Moć partije

Povezani članci

• Netanjahu gubi kontrolu nad okupiranim područjima
• Aktivizam iranske nobelovke i iza rešetaka
• Santijago de Kuba: Danas sahrana Fidela Kastra
• Evropska unija s Amerikom dogovorila kupovinu plina umjesto ruskog koji je do sada kupovala
• Haos na ulicama Kijeva: 10 hiljada ljudi protestima poručuje da žele u EU
• Na prosvjedu u Moskvi 50.000 okupljenih tražilo slobodne izbore

Prikaz knjige Brucea J. Dicksona „The party and the people: Chinese politics in the 21st century / Partija i narod: Kineska politika u 21. veku“, Princeton University Press 2021. i filma Jill Li „Lost course / Izgubljeni kurs, Icarus Films 2020.

Komunistička partija Kine (KPK) osnovana je pre 100 godina u julu, kada se 13 predstavnika 6 različitih grupa za tumačenje marksizma srelo u Šangaju.

Ali tog dana 1921. godine nije potpuno određena budućnost moderne Kine. Učesnici su se oko malo čega složili, nisu imali mehanizme za rešavanje konflikata i, što je najvažnije, prekinula ih je policijska racija, pa su morali da beže. Razgovore su završili na jednom brodu na Južnom jezeru, šezdesetak kilometara jugozapadno od grada. Nešto je tim ljudima bilo zajedničko: marksistička dijagnoza komunističkog puta i vera da će komunistička partija povesti mase u nasilnu revoluciju protiv feudalnih i imperijalnih snaga.

Kad joj se nekoliko godina kasnije pridružio lenjinistički organizacioni aparat, ta ideologija je omogućila KPK-u da stvori trajan monopol nad onim čemu su se akteri mogli nadati i sredstvima da se to postigne. Kao što je to rekao teoretičar partije i budući predsednik države Liu Shaoqi u eseju iz 1939. godine „Kako biti dobar komunista“: „Disciplina je nužna u partiji i mora se pooštriti… [moramo podići]  svest naših drugova o potrebi da se podrede… partijskoj organizaciji.“

Dvostruka kontrola – društvenih ideala i političkog života – vodila je prakse i aktivnosti KPK-a do današnjeg dana. Posle revolucije 1949, koja je dovela KPK na vlast i uspostavila Narodnu Republiku Kinu (NRK), politička kontrola je vršena tako što je svako doveden u položaj da mu osnovne materijalne potrebe zavise od partije: partija je zapošljavala, delila stanove i hranu, obezbeđivala školovanje i omogućavala pristup osnovnim potrošačkim dobrima. Ideološka kontrola je sprovođena pomoću sistema nagrada i kazni – unapređenjem ili vraćanjem na niži položaj, bonusima ili globama, povećanjem ili smanjenjem količine raznih artikala. Te mere su formirale interese i upravljale društvenim aktivnostima u maoističkom periodu (1949-1976). Predsednik Mao Zedong često je posezao za moralnim podsticajima za služenje naciji u svemu – od discipline na radnom mestu do planiranja porodice.

Današnja KPK služi se prefinjenijim oblicima društvenog i ideološkog autoriteta. Kroz vlast i društvene organizacije proteže se ogromna mreža ćelija koje nadgledaju aktivnosti, isporučuju ideološko obrazovanje i prenose partijske politike i odluke. Tamo gde prestaje fizičko okupljanje zadatak preuzima tehnologija. Softveri za prepoznavanje lica i praćenje telefonskih poziva omogućuju partiji da prati bilo čije kretanje bilo gde u zemlji. Sistem socijalnog kredita prikuplja informacije o finansijama i plaćanju računa, kao i o kršenju zakona i sudskim presudama. U tekućim raspravama predlaže se proširivanje osnovnih podataka dodavanjem  radne istorije, odnosa sa susedima i onlajn aktivnosti. Taj sistem se već koristi za odbijanje kredita, uskraćivanje zaposlenja ili unapređenja, ograničavanje mogućnosti putovanja, pa čak i za vršenje uticaja na obrazovne perspektive nečije dece.

