Beda etnonacionalizma

Izdvajamo

• olo ispred spomenika srednjovekovnom vladaru, koje vode mladi ljudi, je izraz naše bezidejnosti lišenje empatije. Bede u koju smo upali služeći lažnom božanstvu etnonacionalizma.

Povezani članci

• Srbiji preti ponovno zatvaranje u balkanski tor
• Javni čas o sudski utvrđenim činjenicama o genocidu u Srebrenici
• Scenarij za kraj: Poslije HDZ-a – potop
• HAYAT I BNTV: DVIJE VRSTE STVARNOSTI
• Besima Borić: Moja Srebrenica
• ZLATKO JELISAVAC: Stranstvovanje kod kuće

Foto: BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIC

Postoji ona narodna izreka „sit gladnom ne veruje“ ili obrnite ako hoćete, koja najbolje opisuje trenutnu histeričnu situaciju. Samo u skladu sa vremenom mogli bismo da je promenimo u „Zdrav bolesnom ne veruje.“ Dok su hodnici bolnica puni, dok se odlažu svi ključni pregledi, zdravstveno osoblje je na ivici svojih snaga, ljudi umiru bez oproštaja i pozdrava (u nekim bolnicama u USA gde pacijenti umiru usamljeni, lateks rukavice se pune toplom vodom, da bi barem pred smrt imali iluziju dodira voljenih) drugi igraju kolo, organizuju žurke i nekakve litije.

Izvan disfunkcionalnosti institucija koja je hronični problem Srbije, na neki način ova situacija pokazuje bedu jedne pseudo ideje, koja se tako agresivno nameće kao jedino rešenje, kao neka vrsta utočišta u vreme krize – bedu etnonacionalizma. Ideologije koja se predstavlja kao majka solidarnosti prema onima naše krvi, našeg plemena. Etnonacionalizam je maltene jedina ideološka konstanta Srbije, njim se prožima sve što se dotakne. Iz “tamnice naroda”, iz socijalizma u kome se “nije smelo slaviti”, “sramota bilo reći da si Srbin” ( što su inače netačne tvrdnje, jer ne mogu da razdvoje koncept nacionalne pripadnosti, nacionalnog identita koji nikada nije osporavan u SFRJ, od koncepta nacionalizma gde ta nacionalna pripadnost postaje dominantna politička odrednica i uopšte razlog političkog delovanja) trebalo je uroniti u spasonosne vode nacionalne i narodne države. Obećane Itake ujedinjenog srpskog naroda.  Ali baš u tom socijalizmu je omladina išla na radne akcije, kojima je menjala izgled zemlje, dobijala osećaj samostalnosti i sopstvene vrednosti, motivisana solidarnošću i odgovornošću. Udarnici su prebacivali radnu normu nagrađivani pohvalama i značkama. Ima podosta u svemu tome ideologizacije rada kojim se tadašnja država služila da nadoknadi nedostatak sredstava u periodu obnove zemlje, ali iskreni idealizam ljudi koji su učestvovali u tome je nesumnjiv.

Socijalizam je prošao, šta je sa liberalnom demokratijom? Pozitivni životni ciljevi tu su izbačeni iz javne sfere, i ostavljeni privatnom, da se nosi svako kako može i ume i zna, a pravila igre su tu da ne bi povređivali jedni druge, da dozvolimo jedni drugima stepen slobode drugačije nemoguć, da omogućimo saradnju u ostvarivanju različitih ciljeva, a u isto vreme zadržimo i ohrabrimo raznovrsnost mišljenja i vrednosti. U društvu opčinjenom raznim pojavnim oblicima kolektivizma, liberalnoj demokratiji nikada nije ni data šansa. Dekadencija je prva reč koja pada na um svakom uverenom kolektivisti. Međutim, iskustvo govori drugačije, liberalno demokratska društva spadaju ubedljivo u najdarežljivija.[1] Novi Zeland, koji je pružio primer jednog od najodgovornijih i najuspešnijih odgovora na COVID-19, a rangiran je među prvih 10 u sve tri merne jedinice koje sačinjavaju Globalni indeks darežljivosti:  pomoć strancu, doniranje novca i volontiranje u nekoj organizaciji.[2] Sve je to svetlosna godina od Jeremijade o narodnoj propasti dežurnih nacionalnih žreca.

Etnonacionalizam u svojoj ekstremnoj sebičnosti, očigledno ne može da razvije kapacitete solidarnosti, niti obezbedi minimum empatije unutar obožavane etničke grupe. Etnonacionalizam ne može i ne ume da zauzda sopstveni cinizam kojim posmatra Svet. Tu smo mi Jedno, “saborna ličnost”, protivu svih ostalih. I ono osećanje koje projektuje spolja, ta cinična, beskrupulozna sebičnost, vraća mu se nazad i boji mu sva osećanja. Odgovor etnonacionaliste je da nismo dovoljno dobri nacionalisti. Istorija kojom se ponosi etnonacionalista teško da će mu biti utočište. Crnjanski je pisao neposredno pred kraj Prvog svetskog rata “A šta je meni do velmoža u svili / sa sokolom na ruci? Otac mi je sebar što na točku cvili /a kćer mi glođu vuci.” Možemo ići koliko god želimo u prošlost uvek ćemo naći iste vapaje da nismo dovoljno dobri, da nismo složni. Srednji vek je omiljeni istorijski period romantičara, ali tu npr Nemanjići pružaju sliku neprestanog porodičnog sukoba i nesloge. U Ustancima jedni vođe su pogubljivali druge. Ako oni nisu mogli, a za etnonacionaliste najveći su od nas, kako ćemo mi? Ovo nije izrečeno defetistički, već da bi se uvidelo da nisu u pitanju ozbiljni konzervativni ljudi kako se žele predstaviti. To su opasni maštari, ideolozi reakcionarne utopije, koja naravno nikada nije ni postojala niti može postojati, ali koji sopstveni značaj održavaju u samom nametanju takvih pitanja.

Nisam mislio previše da rastežem ovu  temu, već prosto da primetim da identitetske parole nikako ne mogu da zamene koncept odgovorne javne politike, nikada nisu ni mogle. I da taj verbalizam nije bezazlenost koja se može ignorisati, jer konstantno služi da zamagli naš vidokrug. Suočeni sa jednom nepobitnom činjenicom, mikrobom koji ne zna za nacionalnu pripadnost, koji nas tretira istovetno nezavisno od nacionalne pripadnosti kao ljudska bića, spas se može naći samo u našoj zajedničkoj ljudskosti. Ovde nema čitanja teksta, interpretacije, neke “cake” koje nam pruža naša nacionalna odlika, već nauka kao univerzalna tekovina čovečanstva koja pripada svima i kumulativno znanje koje prelazi granice i nadopunjuje se našom saradnjom jedino nudi nekakav izlaz. Kolo ispred spomenika srednjovekovnom vladaru, koje vode mladi ljudi, je izraz naše bezidejnosti lišenje empatije. Bede u koju smo upali služeći lažnom božanstvu etnonacionalizma.

——————————————

[1] https://www.forbes.com/sites/oliverwilliams1/2020/12/11/the-worlds-most-generous-countries-in-2020/?sh=4dcaed5429fa

[2] https://worldpopulationreview.com/country-rankings/most-charitable-countries