Svetislav Basara: Političko ludilo političkog filozofa Ivica Dačića

Autor/ica 4.6.2011. u 04:24

Povezani članci

Osim što je čovek posebnog kova, Ivica Dačić se sve više ističe kao politički filozof. U intervjuu za novi broj Nina, Ivica je otišao korak dalje sa idejama deobe. Predložio je, naime, da se južna republika podeli između Srbije i Albanije. To mora da je žestoko podiglo pritisak u kardiovaskularnim sistemima turbopatriota i bojovnika. U njihovom poimanju sveta Kosovo kao teritorija izvan srpskog suvereniteta još može i da prođe jer – bez obzira na sedamdeset i pet međunarodnih priznanja – duh Cara Lazara i Majke Jugovića nedremano lebdi iznad kosmetskih brda i polja. Ali podeliti Kosovo sa Albancima, jednom rečju sa Šiptarima koji nikada nisu ni bili građani Srbije, to već predstavlja svetogrđe i toplo savetujem Dačiću da se pričuva. Tim pre što su njegovi žandarmi uhvatili, utamničili i ispratili Mladića na aerodrom.

Sam predlog i te kako ima smisla. Samo se bojim da je odocneo. Albanija, razumljivo, kao i sve balkanske zemlje ne bi imala ništa protiv da se teritorijalno proširi. Sa druge strane, komad koji bi nama zapao u deo mirno bi mogao da se i dalje zove Kosmet. Bio bi mnogo manji, ali bi bar bio etnički čist i više nikada arnautska ruka ne bi iskopala oči lepoj slici. Ali, oćeš vraga! Sudeći po žučnim i neurotičnim reakcijama kojima je zvanična Priština dočekala Dačićev predlog, izgleda da se mogućnost pripajanja matici Šćiperiji nimalo nije dopala Tačiju i kompaniji. Ima tu logike. Pa zar su se onoliko borili i mučili da bi im umesto Beograda pamet solila Tirana. Jeste da tamo sede njihova braća. Ama ako su braća, kese im nisu sestre. Ne znam za Albance u takozvanoj Zapadnoj Makedoniji. Ali ovi naši, kosovski, po svemu sudeći više vole malo Kosovo nego Veliku Albaniju.

Jer znate kako se kaže: velika zemlja – velika briga. Priština bi prekonoć umesto metropole postala podaleka provincija, regionalni centar, na priliku kao Niš u Srbiji, a centralna vlast bi, u cilju konsolidacije, vrlo verovatno na Kosovu instalirala Albance iz Albanije da bi stvar (to jest – pare) bila pod kontrolom. E, to se Prištevcima ni malo ne dopada. Bratski odnosi će biti brižljivo negovani, granice otvorene, ali ništa više od toga. Sve kada bi Tirana i pogurala Dačićev predlog, Kosovari bi imali spreman odgovor: „Pa, ne može to tako. Tolike zemlje su nas priznale kao nezavisno Kosovo, kako sada da ispadnemo nezahvalni. Konačno, mnoge od tih sedamdeset i pet država podržavaju kosovsku nezavisnost, ali ne žele ni da čuju za Veliku Albaniju. „

So, što bi rekao Milan Panić, Dačićev će predlog po svemu sudeći završiti kao hrana za lokalnu endemsku paranoju i čaršijska nagađanja. Svejedno, Ivicina razmišljanja su prve laste racionalnog pristupa rešavanja kosovskog problema.