Partija se često služi takvim sredstvima da ukloni korov i suzbije disidentstvo, što je poznato svakom čitaocu New York Times-a. Ali da bi danas mogla da upravlja i vlada, Partija takođe selektivno odgovara na socijalne zahteve definišući forme u kojima se mogu izraziti žalbe i preduzeti akcije. Nenasilni protesti su dopušteni sve dok ne kritikuju partiju; briga o zagađenju i kvalitetu života izvesno donosi materijalnu dobit; a neke nevladine grupe bivaju unapređene u partnera partije u obezbeđivanju javnih dobara. Seoski izbori se čak održavaju pod zvaničnim partijskim sloganima radi „potvrđivanja demokratije“! Zahvaljujući takvim merama, partija ne samo što održava moć već i učvršćuje i sprovodi sistem dominacije nad svakom društvenom i političkom aktivnošću. Kao što je rekao sadašnji predsednik i generalni sekretar Xi Jinping u govoru na 19. Kongresu partije 2017: „Partija je vođa svih – vlasti, vojske,  društva i škola – na severu, jugu, istoku i zapadu.“

Održivost te jednopartijske države sve češće se dovodi u pitanje uprkos rastućim dohocima, višim stepenima obrazovanja i većim građanskim zahtevima. Posmatrači Kine često su prognozirali kraj KPK-a i razvoj demokratije u postmaoističkom dobu. Naslovi knjiga kao što su Predstojeći slom Kine (The Coming Collapse of China, 2001) Gordona G. Changa, Demokratska budućnost Kine (China’s Democratic Future, 2005) Brucea Gilleya i Demokratija u Kini: Predstojeća kriza (Democracy in China: The Coming Crisis, 2019) Jiweija Cija, prenose opšte uverenje da u Kini politička liberalizacija mora uslediti za ekonomskom, koja je počela krajem 70-ih godina 20. veka. Za te posmatrače demokratska tranzicija Kine je prosto neizbežna i neki je smeštaju već u 2025. godinu.

Dva nedavno objavljena rada – nova knjiga politikologa Brucea Dicksona Partija i narod (The Party and the People, 2021) i dokumentarni film Izgubljeni kurs (Lost Course, 2019) rediteljke Jill Li – osvetljavaju ograničenost tih argumenata i pomažu nam da shvatimo dugotrajnu političku stabilnost Kine i činjenicu da partija i dalje ima legitimitet u očima mnogih Kineza. Oni zajedno pokazuju da sposobnost KPK-a da traje počiva na strateškoj manipulaciji društvene aktivnosti koja ide dalje od formalnih političkih procesa da bi suzbila socijalnu imaginaciju i redefinisala  samo značenje demokratije.

***

Već tri decenije Dickson piše uz dlaku liberalnoj teoriji modernizacije, koja vidi uzročnu povezanost između razvoja i demokratizacije. U svojoj prvoj studiji naslovljenoj Demokratizacija u Kini i Tajvanu(Democratization in China and Taiwan, 1997), predvideo je da Kina neće poći putem Tajvana i Koreje, što je bilo suprotno rasprostranjenom stanovištu da će pokolj na trgu Tjenanmen iz 1989. i ekonomski rast tokom 90-ih nužno povući za sobom razvoj demokratije. Umesto toga, Dickson je tvrdio da će Partija, pomoću ekonomskog rasta, generisati dovoljan legitimitet da predupredi političku promenu – i zasad je u pravu.

U svojoj prethodnoj knjizi,  Diktatorovoj dilemi (The Dictator’s Dilemma, 2016), on nalazi objašnjenje za to što partija prkosi liberalnim očekivanjima u njenom lukavom balansiranju između represije i popustljivosti. Anketiranje javnog mnjenja koje je Dickson vodio od 2010. do 2014. pokazuje da je Partija bila uspešna u tome: većina Kineza podržava partiju i ne želi promenu režima ili liberalnu demokratiju u zapadnom stilu.

U partiji i narodu Dickens proširuje ranije teze i tvrdi da KPK ne vlada samo pomoću represivnih mera, kao što bi mogli poverovati potrošači međunarodnih medija, već i tako što zadobija narodnu podršku izlaženjem u susret nekim javnim zahtevima. Kina nije usamljena u toj vrsti političke inovacije. Kao što je William Scheuerman nedavno primetio na ovim stranicama, u prikazu knjige Johna Keanea Novi despotizam (The New Despotism, 2020), tehnike koje koriste nedemokratski režimi da zadobiju podršku naroda s vremenom se menjaju: mnoge autokratske države danas „parazitski podražavaju demokratiju, dok je u stvarnosti lišavaju njenog jezgra“.

U Kini se metoda promenila: od logora za prevaspitavanje i ideološko ispovedanje iz maoističkog vremena do odgovaranja na zahteve i poboljšavanja materijalnih uslova (mada se stare tehnike po potrebi i dalje koriste, kao što se danas može videti u Šinđanu). Po Dicksonovom mišljenju, ti vidovi osetljivosti na glas javnosti deo su „alata partijske vladavine“, sačinjenog od represivnih mera i odgovaranja na javne potrebe i zahteve.

