O bel huks

Povezani članci

• 15 pitanja Rusima
• Lukašenko zaprijetio Zapadu u slučaju napada na Bjelorusiju
• Palestinska teritorija u utorak zatvorena zbog izbora u Izraelu
• Ponavljanje povijesne sramote: UN Generalna Skupština po 22. put traži da se podigne ekonomska blokada Kube, od 193 članice samo dvije protiv: SAD i Izrael
• Hamas objavio da je u Gazi pogubio pet Palestinaca
• Francuska raspoređuje 10.000 vojnika radi jačanja sigurnosti

Foto: Poetry Foundation

Pre nekoliko godina, za vreme mojih postdoktorskih studija na Oksfordu, stavila sam knjigu bel huks¹ „Feministička teorija: sa margine do centra“ na spisak literature za seminar političke teorije koji sam držala. huks se nije pominjala u zvaničnom fakultetskom programu, ali ja sam verovala da studentima treba pružiti priliku da se upoznaju sa njenom kritikom liberalnih belih feministkinja koje jesu u programu. Ubrzo sam saznala da nijedna oksfordska biblioteka nema primerak te knjige, uključujući i najveću, Bodlijan, sa fundusom od preko 13 miliona knjiga. Studentima sam prosledila elektronski primerak.

Ispričala sam to jednom prilikom filozofu Čarlsu Milsu u šetnji pored Redklifa. Pogledao je u kupolu biblioteke, zatresao glavom i osmehnuo se, nimalo iznenađen. Čarls je godinama držao predavanja o idejama huks i drugih crnih teoretičarki feminizma. Početkom 1990-ih napisao je tekst u kom je pozvao kolege da mu se u tome pridruže. Navikao je na ignorisanje.

Ove godine, dela huks i Milsa uključena su u uvodni program političke teorije na Oksfordu. Dobrih razloga za to u njihovim tekstovima ima dovoljno, ali su oni samo formalno prihvaćeni, bar tamo gde ja predajem, zahvaljujući zahtevima studenata – naročito onih koji su aktivni u pokretima Crni životi i Rods mora pasti.²

I bel huks i Čarls Mils su umrli ove godine. Oboje prerano: ona u 69. godini, on u 71. A oboje su prokrčili put nastavi i razgovorima o tome čemu služi teorija i kome bi trebalo da se obraća.

U svom eseju iz 1991. „Teorija kao oslobađajuća praksa“ huks opisuje kako je za nju, još dok je bila dete koje se sklanjalo od neprijateljske realnosti, teorija bila vrsta terapije. Imala sam studente koji su taj esej doživeli kao slamku spasa posle višenedeljnih rasprava, na drugim predavanjima političke teorije, o tome kako se idealizovani akteri mogu ponašati pod uslovima stroge potčinjenosti. Kako to da je predmet čiji naziv, teorija, obećava viziju, imaginaciju i ozbiljnu kontemplaciju, nešto od čega mnogi studenti – često oni najteže marginalizovani – očekuju spas?

Tim tekstom huks je dijagnostifikovala dinamiku hijerarhije, marginalizovanja i kooptiranja, koju su dobro poznavale (i još uvek je proživljavaju, podseća nas Sara Ahmed) mnoge teoretičarke druge boje kože: „Akademska sredina često nipodaštava radove žena druge boje kože i belih žena iz marginalizovanih grupa (lezbejke, seksualne radikalke), naročito ako su napisani tako da budu razumljivi široj čitalačkoj publici, čak i ako promovišu feminističke prakse. Da ne pominjemo da te tekstove često preuzimaju i koriste upravo oni koji postavljaju restriktivne kritičke standarde, koji tvrde da to zapravo nije teorija ili da to nije u dovoljnoj meri.“

Povod jedinoj svađi u koju sam se ikada upustila na tviteru (blesavo, znam) bila je sugestija jednog kolege da ništa sa spiska literature na kojoj su se nalazila dela huks, Odri Lord, Barbare Smit i Kolektiva Combahee River ne spada u političku teoriju. Tad sam prvi put čula argumente kojima se pravda izostajanje radova bel huks iz literature na studijama, zbog čega sam se sama probijala do nje, onako kako je i ona ušla u teoriju. Sada ja držim predavanja i pitam se kakva je to definicija političke teorije koja obuhvata Makijavelija ili Rusoa, a isključuje huks.

