ENG
Staša Zajović: Porazno je da se Srbija danas stidi svog antifašizma
Autor/ica 👤Predrag Blagovčanin
Povezani članci
foto: zeneucrnom.org
“Dok se zločinci slobodno šetaju među nama i dok se oni doživljavaju kao heroji i moralne veličine u koje bi se trebale ugledati mlade generacije – dotle će se Srbija valjati u blatu i besperspektivnosti.”
Staša Zajović rođena je 1953. godine u Nikšiću. Diplomirala je španski i italijanski jezik na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Između 1985. i 1992 godine bila je aktivistknja feminističke grupe Žena i društvo u Beogradu, a potom je bila među osnivačicama grupe Žene u crnom. Dobitnica je brojnih nagrada, među kojima je i Počasna građanka Granade.
Sa Stašom Zajović razgovarali smo o političkoj situaciju u Srbiji, odnosu prema zaostavštini iz 90-tih godine, procesu suočavanja sa prošlošću negiranju genocida i ratnih zločina kao i o drugim temama.
Koliko je za Srbiju, 26 godina nakon rata, bitna tema suočavanja s prošlošću?
Suočavanje s prošlošću je verovatno najbitnija tema za Srbiju. Bez suočavanje nema nikakve perspektive. Dok se zločinci slobodno šetaju među nama i dok se oni doživljavaju kao heroji i moralne veličine u koje bi se trebale ugledati mlade generacije – dotle će se Srbija valjati u blatu i besperspektivnosti. Da ilustrujem: ovoga proleća otvorene su dve afere sa seksualnom zloupotrebom maloletnica, prva s glumačkom školom gde su polaznice bile izložene silovanju i drugim oblicima nasilja, druga s orgijama u Jagodini. U oba slučaja protagonisti dolaze iz redova Arkanove zločinačke paravojne formacije. Jednom arkanovci, uvek arkanovci. Nekažnjeno silovali po Vukovaru, po Bosni, posle u Beogradu i drugde… Gospodar Jagodine Dragan Marković Palma bio je Arkanov intendant (zar samo to?), pa je došavši na vlast u Jagodini pretvorio taj grad u svoj feud u kojem njegovi gosti nesmetano koriste seksualne usluge maloletnih devojaka. Dokle se god Arkan doživljava kao srpski heroj, dotle će njegovi saborci moći da po Srbiji rade što hoće, naravno samo ako se ne zamere vrhovnom gospodaru. Rat se uvek vraća kući…
Da li se ijedna vlast u Srbiji ozbiljno pozabavila Miloševićevom zaostavštinom i ukoliko nije koji su razlozi?
Nažalost, do toga nikad nije došlo. Jedan od razloga je što Milošević nije krajem 90-ih godina izgubio poverenje građana zato što je vodio ratove, nego što je sve te ratove izgubio. Značajan deo opozicije koja je nakon 5. oktobra 2000. došla na vlast delio je Miloševićev vrednosni sistem i uspešno je blokirao sve pokušaje da se napravi odmak od zaostavštine režima na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Porazno je da se Srbija danas stidi svog antifašizma! U Srbiji je danas na delu vrlo snažna anti-antifašistička struja koja je zbrisala sve antifašističko. Pozitivan odnos prema NOB-u je potpuno ukinut posle 2000. Naprimer, u Beogradu su promenjena imena oko 900 ulica, slično je i u drugim gradovima. Brisanjem antifašističkog nasleđa iz kolektivnog sećanja i afirmacijom četničkog pokreta kao navodno antifašističkog, ignorišu se i zaboravljaju i zločini četničkih formacija u Devedesetim na prostoru BiH i Hrvatske.
Mogu li presude Simatoviću i Stanišiću na bilo koji način javnosti u Srbiji pomoći u procesu suočavanja s devedesetim godinama?
Mogu, ali u meri u kojoj su presude Karadžiću i Mladiću pomogle javnosti u Republici Srpskoj da razume zašto je taj entitet plod etničkog čišćenja i genocida. Naravno, tabloidni mediji će se potruditi da relativizuju ili negiraju osuđujuće presude, govoriće se o još jednoj nepravdi prema srpskom narodu i njegovim herojima…
Jedna ste od simbola građanske hrabrosti u cijelom svijetu, zašto je bilo tako malo časnih ljudi u ratovima devedesetih, preciznije, zašto ste imali tako malo suborkinja i suboraca?
Različiti su razlozi zbog čega većina ljudi danas ćuti: egzistencijalna neizvesnost, strah od režima, rezignacija… Međutim, zaboravlja se da se mnoštvo ljudi pobunilo još 1991. godine protiv Miloševićeve agresorske politike. Verovatno niko ne zna koliko je mladića tada i kasnijih godina, sve do 1999. dezertiralo iz JNA i teritorijalne odbrane, koliko je bilo građanskih pobuna u Vojvodini i u centralnoj Srbiji protiv mobilizacije, a sasvim sam sigurna da je javnosti na primer posve nepoznat podatak da je u septembru 1991. u Kruševcu preko 6000 mobilisanih rezervista odbilo da ide na Vukovar (s obrazloženjem da to nije Srbija i da se tamo ne brani otadžbina) i da su sve jedinice na čelu sa svojim starešinama kolektivno dezertirale. Zaboravljen je i slučaj rezervista iz Valjeva Miroslava Milenkovića koji je tih dana u Šidu izbršio samoubistvo ne mogavši se opredeliti da li želi među izdajnike (one koji odbijaju da dobrovoljno odu na vukovarsko ratište) i patriote (koji idu za Vukovar). Ovakvih časnih, ali zaboravljenih primera ima još mnogo. Predstavnici režima – saučesnici i akteri u ratovima 90-ih- zaboravljaju da je ogroman broj muškaraca odbio da bude sveden na topovsko meso za osvajačke pohode! Sve su to naši saborci, uključujući i više stotina hiljada sunarodnika, uglavnom mladih i obrazovanih ljudi (među kojima ima i mnoštvo naših nekadašnjih aktivistkinja i aktivista), koji pobegavši od rata i beznađa danas žive po celom svetu, od Australije do Kanade. I sa mnogima od njih održavamo stalne kontakte i zajedno sa njima napravićemo, povodom 30 godina Žena u crnom, Mapu antiratnih akcija i pobuna u 1991. – omaž hrabrim i odgovornim građanima/kama koji su u najtežim vremenima digli svoj glas, pretvorivši svoje očajanje u kreativni nenasilni otpor!
Da li je Srbija odustala od Kosova? Da li stavovi koje iznosi Predsjednik Srpske akademije nauka i umjetnosti predstavljaju manjinski stav u društvu ili su nagovještaj suočavanja sa političkom realnošću?
Srbija nipošto nije odustala od Kosova. Mada je Vučić došao na vlast i uz podršku Zapada, koji je verovao da će on da reši kosovski problem na bazi međusobnog priznanja Srbije i Kosova (što je verovatno on obećao i još uvek obećava kada razgovara sa zapadnim zvaničnicima), očigledno je da on nema nikakve ozbiljne namere u tom pravcu. Zahvaljujući i većinskim medijima koji su pod direktnom kontrolom režima i koji stalno podgrevaju mitološki pristup kosovskom pitanju šireći i potcenjivački šovinizam prema Albancima, javno mnjenje nije sklono normalizaciji odnosa i prihvatanju realnosti. Stavovi predsednika SANU-a uživaju nažalost manjinsku podršku javnosti. A najveći je problem taj što opozicija (bar njen najveći deo) deli većinsko stanovište o Kosovu i optužuje Vučića da se sprema da izda „svetu srpsku zemlju“, verujući da na pitanju Kosova može da zadobije podršku biračkog tela.
Obilježavanje 25. godišnjice genocida u Srebrenici, 10. juli 2020, Beograd / Foto: Inicijativa mladih za ljudska prava
Da li sintagma koju izgovara Aleksandar Vulin o “srpskom svetu”, politika Aleksandra Vučića koju ne smije javno izreći ili je to samo dodvoravanje srpskoj mitomanskoj desnici?
Vučić ne može javno da govori baš sve što misli, pa mu za to služe likovi poput Vulina. Nema nikakve sumnje da je Vučić ne samo zagovornik ideje srpskog sveta nego po svoj prilici i tvorac te sintagme.
U tom kontekstu da li je politika odustala od ideje Velike Srbije?
Naravno, da nije! Jedina je razlika ta što je slogan o Velikoj Srbiji nadomešten sloganom o srpskom svetu. Dok je Velika Srbija ostvarivana oružanom silom (Milošević je preuzeo kontrolu nad JNA a tu su bile i razne paravojne formacije koje su stvorene od strane srpskih službi bezbednosti), dotle danas Vučić ne raspolaže takvom oružanom silom koja bi mogla širiti granice Srbije. Stoga je smišljena ideja srpskog sveta: različitim legalnim i nelegalnim aktivnostima podrivaju se susedne zemlje u kojima ima Srba ili su one interesantne za Srbiju (nekad bezuspešno, kao i slučaju Makedonije, nekad uspešno, kao u slučaju Bosne i Hercegovine, gde srpski režim otvoreno podržava secesionističke tendencije Republike Srpske, ili Crne Gore, gde je u sadejstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom, došlo do promene vlasti, koja sada uključuje i otvoreno velikosrpske četničko-ljotićevske elemente). Međutim cilj programa srpskog sveta istovetan je programu Velike Srbije: održavanje na životu ideje ujedinjenja svih srpskih zemalja u jednu državu kada to jednoga dana bude bilo moguće.
U konačnici koliko bi zakonska zabrana negiranja genocida i ratnih zločina dovela do pomaka u suočavanju sa dešavanjima iz devedesetih?
Nema sumnje da bi jedna takva zakonska zabrana bila i poželjna i korisna. Ali ne treba da imamo iluzija: zabrana negiranja genocida ne može biti ništa više od polaznog osnova za suočavanje sa zločinačkom prošlošću. Poučan je nemački primer: prisilna denacifikacija koju su nakon rata sprovodile savezničke okupacione vlasti (Nirnberški proces, ddrugi procesi protiv nacističkih zločinaca, prisilno suočavanje stanovništa sa užasima Hitlerovih konclogora, itd.) bili su tek polazište za jedan dugotrajan i sveobuhvatan proces suočavanja s nacističkom prošlošću, koji je uspešno priveden kraju tek 60-ih godina, zahvaljujući sazrevanju svesti o neprihvatljivosti ideologije i politike nacističkog režima. Nosioci stvarne denacifikacije Nemačke bili su Nemci i Nemice, naročito mlađe generacije, kada se počelo postavljati pitanje „Tata, šta si radio u ratu?“. Bez nametnute zabrane nacističke propagande i zabrane relativizovanja nacističkih zločina u obrazovnim i kulturnim programima i institucijama, postavljanje tog pitanja bilo bi nezamislivo, ali sama zabrana bila je tek osnov, na kojem se gradio proces oslobađanja naroda od tereta zločinačke prošlosti.
Intervju je nastao u saradnji sa forumZFD u Bosni i Hercegovini.
Autor/ica 👤Predrag Blagovčanin