Takve prakse imaju mnoge oblike. Zapadni čitaoci možda će biti iznenađeni kad čuju da je 2001. godine Nacionalni narodni kongres počeo da postavlja nacrte zakona na mrežu kako bi građani mogli da ih komentarišu. Godine 2014. partija je objavila da je ta vrsta javnog savetovanja o zakonima „prvi stub vladavine“. Nacrt zakona o ugovoru o radu privukao je više od 190.000 komentara na mreži i još 150.000 u fokus grupama pre nego što je usvojen 2006. godine. Slično tome, nacrt zakona o zdravstvu dobio je više od 30.000 komentara pre nego što je stupio na snagu 2009. Da li su te procedure nešto više od simulakruma demokratske odgovornosti – i posebno, da li one zaista utiču na zakonodavce i sadržaj zakona – nije sasvim jasno.

Taj proces nije potpuno transparentan, ali poređenjem nacrta s konačnim zakonom lako se može utvrditi šta je promenjeno. U zakon kojim se reguliše ugovoru o radu, na primer, naknadno su unete odredbe kojima se poslodavci obavezuju da potpišu i poštuju ugovor o radu i da radničke penzije pretvore u mobilne, a Zakon o zaštiti životne sredine iz 2014. dopunjen je većim kaznama za zagađivače i omogućavanjem tužbi u ime javnog interesa. Kao što pokazuju razne studije, javna percepcija uključivanja i savetovanja izvesno je uticala na smanjenje broja protesta.

KPK ima najviše sluha za one direktne materijalne interese građana koji ne dovode u pitanje samu partiju – na primer, za ekološka pitanja. Kad se suočila s nalazom da je dnevna varijacija u kvalitetu vazduha oko Pekinga obrnuto srazmerna javnoj podršci vlastima, partija se dala na posao. Zabranila je olovni gas, premestila fabrike dalje od stambenih centara i uvela obavezu smanjenja upotrebe uglja. Godine 2014. premijer je objavio „rat zagađenju“, a naredne godine je stupio na snagu Zakon o zaštiti životne sredine. Slično tome, lokalni ekološki protesti u Džeđangu urodili su zatvaranjem fabrika krivih za zagađenje, a protesti protiv kancerogenih petrohemijskih postrojenja za proizvodnju paraksilena širom Kine uspeli su da zatvore te projekte.

Slučaj Maominga, grada u južnom Guandongu, mnogo govori. Godine 2014. najavljeni su planovi za izgradnju nove fabrike paraksilena, što je izazvalo lokalnu reakciju. Svesni uspeha koje su postigli razni opozicioni pokreti u zemlji, zvaničnici Maominga suzbili su rane organizacione napore pretnjama i zastrašivanjem, ali su pokreti reagovali i podstakli javnost, što je dovelo do žestokih protesta. Posle nedelju dana, lokalne vlasti su ustuknule i objavile da se fabrika neće graditi bez podrške javnosti.

Strategiju represija-prijemčivost možda najbolje ilustruje odnos partije prema nevladinim organizacijama. U Kini ima približno 800.000 registrovanih nevladinih organizacija i možda dvaput više neregistrovanih grupa. Ali Dickson kaže da nije najvažnije to da li je grupa  registrovana ili nije. Važnija je razlika između onih koji rade na unapređivanju javnih službi i jačanju političke stabilnosti – i koje Dickson naziva Civilno društvo I (CDI) – i onih koje se suprotstavljaju režimu i najčešće zahtevaju neku vrstu demokratske promene – Civilno društvo II (CDII). Grupe u prvoj kategoriji nude obuku za posao, medicinsku negu i imaju kulturne aktivnosti; te grupe sarađuju s partijom u pružanju usluga za koje su lokalne vlasti nedovoljno opremljene i njihov broj raste. Grupe CDII čine politički aktivisti i organizacije koji imaju kritički odnos prema režimu i nad njima država vrši represiju. Jedan primer je Novi građanski pokret, koji je počeo da traži objavljivanje podataka o platama državnih funkcionera 2013, u okviru projekta čiji je cilj bio povećanje transparentnosti i obezbeđivanje prelaza ka ustavnoj vladavini. Vođe pokreta su pohvatane i osuđene na zatvorsku kaznu zbog „okupljanja ljudi radi rušenja državnog poretka“.

Razlika između dva oblika civilnog društva pomaže nam da bolje shvatimo prirodu partijske kontrole nad politikom u današnjoj Kini. Represijom nad organizacijama CDII, režim zatvara puteve političkog protesta i onemogućuje kritiku društvenih problema i politike. Upečatljiv primer se može naći u Guangdongu. Devedesetih godina prošlog veka radnici migranti su pohrlili u južnu priobalnu pokrajinu da bi industrijske fabrike snabdeli jeftinom radnom snagom, a za njima su pošle nevladine organizacije da bi štitile radnička prava. Godine 2012. pokrajinska vlada Guangdonga počela je da sarađuje s lokalnim nevladinim organizacijama – CDI – kako bi obezbedila usluge kao što su nalaženje posla i obuka u životnim veštinama, medicinska nega i osnovno pravno obrazovanje.

