ENG
Put Rusije ka premodernosti
Autor/ica 👤ROBERT SKIDELSKY
Povezani članci
Stanični trg u Novosibirsku, Rusija, foto: Konstantin Novaković
Ruski pisac Petar Čadajev o svojoj zemlji kaže: „Mi nikad nismo napredovali uporedo s drugim narodima; nismo povezani ni s jednom od velikih ljudskih porodica; ne pripadamo ni zapadu ni istoku, niti baštinimo njihove tradicije. Izmešteni tako van vremena, na nas nije uticalo opšte obrazovanje ljudskog roda.“
Bilo je to 1829. „Zagonetka, zaogrnuta misterijom unutar enigme“, kako je Vinston Čerčil opisao Rusiju više od sto godina kasnije, danas nije nimalo bliže rešenju. Filozof Džon Grej nedavno je napisao da je ruski predsednik Vladimir Putin „lice sveta koje savremeni zapadni um ne razume. U tom svetu rat je stalni sastojak ljudskog iskustva; smrtonosne borbe za teritorije i resurse mogu izbiti u svakom trenutku; ljudska bića ubijaju i ginu zbog mističnih vizija.“ Zato zapadne komentatore i liberalne Ruse zbunjuje Putinova takozvana „specijalna vojna operacija“ u Ukrajini.
Objašnjenja Putinovih postupaka zasnovana na ličnosti su najlakša – i najpovršnija. Putin se ne ponaša ni kao vrhunski šahista koji proračunava svaki potez, ni kao vladar koji je od moći ili steroida skrenuo s uma.
Pre će biti da Putin ima izvrnut, u najmanju ruku jednostran pogled na rusku istoriju i na ono što je posebnost Rusije. Ali time se ne može objasniti široka podrška javnosti i intelektualaca u Rusiji za njegov narativ kojim opravdava rat u Ukrajini. Svi smo mi, u izvesnom smislu, zatočenici svojih nacionalnih mitova. Ali ruska mitologija je u raskoraku s „opštim obrazovanjem ljudskog roda“.
Od Rusije očekujemo da se ponaša manje-više kao moderna, ili čak postmoderna evropska nacionalna država, ali zaboravljamo da je ona propustila tri ključna sastojka evropske modernizacije. Prvo, kao što je napisao Juri Senokosov, Rusija nikad nije prošla kroz reformaciju, niti je imala svoje doba prosvetiteljstva. Kao razlog, Senokosov navodi to što je „kmetstvo u Rusiji ukinuto tek 1861, a sistem autokratije srušen tek 1917. […] Ubrzo zatim je obnovljen.“ Zato Rusija nikad nije doživela period buržoaske civilizacije, koja je u Evropi iscrtala obrise ustavne države.
Drugo, Rusija je uvek bila carstvo, nikad nacionalna država. Autokratija je njen prirodni oblik vladavine. Za njenog sadašnjeg cara, raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine bio je skrnavljenje ruske istorije.
Treći sastojak koji nedostaje, povezan s odsustvom druga dva, jeste liberalni kapitalizam, koji je Rusija iskusila samo nakratko i u ograničenom obliku. Marks je insistirao na tome da kapitalistička faza ekonomskog razvoja mora prethoditi socijalizmu, zato što svaki pokušaj izgradnje industrijske privrede na arhaičnom temelju primitivizma seljaštva nužno vodi u despotizam.
Ipak, upravo se na to svodi Lenjinova revolucionarna formula „sovjetska vlast plus elektrifikacija cele zemlje“. Lenjin, brilijantni oportunista, sledio je tradiciju velikih reformističkih careva koji su pokušali da pozapadnjače rusko društvo odozgo nadole. Petar Veliki je tražio da muškarci briju bradu i poučavao je svoje boljare: „Ne žderite kao svinje; ne čistite zube nožem; ne držite hleb uz grudi dok ga sečete.“
U 19. veku, odnos Rusije prema Evropi dobio je novu dimenziju s idejom Novog čoveka – sličnog zapadnjaku, neraskidivo povezanog s filozofijom prosvetiteljstva i zanesenog naukom, pozitivizmom i racionalnošću. Takvog čoveka je opisao Ivan Gončarov u romanu Oblomov (1959) u liku Štolca. U Očevima i sinovima (1862) Ivana Turgenjeva, takav čovek je „sin“, nihilista Bazarov, koji se ističe u nauci i grmi protiv iracionalnih tradicija svoje porodice. Roman Nikolaja Černiševskog Šta da se radi? (1863), koji je snažno uticao na Lenjina, opisuje društvo od stakla i čelika izgrađeno na naučnom razumu.
Zbog svojih plitkih korena u ruskoj kulturi, te futurističke projekcije izazvale su revolt seljaka. Zapisi iz podzemlja Fjodora Dostojevskog, objavljeni 1864, postali su ne samo jedan od kanonskih tekstova hrišćanskog slovenofilstva, već su i iznedrili duboka pitanja o samoj modernosti.
Boljševici su izveli najveći kolektivni pokušaj da Novog čoveka izvedu iz književnosti u svet. Poput Petra Velikog, oni su shvatali da preobražaj društva zahteva preobražaj ljudi. Uz učešće najvećih avangardnih umetnika tog vremena, pokrenuli su složan napor da modernizuju mentalitet ljudi i odneguju revolucionarnu svest. Rusi će postati taj Novi čovek koji će, prožet naučnom i kolektivnom svešću, pomoći izgradnju komunističke utopije.
Bio je to možda najveći neuspeh od svih. Dok je Staljin smatrao da je socijalizam ostvaren 1936, a socrealistička književnost i umetnost, po narudžbi države, uzdizale misticizam iznad nauke, sovjetski snovi o Novom čoveku ostali su samo snovi. Uzmicanje od nauke i logike preživelo je raspad Sovjetskog Saveza i sad je to težnja koja pokreće Putinovu vladavinu. Njegova sopstvena mitologija zasnovana na veri, neobična simbioza s pravoslavnim patrijarhom Kirilom Moskovskim, izobličavanje istorije i poricanje činjenica, pokazuju u kojoj meri se Rusija udaljila od savremene Evrope.
U knjizi Raspadanje nacija (The Breaking of Nations, 2003) bivši diplomata Evropske unije Robert Kuper pisao je kako je budućnost Rusije još bila otvorena. Potpisivanje Sporazuma o konvencionalnim vojnim snagama u Evropi i kasniji ruski potezi ka pridruživanju Natou, ukazivali su na to da „postmoderni elementi pokušavaju da se probiju“. Dugo će trajati debata o tome da li je približavanje zaustavila zapadnjačka arogancija ili ruska inkompatibilnost. Do 2004. godine Putin je odbacio većinu liberalizujućih tendencija i počeo da prihvata tradicionalizam. Po Kuperovoj klasifikaciji, Rusija je savremena premoderna država.
Posle sovjetske invazije Čehoslovačke 1968, češki pisac Milan Kundera nije pristao da adaptira roman Dostojevskog Idiot za pozorišnu scenu. „Odbio me je svet Dostojevskog, svet preteranih gestova, mutnih dubina i agresivne sentimentalnosti“, rekao je Kundera. U tim mutnim dubinama, iza racionalne fasade, naziremo Putinov rat.
Prevela Slavica Miletić
Autor/ica 👤ROBERT SKIDELSKY
