Tugovanka Anđe i Svete Joksimovića za Androm Depolom. Povelja o poluvekovnom prijateljstvu “potpisana” čašicom Blajke

Autor/ica 👤Slobodan Dukić 9.7.2022. u 16:20

Izdvajamo

A kad bi se talasi predali pred ovim Neptunom, on bi zaranjao u dubine u potrazi za plodovima mora. Očas bi izronio sa hobotnicom. Spremao ribu na gradele. Ručak zaliven Pošutom, vinom koje govori. Joksimovićima je, kažu, kod Depolovih na Korčuli, bilo "kao kod kuće". Ma još lepše. Tako je to trajalo decenijama. Druženje kao pesma prijateljstva. Pesma koja je nadjačala huk rata iz devedesetih godina.

Povezani članci

Tugovanka Anđe i Svete Joksimovića za Androm Depolom. Povelja o poluvekovnom prijateljstvu “potpisana” čašicom Blajke

Andro Depolo – foto: privatna arhiva

Ovih dana, Sveta i Anđa Joksimović upisali su u knjizi uspomena sa Korčule da je 15. juna ove godine Andro Depolo, njihov prijatelj umro. Bio je to poslednji let korčulanskog leptira Titana koji je razgrtao oblake medj ljudima. Uspomenu na evropskog rekordera u plivanju zalivaju suzama. Kažu bude ih talasi sećanja na Andra i nestvarne slike delfina koji uspravno, u stavu mirno, drže počasnu stražu u moru.

Andro Depolo

Napred, napred Depolo! Bodrio sam dvometraša sa Korčule, dok je snažnim zaveslajima svojih ručerda grabio ka evropskoj šampionskoj tituli u leptir stilu. Najtežoj plivačkoj disciplini. Andro je podigao pehar. Zatalasao more, Split, Korčulu, Jugoslaviju… Na letovanju sam onako prepržen Suncem jurio u vodu, oponašajući orijaškog korčulanskog Neptuna. Nije mi išlo. Zdepast, kockast mučio sam telo. Brončane sfinge nisu gledale “utopljenika”. Njihove badem oči, trepavica orošenih morskom solju, bacale su zaljubljene poglede ka “Dalmošima” koji su igrali Picigin. Igru sa balunom. Ljut od ljubomore čekao sam kasna popodneva, da im na sparušenoj travi kraša, proturim loptu kroz noge. Leta su jurila nebom mog života kao oblaci, a ja sam, osunčan, ljubio beogradske srednjoškolke, koje su još na obrazima nosile pečate poljubaca sa rive. Andro Depolo je, posle te 65. kad je postao najbrži Evropljanin u vodi, još plivao mnoge trke. Pobeđiivao. Mala Korčula, jedan od najlepših otoka na svetu, imala je velikog plivačkog kralja. A, onda je Depolo, kome su se i delfini divili, sa zalepljenom slikom, zauzeo duplericu u mom sportskom spomenaru. Zajedno sa Đurđicom Bjedov, zlatnom Splićankom.

Dosje o korčulanskom bogu mora ponovo će otvoriti Sveta Joksimović. Generacijski kolega sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Izdašan u prijateljevanju. Nevoljan da prizna da klasa akademaca upisana 65. prošlog veka, vlasnika visokoškolskih diploma, bude “ubuđala”, kao i taj pergament sklonjen u zadnju fijoku zaborava. Mamio je pozivom na generacijske susrete otežale direktore, ambasadore, profesore, ministre… Svake godine, on i njegova Anđa na koju je bacio brucoško oko, pronalazili su nas, kao detektorom, razbacane po periferijama nekadašnje Juge. I darivao nas Zlatnom poveljom Crvenog univerziteta. Šeret. Bodrio nas dok smo mi kukali zbog visokog pritiska, govoreći: E zato vam je niska potencija! Zajebanciju na svoj i tuđi račin završavao je dignutom čašom i planetarnim pokličem Živeli!

Andro Depolo sa prijateljima

E taj beogradski bekrija, povijen pelenom Bahusa, boga vina i plodnosti, jednog neutvrđenog dana 70. godine prošlog veka čuo je od Andra Depola poziv “Homo se napiti!”. Hodočasnik beogradskih birtija bilo je čudno da ovaj grmalj od čoveka, zorom hoće da se napije. Svejedno. Utrčali su u prvi bife na ulazu u stari korčulanski grad. Tu je pala po čašica Blajke. Andro je zatim obrisao usta ručerdom i rekao “Idemo ća za poslom!”. Taj “potpis” rakijom označio je početak poluvekovnog prijateljevanja, do tada samo poslovnih partnera. Od 73. veka za nama, svakog leta, Joksimovići su pakovali robu za more. Palili mašinu. Pičili 700 kilometara do Orebića. A tamo ih je čekao Andro sa svojom barkom na putu do Korčule.

Andro i Rirzi sa kćerkom i unukom svojih prijatelja

Čekala ih je soba koju je Androva Rezi spremila za njih. Tu kroz otvoren prozor budili su ih talasi. Joksimovići su tu spavali kao novorođenčad a zorom, kad protrljaju oči, bili zamađijani pogledom na Korčulu. Radmila i Marija, njihove ćerke rasle su, kao iz vode, u tim danima kod Depolovih. A kad bi ih dunda Andro odvezao na more, skakale su sa brodice u plavetnu vodu, dok je Andro kao delfin oko njih pravio krugove. Sećaju se beogradski kontinentalci, zarobljeni u betonske zidove svojih spavaonica, kako je Andro brodio kroz talase. Bili su to dani piknikovanja na Mljetu. U povratku “nevera”. More je besnelo. Silno. Penušavo. Barka kao orahova ljuska. Putnici su stavljali tačku na svoje živote i izgovarali molitve. A onda kad bi nogom dodirnuli obalu, gledali su u Andru kao božanstvo. Kao darodavca drugog života.

Sve svoje goste Andro je dočekivao sa ribom i Posipom (poznato belo vino sa otoka Korčule)

A kad bi se talasi predali pred ovim Neptunom, on bi zaranjao u dubine u potrazi za plodovima mora. Očas bi izronio sa hobotnicom. Spremao ribu na gradele. Ručak zaliven Pošutom, vinom koje govori. Joksimovićima je, kažu, kod Depolovih na Korčuli, bilo “kao kod kuće”. Ma još lepše. Tako je to trajalo decenijama. Druženje kao pesma prijateljstva. Pesma koja je nadjačala huk rata iz devedesetih godina.