U isto vreme, vlada se obrušila na političke organizacije koje su štitile radnička prava i podsticale radničku borbenost – grupe CDII. Ta strategija, primećuje Dickson, „skrenula je… pažnju s radničkih prava i kolektivnog pregovaranja na praktična pitanja kao što su neisplaćene nadnice i nadoknade za povrede na poslu“. Partija je uspešno zaobišla strukturne probleme – kolektivna prava radnika, ulogu radnika u društvu, nezavisne sindikate kao političku snagu – tako što se okrenula neposrednim pojedinačnim problemima i humanitarnoj pravdi.

To je generička strategija KPK-a: pretnja radikalne kritike otklanja se lukavim preusmeravanjem pažnje.

***

Kako partija sadejstvuje s državom da bi postigla te ciljeve? Jedna od mnogih vrednosti knjige Partija i narod je lucidna rasprava o strukturi partija-država. Pre svega, KPK ima institucionalni monopol nad državnim i političkim resursima. „Svaki vođa koji ima politički uticaj… član je KPK“, objašnjava Dickson. „Nema opozicionih partija i otvorenog takmičenja za visoke položaje“.

Vladajući Kinom kao jednopartijskom državom, KPK istovremeno nadgleda izvršne, upravne, zakonodavne i sudske organe i tesno je s njima prepletena, stvarajući tako podelu rada u vladanju, a ne, recimo, sistem kontrola i ravnoteža. Prostije rečeno, KPK donosi odluke o politici i personalu koje zatim zakonodavstvo potvrđuje, a vlada sprovodi. Sudstvo u međuvremenu nije zasebna grana vlasti, već je pod nadležnošću zakonodavstva i nadgleda ga partija, najneposrednije pomoću imenovanja sudija. Umesto logora za reformisanje mišljenja i ideološko ispovedanje iz maoističkog perioda, partija sad održava narodnu podršku reagovanjem na zahteve i poboljšavanjem materijalnih uslova. Struktura vlasti počinje od same partije.

Organizovana kao piramida, partija koncentriše moć i odgovornost pri vrhu, među sve manjim brojem ljudi. Dno piramide je Nacionalni partijski kongres koji čine više od dve hiljade partijskih rukovodilaca, predstavnika kineskih pokrajina, glavnih gradova i najvažnijih profesija – vojske, banaka i državnih preduzeća. Kongres se sastaje svakih pet godina samo zato da bi izabrao Centralni komitet, koji ima oko dvesta članova.

Centralni komitet pak bira Politbiro, Stalni komitet i Generalnog sekretara, a sastaje se jednom ili dvaput godišnje da bi rešavao politička pitanja. Politbiro čine oko 25 članova; on se sastaje jednom mesečno, a njegov deo je Stalni komitet od pet do devet članova (u novije vreme obično sedam): to su ljudi koji imaju najveću moć u Kini. Na vrhu je Generalni sekretar Xi Jinping. Mada se može činiti da je ta struktura  demokratska – jer sugeriše uzastopni izbor funkcionera od dna prema vrhu – zapravo je suprotno od toga. Odluke, kandidati i imenovanja unapred su određeni na najvišim nivoima i tek tada se iznose pred Partijski kongres i Centralni komitet, koji ih potvrđuju.

Vlada i zakonodavstvo su paralelni s organizacijom partije. Vlada Narodne republike Kine je grubo ekvivalentna kabinetu s premijerom, zamenikom premijera, državnim savetnicima i ministrima. Zakonodavno telo je Nacionalni narodni kongres ili NNK (ne treba ga pobrkati s Nacionalnim partijskim kongresom), koji liči na parlament: većina članova pripada partiji – naravno,  samo jednoj – i glasa o nacrtima zakona koje su sačinili partijski departmani i ministarstva vlade, a o kojima se može raspravljati u komitetima Nacionalnog narodnog kongresa; oni menjaju ustav, dobijaju informacije od ministarstava i potvrđuju imenovanja na položaje u vladi. Za razliku od onih u parlamentarnoj demokratiji, delegati Nacionalnog narodnog kongresa nisu izabrani na izborima.

Partija deluje unutar vlade i zakonodavnog tela i kontroliše njihove programe. Na gotovo svim položajima u vladi su članovi partije, a oni su i delegati u zakonodavnom telu. (Nekad se u vladi i NNK-u moglo naći nekoliko nepartijaca, čija je uloga bila simbolička, ali to je prestalo pod Xi Jinpingom.) Premijer (kao šef vlade) i predsednik NNK-a (kao prvi čovek zakonodavstva) članovi su Stalnog komiteta, najužeg kruga partijskog rukovodstva. „Na taj način je sprečena mogućnost da oni postanu izvori suprotstavljanja partiji“, kaže Dickson. „Ovako rade za partiju“. Pored toga, partije postavlja ljude na sve rukovodeće položaje i najvažnije funkcije, ne samo u centralnoj i lokalnim vladama već i u državnim društvenim i ekonomskim organizacijama kao što su preduzeća, univerziteti i bolnice. Svi položaji koji podrazumevaju moć odlučivanja popunjeni su ljudima koji su lojalni partiji. „Toliko mnogo zvaničnika su članovi partije“, kaže Dickson, „da nije lako utvrditi gde se završava partija, a gde počinje vlada“.

