rehidrataciji“. Cilj je bio izazivanje osećanja „potpune bespomoćnosti“ u subjektu, „slamanje njegove volje i sposobnosti odupiranja“ da bi CIA mogla „pouzdano da proceni“ da on ne krije nikakve informacije.

Uspeli su. Šestog dana torture Abu Zubaydah je jecao, cvileo, trzao se i hiperventilirao. Bio je tako slomljen da je izvršavao naređenja na mig. U tom trenutku Mitchell i Jessen su poverovali da on nema više šta da kaže i preporučili prestanak torture, ali se CIA nije složila. Tortura se nastavila još dve nedelje, bezmalo „24 sata svakog dana“ sve dok CIA nije zaključila da je subjekt sve vreme govorio istinu „i da ne poseduje nikakve nove informacije o terorističkoj pretnji“. Sjedinjene Države više ne misle da je Abu Zubaydah član Al Kaide niti da ima ikakve veze s napadima 11. septembra.

Priznajem da ovde nisam neutralan. Zastupao sam Abu Zubaydaha 15 godina. Zastupao sam i Mamdouha Habiba, australijskog državljanina koga su Sjedinjene Države prebacile iz Pakistana u Egipat, gde je bio podvrgnut nizu teških tortura koje su obuhvatale pretnju pogubljenjem strujom, malu prostoriju koja se postepeno punila vodom i nemačkog ovčara. Habib je pušten 2005; Abu Zubaydah je ostao u Gvantanamu. Nikada nije bio optužen.

Najmanje 39 od 119 zatvorenika prošli su „pojačano“ ispitivanje CIA-e. Tu nisu ubrojani oni koji su prebačeni u treće zemlje sa zasluženom reputacijom za torturu niti zatvorenici koji su mučeni u zatvoru Ministarstva odbrane. Skandal torture bio je mnogo više od vežbe u ritualizovanoj brutalnosti. Tada su torturu prvi put otvoreno dopustili i podsticali najviši nivoi američke države. Veza između skandala torture i nekih naših novijih paroksizama ne može se pouzdano utvrditi i ne sugerišem da postoji direktan uzročni odnos između tada i sada. Ali ovo znam: nacija koja ne ustukne pred pomišlju da se neki čovek više puta dovodi u situaciju da ugleda sopstvenu smrt s odobravanjem će klimati glavom na pomisao da se nedužna deca odvajaju od roditelja i zaključavaju u kaveze na granici. Prihvatamo varvarstvo koje odobrava država po cenu gubitka sopstvene duše.

***

Istorija uvek ima poslednju reč i ne znamo šta će 11. septembar značiti jednog dalekog dana. Slutim da će na kraju nasleđe 11. septembra biti milioni života koje smo uništili. To neizbežno sledi iz otrovne premise da neki od nas ne zaslužuju ljudske obzire i da je na nama da odlučimo ko su oni. Na kraju tog puta je užas koji granice ne mogu zaustaviti, koji nadzor ne može sprečiti i koji rat nikada neće opravdati.

Autor je profesor prava na Kornelu. Objavio je knjige „Guantánamo and the Abuse of Presidential Power / Gvantanamo i zloupotreba predsedničke moći“ i „What Changed When Everything Changed: 9/11 and the Making of National Identity / Šta se promenilo kada se sve promenilo: 9/11 i stvaranje nacionalnog identiteta“.

Joseph Margulies, Boston Review, 11.09.2021.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net