Kako urediti tržište električne energije

Povezani članci

• EIB postaje klimatska banka
• Predata inicijativa za odbacivanje Prijedloga Odluke o davanju saglasnosti za provođenje koncesija za izgradnju MHE “Bilješevo” na rijeci Bosni i svih ostalih mHE u Kaknju
• James Morton Turner: Nadolazeće desetljeće ključno je vrijeme za budućnost klime
• Federalno ministarstvo okoliša i turizma odbilo izdati okolišnu dozvolu Elektroprivredi BiH.
• Černobil postaje ogromna fotonaponska elektrana?
• Kako je suša u Njemačkoj progutala milijarde eura?

Foto: Pixabay

Propeleri električnih turbina na planinskom grebenu koji se vidi s mog prozora danas se okreću neobično brzo. Sinoćna oluja je prošla, ali vetar je još snažan, što u mrežu unosi dodatne kilovate električne energije praktično bez dodatnog ulaganja (ili marginalnog troška, rekli bi ekonomisti). Međutim, ljudi koji u sadašnjoj krizi već jedva sastavljaju kraj s krajem moraće te kilovate da plate po istoj ceni kao da su proizvedeni sagorevanjem najskupljeg tečnog gasa dopremljenog iz Teksasa. Taj apsurd, koji nije ograničen samo na Grčku i Evropu, više se ne može tolerisati.

Apsurd proističe iz zablude da države mogu uspešno upravljati simulacijom kompetitivnog i efikasnog tržišta električne energije kakvu sada imamo. Pošto do naših domova i preduzeća obično dolazi samo jedan električni kabl, prepuštanje regulacije trgovine energijom isključivo zakonima tržišta proizvelo bi savršeni monopol – što je ishod koji niko ne želi. Ali države su poverovale da svojim politikama mogu simulirati funkcionisanje kompetitivnog tržišta i tako zameniti javne kompanije koje su nekada proizvodile i distribuirale energiju. Što je zabluda.

Energetski sektor u Evropskoj uniji odlična je ilustracija posledica primene tržišnog fundamentalizma na organizaciju električnih mreža širom sveta. Evropska unija je obavezala članice da elektrodistributivnu mrežu odvoje od pogona za proizvodnju električne energije. Zatim ih je obavezala da elektrane privatizuju i predaju na upravljanje kompanijama koja će u tržišnoj utakmici nuditi električnu energiju novoj kompaniji koja je sada postala vlasnik elektrodistributivne mreže. Ta kompanija će, s druge strane, svoje instalacije nuditi u zakup kompanijama koje električnu energiju kupuju na veliko od proizvođača i u tržišnoj utakmicu se nadmeću za ugovore o isporuci domaćinstvima i preduzećima. Očekivalo se da će konkurencija između proizvođača držati pod kontrolom veleprodajnu cenu, dok će konkurencija između maloprodajnih kompanija osigurati nisku cenu i visok kvalitet usluge za krajnje potrošače.

Avaj, ništa od toga ne funkcioniše ni u teoriji, a kamoli u praksi.

Takav pokušaj simulacije tržišta opterećuju dva kontradiktorna zahteva: s jedne strane treba osigurati da mreža u svakom trenutku raspolaže neophodnim minimumom energije; s druge strane, investicije u energetski sektor treba nekako usmeriti u zelenu energiju. Rešenje koje su predložili tržišni fundamentalisti počiva na dva stuba: to su novo tržište kvota za emisije štetnih gasova i formiranje cene uključivanjem marginalnog troška, što znači da bi veleprodajna cena svakog kilovata morala odgovarati ceni najskupljeg proizvedenog kilovata.

Tržište kvota trebalo je da motiviše proizvođače da pređu na goriva koja manje zagađuju okolinu. Za razliku od fiksnog iznosa poreza, cena emitovanja jedne tone ugljen dioksida zavisi od ponude i tražnje na tržištu kvota. U teoriji, što bi industrija više koristila nepoželjna goriva, kao što je lignit, to bi tražnja za kvotama bila veća, pa bi cena rasla i tako podsticala prelazak na prirodni gas i vremenom na obnovljive izvore energije.