Dok ta partijsko-državna struktura obezbeđuje kontrolu nad mehanizmom države, čvrsto institucionalizovani proces imenovanja usmerava političke aspiracije ka prioritetima partije. Imenovanja se vrše po sistemu odozgo nadole, koji je sličan sovjetskoj nomenklaturi i u kom svaki nivo bira članove za nivo neposredno ispod sebe: centralni rukovodioci imenuju pokrajinske rukovodioce, ovi opštinske, a opštinski seoske. Taj obrazac daje svakom nivou izvestan stepen autonomije u izboru, ali i odgovornost za rezultate izabranih, i istovremeno ga obavezuje da radi u skladu sa unapred zadatim političkim prioritetima. Kriterijumi selekcije i ocenjivanja rezultata mnogo govore.

Rad svake službe se ocenjuje na svakih 5 godina; u tom periodu od imenovanih se očekuje da ispune izvesna očekivanja i ciljeve. Na vrhu liste očekivanja su imperativni ciljevi koje diktira održavanje društvenog poretka: partiju najviše brinu nemiri, pa lokalni i pokrajinski rukovodioci daju sve od sebe da osiguraju društvenu stabilnost. Neuspeh u sprečavanju protesta izvesno će se isprečiti unapređenju, a može i da okonča karijeru funkcionera. Jednako su važni i visoki ciljevi kao što je ekonomski rast u oblasti za koju je dati funkcioner nadležan.

Svi imenovani funkcioneri su podređeni tim ciljevima i njihove aktivnosti se moraju upravljati prema partijskim težnjama i prioritetima. Politička preduzimljivost je poželjna samo kao sposobnost nalaženja sredstava da se partijske direktive i politike sprovedu od centralnog do pokrajinskih nivoa; nije poželjno da se ona koristi za razvijanje nezavisne vizije. Lojalnost i odgovornost kreću se odozdo nagore, od nižih ka višim rukovodiocima; ona nije utemeljena na onima kojima se vlada, na alternativnom programu ili drugim socijalnim idejama. Imenovani mora da usmeri svu svoju energiju na ostvarivanje ciljeva, na ono što od njega očekuju nadređeni i da se kreće uzlaznom lestvicom. Ponekad to može značiti da na odgovarajući način izlazi u susret zahtevima građana.

Dickson uočava zaokret pod vođstvom sadašnjeg šefa partije Xija Jinpinga. Svako poglavlje knjige završava se opisom promena pod Xijem: represija preteže nad prijemčivošću; nevladine organizacije su pod sve većim pritiskom; protesti se na tolerišu; imenovanja i promocije su manje transparentni. Xi je takođe postavio prepreke rutinskoj politici tako što nije označio naslednika, što kontroliše imenovanja, što je konsolidovao političku moć u gotovo svakoj sferi partije i vlasti i promenom ustava omogućio samom sebi da doživotno ostane na položaju predsednika. To je manje strukturna promena, a više koncentracija moći i učvršćivanje sopstvenog autoriteta nad partijom – „oživljavanje i jačanje lenjinističkih aspekata KPK-a koji su zakržljali tokom reformskog doba“, kao što kaže Dickson.

Zašto baš sad? Dickson to ne kaže, i ako ova lucidna knjiga ima slabosti, onda bi to mogla biti jedna od njih. Xi se sve vreme pojavljuje kao deus ex machina, izolovan od mreža i frakcija koje definišu partiju i motivišu njegovu politiku. Osim u kratkim napomenama, partija se prikazuje kao daleko koherentnija i hegemonskija nego što jeste, lišena unutrašnjih pukotina koje obično, kao bitno svojstvo partijske politike, otežavaju donošenje odluka. Ne znamo zašto Xi Jinping gomila moć, učvršćuje kontrolu nad civilnim društvom, smanjuje ekonomsku autonomiju, uklanja neke korumpirane funkcionere, a zadržava druge i žestoko potiskuje Hong Kong, ali znamo da to izvesno ima veze s unutrašnjim partijskim frakcijama. Dickson odlično i uverljivo objašnjava strukturu i delovanje moći KPK-a u Kini, ali ne kaže mnogo o tome kako društveni odnosi oblikuju samu tu strukturu.