Dok se protivila beloj akademskoj sredini koja odbija da prizna teorijske radove crnih žena, huks se istovremeno trudila da nagovori crne žene da ne napuštaju teoriju. Dobro je razumela njihove motive: oštro je kritikovala zaokret akademskog feminizma prema, kako je ona to videla, opskurantskom postmodernizmu, pritom duboko uverena da su poricanje koristi od teorije i poricanje statusa u teoriji crnim i drugim marginalizovanim ženama – dve strane iste anti-intelektualne medalje. Teorija je po sebi oblik prakse, kolektivni projekat imenovanja i osmišljavanja, sa oslobodilačkim potencijalom.

Njena politička teorija i njen feminizam bili su socijalistički i revolucionarni. huks je brzo raskrstila sa idejom da, kako je to objasnila u „Margini ka centru“, feminizam može da bude štagod neko poželi. Ne, feminizam ne može na primer da bude pokret koji teži da učini žene društveno jednakim muškarcima. Zašto? Zato što to povlači pitanje s kojim muškarcima žene hoće da bude jednake i ne podrazumeva nejednakosti između muškaraca nametnute u sistemu bele supremacije, kapitalizma i patrijarhata. Naravno, bogate bele žene želele su da budu jednake u odnosu na bogate bele muškarce. Ali šta je sa siromašnim crnim ženama, koje iz prve ruke vide kako se država i tržište odnose prema muškarcima u njihovom okruženju? Da li je jednakost sa tim muškarcima cilj kom njihov pokret treba da teži?

Takođe je pogrešna bila predstava da feministička teorija nije nešto više od prilike da se „izrazi vlastito iskustvo“. Da, feministička teorija treba da bude ukorenjena u iskustvima i treba da bude čitljiva onima u čije ime tvrdi da govori. „Opis nečijih ličnih nedaća“ može biti polazna tačka – huks je i sama isticala da je u teoriju došla iz bola – ali cilj je uvek proizvesti rad koji nas „može pokrenuti ka revolucionarnoj borbi, iz potrebe da razumemo i prirodu našeg savremenog položaja i sredstva kojim bismo se zajedno mogli uključiti u otpor i borbu za transformaciju naše aktuelne stvarnosti“.

Priznanje njenog dela ne znači njenu idolizaciju. U početku je izazivala negodovanja onih čiji je cilj bio najbliži njenom. Posle izlaska prve knjige „Nisam li ja žena“ (1981) Barbara Smit je optužila huks da piše knjigu o crnom feminizmu razdvojenom od stvarnosti crnog feminističkog organizovanja. Šeril Klark je tvrdila da je huks prigušila doprinos lezbejskih feministkinja tradiciji crnog feminističkog intelektualizma: „huks čak ni ne pominje reč ’lezbejka’ u svojoj knjizi. To je nedopustivo“. huks je bila duboko potrešena takvim reakcijama, što je i navela u uvodu sledeće knjige – u kojoj je izričito naglasila ključni doprinos lezbejki feminističkoj teoriji, kao i osudu onoga što je Adrijana Rič nazvala institucijom prinudne heteroseksualnosti čime je, u dobroj veri, odgovorila na kritiku Smit i Klark.

Pri kraju eseja „Teorija kao oslobodilačka praksa“ huks je artikulisala načelo koje se provlači kroz gotovo sve što je pisala i radila: „Feminističko mišljenje se mora deliti sa svima“ (2000. je objavila knjigu pod nazivom „Feminizam je za svakoga“). U Kentaki, gde je odrasla, vratila se 2004. da predaje na koledžu društvenih nauka Berea koji ne naplaćuje školarinu. Tu je 2014. ustanovila bel huks Institut koji „proslavlja, odaje počast i dokumentuje“ njen život i delo. Govoreći o razlozima za njegovo osnivanje, rekla je:

„Mnoge crne autorke i teoretičarke su umrle, a da nisu zaštitile svoju zaostavštinu. Ponekad, kao Afro-Amerikanci, živimo u nekoj vrsti šizofrenije. Znamo da je imperijalistički, belački, kapitalistički patrijarhat stvaran, ali ipak mislimo da ćemo uspeti, ako se samo pridržavamo pravila. A stalno se pokazuje da, posebno u slučaju crnih spisateljica, to nije slučaj. Obeshrabruje me kada mi crne žene govore: ‘Šta će ti institut, ne znaš šta radiš’. Šokirao me je izostanak podrške, ali mislim da je to ta šizofrenija u kojoj živimo. Ljudi kažu, pa dobro, ostaće tvoje knjige. Ne mogu da se oslonim na beli rasistički svet da će sačuvati bilo šta naše onako brižno i posvećeno kako bismo voleli.“

Sophie Smith, London Review of Books, 17.12.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net