Uključivanje marginalnog troška u cenu trebalo je da osigura minimalni nivo snabdevanja u svakom trenutku. Tako bi se sprečilo da proizvođači sa niskom cenom proizvodnje ugroze proizvođače sa većim troškovima. Tako utvrđena cena obezbeđuje proizvođačima sa niskim cenama proizvodnje dovoljno profita i motiva za prelazak na jeftinije izvore energije, one koji proizvode manje zagađenja.

Da bismo shvatili šta su zakonodavci želeli da postignu, uzećemo kao primer jednu hidroelektranu i jednu termoelektranu. Fiksni trošak izgradnje hidroelektrane je ogroman, ali marginalni trošak je ravan nuli: kada voda pokrene turbine, svaki sledeći proizvedeni kilovat ne zahteva nikakav dodatni trošak po proizvedenom kilovatu. S druge strane, termoelektrana koja koristi lignit jeftinija je za izgradnju, ali marginalni trošak je veći i direktno zavisi od fiksne cene lignita potrebnog za proizvodnju jednog kilovata.

Vezivanjem cene kilovata proizvedenog u hidroelektrani za marginalni trošak kilovata proizvedenog korišćenjem lignita Evropska unija je želela da kompanije koje grade hidroelektrane dodatno nagradi visokim profitima. To je trebalo da podstakne investicije u dodatne kapacitete za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, ili su se bar zakonodavci tome nadali. S druge strane, profiti termoelektrana su znatno manji i nastavljaju da opadaju zbog marginalnog troška i rastućih cena kvota.

Ali stvarnost ne mari za teoriju. Sa raskidanjem globalnih lanaca snabdevanja tokom pandemije, cena prirodnog gasa je počela da raste još pre napada Rusije na Ukrajinu. Pokazalo se da lignit, kao gorivo koje proizvodi najviše zagađenja, ipak nije najskuplji, što je podstaklo nove dugoročne investicije u fosilna goriva i infrastrukturu za tečni gas. S druge strane, formiranje cene uključivanjem marginalnog troška omogućilo je energetskim kompanijama da izvuku mnogo više novca od krajnjih potrošača, besnih zbog činjenice da plaćaju cenu koja je zapravo viša od prosečne cene proizvodnje električne energije. Očekivano, pošto od propelera koji im se vrte iznad glava i kvare im pogled nisu videli nikakvu korist – bilo za sebe ili za životnu sredinu – potrošači su se okrenuli protiv vetroparkova.

Rast cene prirodnog gasa razotkrio je sve endemske probleme koji se javljaju kada se pokušaj simulacije tržišta primeni na prirodni monopol. Sve smo videli: Kako proizvođači s lakoćom dogovaraju i nameštaju veleprodajne cene. Kako opscenost njihovih profita, naročito onih od energije iz obnovljivih izvora, okreće javnost protiv zelene tranzicije. Kako režim simuliranog tržišta onemogućuje zajedničke nabavke koje bi umanjile energetske troškove siromašnih zemalja. Kako se maloprodajno tržište pretvara u kazino u kome se energetske kompanije klade na buduće cene energije, izvlačeći profit kada im ide dobro i oslanjajući se na državnu pomoć kada opkladu izgube.

Vreme je da odustanemo od ove simulacije. Umesto toga, potrebne su nam javne energetske mreže u kojima će cena energije odgovarati prosečnom trošku proizvodnje uz izvesnu dobit. Potrebno nam je oporezivanje emisija ugljenika, uz korišćenje priliva da se pomogne najsiromašnijima. Potrebne su nam investicije u zelene tehnologije budućnosti u rangu projekta Menheten (korišćenje vodonika, veliki plutajući vetroparkovi na moru). Konačno, potrebne su nam lokalne mreže u vlasništvu lokalne zajednice izgrađene na već postojećim obnovljivim izvorima (solarne ćelije, turbine i baterije) u kojima će lokalna zajednica biti vlasnik, upravnik i korisnik.

Project Syndicate, 29.08.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 03.09.2022.