***

Čudesni dokumentarac Jill Li iz 2019. godine Izgubljeni kurs konkretna je ilustracija dinamike koju opisuje Dickson. Film prati višegodišnji izliv nezadovoljstva koje je izbilo u Vukanu, ribarskom selu na jugoistočnoj obali Guangdonga, 2011. godine, kad su seljaci objavili da su lokalna vlast i partijski aparat nezakonito prodali seosku zemlju građevinskim investitorima i lišili žitelje sredstava za život bez odgovarajuće nadoknade. Seljaci su krenuli na kancelarije partije i oterali lokalno rukovodstvo; kad je poslata policija, blokirali su puteve. Međunarodni mediji bili su preplavljeni slikama razlupanog, prevrnutog policijskog autobusa.

Ni korupcija ni protesti nisu neobični. Širom Kine, loše plaćeni lokalni funkcioneri, u želji da ostvare ciljeve rasta, prodaju seosku zemlju građevinskim investitorima za ogromne svote. Suočeni ne samo s rastućom nejednakošću već i sa oduzimanjem sredstava za život – sva seoska zemlja u Kini je zajedničko vlasništvo sela – seljaci se često bune. Godine 2005, poslednje godine u kojoj je vlast izveštavala o broju protesta, bilo ih je 87.000 širom zemlje – 10 puta više nego 1993. Dickson napominje da su nezavisni kineski istraživači procenili da je 2010. bilo 180.000 protesta, a eksperti se slažu da je njihov broj s vremenom rastao.

Neobičnije je ono što je usledilo: partija je prihvatila zahtev seljaka da se rukovodstvo smeni. Kao što Li prikazuje, zamenik sekretara partije Guangdonga doputovao je u Vukan s malim timom visokih funkcionera i objavio okupljenoj gomili demonstranata da su njihove žalbe opravdane i da je za nastalu situaciju kriva lokalna vlast. „Poštovaćemo zahteve naroda“, rekao je i obećao da niko neće biti hapšen ni krivično gonjen. Dok se autobus delegacije udaljavao od gomile, kamera je uhvatila opštinskog sekretara partije Zhena Yanxionga. On maše kroz prozor – bezazlen postupak koji sad izgleda zlokoban; naime, zahvaljujući svom uspehu u Vukanu, on je 2020. unapređen u šefa bezbednosti za Hong Kong, gde je bio odgovoran za suzbijanje političkih sloboda, što mu je donelo američke sankcije.

Izgubljeni kurs omogućuje nam da zavirimo u razgovore i zbivanja koji pokazuju kako partija monopolizuje fino tkivo politike i društva. Negde pri početku filma, otprilike u vreme pokrajinske posete, Li pokazuje dvojicu od ključnih aktivista koji raspravljaju o strategiji. Xing, energičan dvadesetogodišnji idealista sa snažnim osećanjem za pravdu, kaže da je selo osvojilo jaku pregovaračku poziciju i da će centralna vlast pristati na sve njihove zahteve. „Ne, ne“, prekida ga Lin Zuluan, izborani stari seljak koji je, kao što ćemo kasnije saznati, član partije od 1965. „Glavni problem je sada… kako da osnujemo demokratski izabran seoski odbor“.

Na prvi pogled, to izgleda kao radikalan predlog: demokratija odozdo u komunističkoj Kini. Ali, kao što sto nas podseća Dickson, seoski izbori na kineskom selu postoje od 80-ih godina prošlog veka, kad su seljaci počeli da biraju seoske funkcionere i odbore da bi se popunila praznina nastala razgradnjom opština. Procedure imenovanja i izbornog procesa ozakonjene su nacrtom izbornog zakona 1987, a konačan oblik su dobile 1998. Po tim pravilima, izbori se održavaju svake treće godine tajnim glasanjem; za svaki položaj se moraju nadmetati najmanje dva kandidata, a njih imenuju sami seljaci. Sve se to dogodilo u Vukanu, ali je ipak urodilo lošom upravom, korupcijom i ozlojeđenošću desetak hiljada žitelja sela. Partija je odgovorila uklanjanjem prethodnog rukovodstva i selo je izabralo novo. Kao što se moglo očekivati, aktivisti su odneli ubedljivu pobedu na izborima. Lin Zuluan je izabran za prvog čoveka sela, a kasnije je postao i seoski partijski sekretar i spojio partiju i vlast. Xing nije bio kandidat na izborima, ali je podržavao novo rukovodstvo i pomagao Linu.

