Mostarka Nataša Jevtović: Moja zemlja više ne postoji, osim u mom srcu

Povezani članci

• Volim anarhiju Njujorka
• Amir Brka: ISTUPAM!
• Koliko „Mostarskih kiša“ je danas potrebno gradu Mostaru?
• Concept Story – ”Napadni bijelo” Jasenke Kratović u Zvonu
• Predstavljanje knjige KONOPCI S OTISKOM VRATA, Darke Cvijetića
• MILIONI PODIJELJENI IZMEĐU SDA I HDZ: Vlada HNK novac za hitne slučajeve dala RTV Herceg Bosne i privatnim kompanijama

Foto: šg

Nedostaje mi vreme kad smo svi bili zajedno, kad se nije gledalo ko je ko, ni ko koliko ima, kad smo bili poštovani i ugledni u svetu. Nedostaje mi vreme kad sam imala samo jedan pasoš, a ne srpski i bosanski, kao da su mi otac i majka iz različitih zemalja. Nedostaju mi zastava i himna koju smo imali. Ovako piše, između ostalog, mostarka Nataša Jevtović, u priči “Nedelja” pesma koja nas ubija. Ona danas živi u inostranstvu, u Francuskoj, a njen tekst, u kome opisuje ponovni susret sa Hercegovinom i Mostarom, objavila je beogradska Politika u rubrici Moj život u inostranstvu.

“Dok su u inostranstvu, običnim imigrantima ostare roditelji, a nama Balkancima se pored toga promeni ime države, boja pasoša i naziv ulice. I svaki put nas pomete jak vetar, na prepad, onako nespremne. Tako postajemo zauvek stranci, i u svojoj zemlji i u inostranstvu.” U emotivnoj ispovedi Nataša Jevtović opisuje kako je doživela ponovni susret sa rodnom grudom. I piše: “U svojoj zemlji pelazim granicu i vadim strani pasoš, a duša me boli.”

Dok smo se vozili kroz zapadnu Hercegovinu, u mislima mi se vratiše stihovi “Zabranjenog pušenja”: “Sletio sam na aerodrom u Čitluku…”. Baš kao što su i predvideli, region se toliko razvio da mu samo još fali aerodrom. Pored nas su kao oblaci promicale prelepe vile i bašte hoteli i skupa vozila… Ovaj okolni krš, gole planine i vinogradi u podnožju, to je moja zemlja, što se kaže “stoput krvlju plaćena”. Zemlja bitaka na Neretvi, Sutjesci, gde se peva Bilećanka. Zemlja Alekse Šantića, Svetozara Ćorovića, Osmana Đikića i Hamze Hume. Zemlja behara, šipaka, smokava i košćela, zemlja sirovih i poštenih gorštaka. Gde god po svetu odem ostajem njena i nigde se ne uklapam. Ranije sam pokušavala, ali mi nikad nije uspelo, piše Nataša Jevtović.

Beleži i sećanja majke, nekadašnjeg sudije: “Na početku moje karijere u Mostaru, dovedoše mi u lisicama jednu učiteljicu iz Butmira kod Sarajeva. Sećam se da je bila visoka i imala je male grudi bila ljubavnica nekog fratra koji se prezivao Vlašić. Zamenik tužioca Braco Knežević je napisao tužbeni zahtev da se ona osudi za lažno predstavljanje kao Gospa Marija. Ja sam joj objasnila da je to kažnjivo, a ona je počela da se izvinjava i obećava da se to više neće ponoviti. Izrekla sam joj blagu uslovnu kaznu od nekoliko meseci i upozorila je da će, ako počini novo krivično delo otići u zatvor”.

Podsećajući na ovaj slučaj o kome je nekad pisalo i “Oslobođenje”, Nataša Jevtović kaže da je celokupna sudska arhiva osim gruntovnice izgorela u ratu, a Braco Knežević je već pokojni, tako da ovo više ne može da se dokaže. Iako ni Sveta stolica nije priznala autentičpnost Gospinog prikazivanja u Međugorju milioni ljudi dolaze da posete Hercegovinu i tako bogate našu ekonomiju. Ne znam, možda je tako bolje za naš narod, jer tako bolje i lakše živi, zaključuje ona.

Promenila se moja zemlja, toliko da je više ne prepoznajem. