ENG
ZaVARivanje: Dnevnik lozopije ili Hercegovino, ljubavi moja!
Autor/ica
Povezani članci
Autor redova koji slede je polumostarac i potpuni obožavalac lozovače, te molim štovani auditorijum da uzme u obzir subjektivnost svake napisane reči; ipak, činjenica je da Mostar – čak i bez moralne podrške moje “žeđi” – ponovo preuzima ulogu regionalnog kulturnog centra. Nova strategija kulture? Rezultati “kulturne politike“ na delu? Ništa od toga, dame i gospodo. Samo znoj i suze posvećenika beznadežno i neizlečivo zaljubljenih u navodnu moć kulture i umetnosti. I, poneka loza, naravno…
Moje prvo književno predstavljanje u Mostaru zbilo se u – sada nažalost zatvorenoj – kafe-knjižari “Škrinja”, koja se, pored knjiga, mogla pohvaliti i dobrom mostarskom lozom; vlasnica Gordana Šimović, svojski se trudila da književnu misiju svog pokojnog supruga, pesnika Dragana Šimovića, nastavi koliko je god mogla. Na nesreću, pomoći institucija nije bilo, ali je legenda o ovom kultnom sastajalištu ostala. Njegovo Veličanstvo Apsurd udesilo je da vlasnica dobije Nagradu “Žena godine u kulturi” iste godine kada je “Škrinja “ zatvorena… A posle, ja pijan i lud?
Sledeće predstavljanje sam imao u OKC “Abrašević”, u Šantićevoj ulici; do juče poznata kao mesto razgraničenja dve vojske, ulica koja je ušla u anale ratovanja po tome što su dve sukobljene strane – baš kao u “Top-listi nadrealista”, ali daleko od smeha – vrlo često ratovale i po sobama, džada u kojoj su se zidovi zgrada urušavali od broja primljenih metaka – ne od granata, linija fronta na kojoj su vojničke smene najkraće trajale upravo zbog stepena opasnosti… Naporima Huseina Oručevića i još nekih “normalnih” ljudi, “Abrašević” je vratio svoju staru slavu; danas ovo kultno mesto vodi pesnik Marko Tomaš, dajući sve od sebe da “čudnovato i čarobno mesto”(kako ga je nazvao Predrag Lucić) povrati staru slavu i dobije novi sjaj. A kako pesnika “razumeju” i prozaično baždareni političari? E, to samo njegova duša zna…
Moje najnovije mostarsko gostovanje (predstavljanje zbirke “Tačke topljenja: nagrađene i druge priče”, Albatros plus, Beograd, 2011) zbilo se u klubu “Aleksa”; ovaj književni kafe i atmosferom i svakim delićem zidnih površina podseća na velikog pesnika: od stihova preko Šantićevih fotografija do naslovnih strana njegovih knjiga. Podrazumeva se da je poznata mostarska loza ovde takođe “zablistala”; svečano sam je – posle orahovačke i “trinaestojulke” – uvrstio u najuži izbor. Međutim, vlasnica Aleksandra Savić zaista ne zna koliko će dugo još moći finansijski da opstane, odbijajući da ovo lepo sastajalište književnog duha pretvori u birtiju sa “nadarenim” pevaljkama, harmonikašima sa zlatnim brazletnama oko zglobova i “pečatnjacima” na prstima veličine ćevapčića od prekjuče.
Pa, zašto onda Mostar ponovo postaje regionalni kulturni centar? Opet zahvaljujući ljudima: pored nabrojanih “ikona” mostarske kulture, tu je i najpoznatiji književni veb-portal na Balkanu “Književnost.org”, kog uređuje mostarski pesnik i novinar Goran Karanović. Isti čovek je i predsednik Književnog kluba “Mostar”, udruženja književnika koje svakim danom postaje sve brojnije, organizacije koja gaji dobre veze sa svim kulturnim centrima u regionu. Imao sam ogromno zadovoljstvo da, u ime književnog festivala “Think Tank Town”, čiji sam osnivač, prošle godine potpišem “Povelju o bratimljenju” sa ovim sjajnim klubom; jeste, popilo se, da se ne lažemo… Ali, KK ”Mostar” gaji bliske veze i sa Književnim klubom “Novo Sarajevo” i sa “Klubom ljubitelja knjige i stripa” iz Trebinja. Tamo gde je omanula zvanična politika, književnici su – iako najmanje krivi za sve što se dešavalo – preuzeli na sebe “obavezu” unormaljivanja. Da se pila samo dobra lozovača – a ne svakakva lokalna brlja kojoj je jedini “kvalitet” bio to što je “naša” – odgovorno tvrdim da nam se ništa od onolikih gluposti ne bi ni dogodilo…
Prvi rezultat, bar onaj koji sam “osetio” na svojoj koži? Predstavljanje moje malopre spomenute zbirke održano je – dan posle mostarskog – i u kafe-klubu “Dolly”, u organizaciji trebinjskog književno-stripadžijskog udruženja i KK “Mostar”; divna publika, normalna novinarska pitanja, gostoljubivi domaćini… Kratko podsećanje na vojničke dane: čizme i šlem usred jula meseca, sada već daleke 1983. godine; preskakanje preko ograde i “bežanje” na dubrovački “Stradun”, makar na jedno piće… Atmosferu sam vrlo sebično iskoristio da veče pretvorim i u jubilarno 50. predstavljanje romana “Var”… I, naravno, da trebinjsku lozu – po ukusu veoma različitu od “moje” mostarske – pridodam malopre spomenutom “trijumviratu” lozovačā, pretvarajući ga u “tetrarhiju” dobre kapljice…
Jer, samo onaj ko sa prijateljima zna da uživa u “različitosti” – taj ume da uživa u lepoti…
Autor/ica