Tri godine su novi rukovodioci radili na slučaju zemlje, ali njihov neuspeh da to pitanje reše raspalio je tinjajući gnev i 2014. su izbili novi protesti; gnev je sad bio usmeren na novo seosko rukovodstvo. U svom obraćanju demonstrantima ispred seoskih upravnih kancelarija, Lin Zuluan je prikazan u neprijatnoj situaciji: on kaže da je pitanje složeno i da će im biti teško da vrate zemlju koliko god da se trude. Kako se približavaju novi izbori, Li nam pokazuje seljake koji izražavaju razočarenje. Xing sumnjiči rukovodioce za korupciju i napominje da plate nisu dovoljne za izrdržavanje porodice. Drugi izražavaju ozlojeđenost. „Novo rukovodstvo nije nam donelo ni metar zemlje. Kako da ih ponovo izaberemo?“, govori jedan seljak ispred stare betonske kolibe ojačane ceradama. „Neću glasati. Nema vajde. Svi su korumpirani: staro rukovodstvo je prodalo našu zemlju, a novo prodaje pesak [za gradnju]. Svi su beskorisni; kradu sve što mogu“. Takva viđenja seoske demokratije nisu neuobičajena u današnjoj Kini, a sve veće mešanje partije ih samo učvršćuje.

Na kraju, Li pokazuje kako partija i dalje oblikuje politiku. Uoči drugih izbora posle protesta, partija počinje da se obrušava na aktiviste koji su postali političari. Da bi obeshrabrila kandidate i popunila položaje lojalistima, hapsi aktiviste-rukovodioce na osnovu optužbe za korupciju. Promenjena su i pravila glasanja: partijski kandidat je stavljen na čelo liste, a glavama porodice je dopušteno da glasaju u ime drugih članova porodice. Lin Zuluan je ipak ponovo izabran za vođu sela, mada je broj glasova znatno opao – čak za 20 odsto. („Glasači su brzo shvatili da njihovi glasovi malo znače“, kaže Dickson o glavnom problemu seoskih izbora.) Lin Zuluan je ponovo pokušao da povrati seosku zemlju, ali 2016. je uhapšen i seljaci su ponovo tri meseca protestovali tražeći njegovo puštanje na slobodu. Partija je sad odgovorila mobilisanjem svog bezbednosnog aparata, vršenjem racije u selu, hapšenjem seljaka i seoskih rukovodilaca i gušenjem protesta. Afera Vukan obišla je pun krug kad je partija ponovo dovela prvobitne rukovodioce da upravljaju selom.

Jedan od razloga poraza aktivista naveo je jedan stariji simpatizer protesta u selu. „Mogu da razumem visoke funkcionere“, kaže on pri kraju filma dok se zahuktava akcija kažnjavanja. „Seljaci svuda traže zemlju. Kad bi se cela zemlja povela za Vukanom, nastao bi strašan haos. Zato centralno rukovodstvo hoće da nas ućutka. Mislim da to ima smisla. Da sam ja vođa, uradio bih to isto“. Kao što je po rečima Liua Shaoqia dobar komunista onaj koji se disciplinovano povinuje partijskim standardima, dobar rukovodilac je danas onaj koji udovoljava nadređenima. Uprkos spoljašnjim formama osetljivosti na zahteve građana, partija je na kraju odgovorna jedino samoj sebi. Da su ispunjeni zahtevi Vukana – da je Lin Zuluan uspeo da povrati seosku zemlju – sistem bi sigurno počeo da puca, što bi inspirisalo druga sela kojima je oteta zemlja da se pobune protiv lokalnih rukovodilaca i zatraže pravdu.

Ima slabosti u ovom filmu. Iako Li sve vreme prati protagoniste priče, ne otkrivamo šta se zaista dogodilo u Vukanu. S obzirom na podršku pokrajinskih vlasti, zašto afera nije imala povoljniji tok za seljake? Da li su viši funkcioneri dali novim seoskim rukovodiocima prostor za rad ili su pokušali da ih kooptiraju na razne načine? Zašto novi odbor nije uspeo da reši pitanje zemlje? Stiče se utisak da su, na kraju, za to krive razne lične veze među elitom i partijskim rukovodiocima. Lin Zuluan je očigledno bio dobro povezan sa seljacima, na primer, ali čini se da su njegove partijske veze bile slabe i da nije mogao da ih učvrsti. Pitamo se da li bi uspeo da vrati seljacima njihovu zemlju samo da je imao prave veze ili da je bio u pravoj frakciji. U tom smislu, priroda ličnih odnosa u partiji, državi i društvu nije samo podređena sistemu društvenih i političkih odnosa, već ga zapravo utemeljuje, strukturiše i reprodukuje.

Ipak, Izgubljeni kurs snažno osvetljava prepletenost represije i prijemčivosti vlasti u savremenoj kineskoj politici. Čvrsto uklopljena u tkivo društvene imaginacije, partija čini sistem društvene dominacije koji ne strukturiše samo političke procese već i društvene ideale. U jednom kasnijem trenutku u filmu, novinar pita Lina Zuluana šta se može dogoditi ako su interesi partije suprotni interesu sela. „Partija radi za selo“, odgovara Lin. „Njihovi interesi su isti“.

