Neka reka Sava poteče uzvodno i neka odnese ovo pismo Šamčanima

Izdvajamo

• U knjizi o Ešrefovom vremeplovu kroz iskušenja, kroz radost i pakao življenja, ima i nekoliko mojih "numera".  Jedna nosi naslov Prijatelji stari gde ste? U Šamcu sam prvi put. Izlazim iz hotela. Puste ulice. U jednoj. Invalidska kolica. U njima. Čovek. Major. U njegovom pogledu pitanje iz rečenog naslova. Pitanje je bolno, koliko i slika Edvarda Munka nazvana Krik. Major je "otišao". Ostala je njegova filozofska, egzistencijalna dimenzija. Gde su se pogubili ljudi. Sa tim pitanjem sam se i sam suočio, jednog dana kad sam izlazio iz svog zemunskog stana, dok su u mom susedstvu satrapi onog četničkog vojvode što je pretio da će zarđalim kašikama vaditi oči, iseljavali mog daljeg komšiju. I njega i dete. Jer nemaju priznatu krvnu "licencu". Tako je moj rodni grad sistematski uništavan od idiota. Zato vas volim i molim: VAŠ GRAD JE, IPAK, I MOJ GRAD!

Povezani članci

• Intervju: Egipatski politički aktivisti Abbas Adel i Omar Hammam: Borba za Egipat još traje
• USTANI ZA ŽENE ČIJI SE GLAS VIŠE NE ČUJE!!!
• “MAHIR IS ĆAFIR – ĆAFIR NA KOLAC”
• Ivo Kobaš: TRESLA SE GORA – RODILO SE NIŠ’
• Lagumdžija priznao: Nikada se nećemo dogovoriti, trebaju doći drugi lideri umjesto nas
• Svetislav Basara: Hrišćanstvo nije grljenje i ljubljenje na mitinzima i krkanlucima

Foto: Slobodan, Anto i Ešref – iz privatnog albuma

Darivan sam godinama, gazim 78 leto, ali ne i delima. Manjka puno toga što moji Anto i Ešref nose u svojim životnim bisagama. Pokatkad sam hvatao sebe ljubomornim na njihove životne kapitale. Vi Šamčani znate o čemu govorim. Zna Ešrefa i pola Evrope po znanju i dobru. Zna Bosna dobro i Anta Domazeta. E ta dvojica su jednog dana na obali Dunava, podno Zemuna, mog rodnog grada, radosno uskliknuli: “Đe si ba Kokane!” Dva feniksa, dve ptice prijateljstva iznikle iz pepela Jugoslavije i Bosne i Hercegovine. Mitologiji je ovde kraj. Danas kad listamo knjigu Iskušenja vremena, vašeg i mog Ešrefa, mojim traumatičnim životom damara ljubav prema Bosanskom Šamcu i Šamčanima. I neka mi oprosti Suad Gule Hodžić, lovac na rečne nemani, kako mu tepam, na krađi intelektualne svojine. Fejsbuk planetom kruži njegova prkosna poruka osvajačima: Taj grad je, ipak, naš!, Gule, Gule polako. I ja imam pravo na toplo šamačko nebo, na mesto pored Save za pecanje, na još jedno “Dobro nam došao!”- kako me je pozdravila jedna Šamčanka, kad sam se vraćao sa proslave 99-godišnjice postojanja FK Borca. Njoj otpozdrav: Dobro vas našao!

U meni još uvek tinja radosna uspomena na susret sa tim loptačkim majstorima. Na Eska koji je iz Sarajeva uprtio fudbalsku opremu sa amblemom Crvene Zvezde, meni na poklon. Nisam ja dogurao daleko u Zvezdi, ali Esko je daleko dogurao u prijateljstvu i pažnji. Hvala ti Esko. Hvala i Legi. Dok sam na toj proslavi stajao malo podalje od slavljenika, zagledan u kovitlac tih rukovanja, pozdrava i toplih očiju što svetle radošću, prilazi mi gipkim, mačjim koracima jedan golman. Nikad me uživo nije video, ali me prepoznao i pozdravio kao da smo sto godina zajedno. I još poziv od Mire i njega da im budem gost u Švedskoj. Onda topao zagrljaj Ivice Džebića. Divljenje prema Mujdži. Skoro da sam hteo da ga opipam. Da vidim koga je “opravio”, od kakvog je to materijala fudbaler za koga kažu da je bio i ostao najbolji. Mujdža preleteo “sedam mora i sedam gora” da dođe međ’ svoje.

U knjizi o Ešrefovom vremeplovu kroz iskušenja, kroz radost i pakao življenja, ima i nekoliko mojih “numera”.  Jedna nosi naslov Prijatelji stari gde ste? U Šamcu sam prvi put. Izlazim iz hotela. Puste ulice. U jednoj. Invalidska kolica. U njima. Čovek. Major. U njegovom pogledu pitanje iz rečenog naslova. Pitanje je bolno, koliko i slika Edvarda Munka nazvana Krik. Major je “otišao”. Ostala je njegova filozofska, egzistencijalna dimenzija. Gde su se pogubili ljudi. Sa tim pitanjem sam se i sam suočio, jednog dana kad sam izlazio iz svog zemunskog stana, dok su u mom susedstvu satrapi onog četničkog vojvode što je pretio da će zarđalim kašikama vaditi oči, iseljavali mog daljeg komšiju. I njega i dete. Jer nemaju priznatu krvnu “licencu”. Tako je moj rodni grad sistematski uništavan od idiota. Zato vas volim i molim: VAŠ GRAD JE, IPAK, I MOJ GRAD!