***

Da li će se sistem održati? Reklo bi se da je odgovor potvrdan, barem za doglednu budućnost. Pošto je uslovno pušten na slobodu posle optužbe za korupciju, Yang Semao, jedan od prvobitnih aktivista Vukana koji su izabrani na seoskim izborima, razmišlja o stanju politike u savremenoj Kini. „U novonastaloj supersili s pet hiljada godina civilizacije iza nje, svako igra na sigurnu kartu. To nije dobro“, kaže on u filmu i onda objašnjava: „Ali ova moćna partija ne može da sarađuje s umerenim reformistima koji su izvan sistema… Još nije vreme za kooperaciju“.

Ni Li ni Dickson ne nude optimističniju ocenu. Li završava film optužbama i presudama  vukanskim aktivistima nabrojanim ispod fotografija koje liče na one na šoljama. Lin Zuluan je optužen za korupciju i osuđen na tri godine i mesec dana zatvora; njegov izabrani zamenik je dobio dve godine. Druge vođe protesta prošle su još gore: Han je dobio deset godina i šest meseci za „okupljanje gomila radi rušenja državnog poretka“, „nezakonito okupljanje i protest“ i „ometanje pravde“, a Yang Jinzhen je osuđen na šest godina po sličnoj optužnici. Dickson primećuje kako je lako taktika prijemčivosti uspela da kooptira radikalizam. Podstičući participaciju odozdo nagore – tretirajući građane kao razumne deoničare, ne isključujući ih iz svakog oblika političke aktivnosti – KPK je uvela potencijalne kritičare u partijsko jato.

Uspeh partije u povećanju dohotka i životnog standarda je dalje armirao njenu trajnost. Kao što je Dickson pokazao u svojoj prethodnoj knjizi, ljudi su bili zadovoljni povećanjem realnog i opaženog dohotka. Sve dok primećuju da je njihov novčanik puniji, da imaju priliku za zaradu i društvenu mobilnost i da kvalitet života raste zahvaljujući obezbeđivanju javnih dobara, mnogi ljudi – većina – spremni su da podnose partiju uprkos korupciji i nejednakosti.

Kao što kaže Dickson, burni ekonomski i politički događaji iz maoističkog perioda, posebno Kulturna revolucija, doprineli su tome da kineska javnosti bude više zaokupljena „materijalnim pitanjima blagostanja i sigurnosti nego normativnim ciljevima jednakosti i slobode“. Partija je izvela radikalnu ekonomsku transformaciju od koje je većina imala koristi. Danas je za većinu Kineza demokratija nešto što dobijaju – bolji kvalitet života, ekonomski rast ili izjednačavanje sa zapadom – a ne nešto što čine.

Štaviše, većina Kineza veruje da je zemlja već na putu demokratizacije – i da su čak u svojoj generaciji videli porast mnogih društvenih i političkih sloboda. Država je manje nametljiva, a partija je prijemčivija za zahteve građana, smatraju oni; ima više ekonomskih mogućnosti i više prostora za društvenu mobilnost. Kao što napominje Dickson, mnoge i ponavljane ankete pokazuju da većina smatra da je „Kina postajala demokratskija tokom postmaovskog perioda i da je već ostvarila relativno visok nivo demokratije“. Čini se da Kinezi gledaju na demokratiju manje iz ugla izbora i predstavnika, ili prava i pravne države, a više iz perspektive rezultata. Za većinu demokratija je nešto što građani dobijaju – bolji kvalitet života, ekonomski rast ili izjednačavanje sa Zapadom – a ne nešto što čine.

U najmanju ruku, pokazalo se da je većina Kineza sklona da zažmuri na smanjenje ličnih sloboda (na primer, na socijalni kredit) i na strahote (kao što je genocid nad Ujgurima) u ime stabilnosti srednje klase i statusa velike sile. Čak i demonstranti i kandidati u Vukanu su isticali ljubav prema partiji i započinjali skandiranje „Živela Komunistička partija Kine“!

Ove pojave osvetljavaju glavne načine na koje se održava moć partije. Partija, država, monopol na političku i socijalnu aktivnost: sve to zajedno strukturiše društvene odnose u savremenoj Kini i diktira horizont ne samo političke već i društvene imaginacije. Ova dva vredna dela analiziraju delovanje partije i ograničenja građanskog reagovanja i omogućuju nam da bacimo pogled na prirodu društvenog i političkog autoriteta – i da shvatimo zašto će KPK verovatno nastaviti da vlada i zašto su glasine o njenoj bliskoj smrti preterane. Oni koje zanima budućnost Kine – i budućnost demokratije – moraće da računaju s odnosom između partije i naroda, koji neprestano evoluira.

Macabe Keliher, Boston Review 

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net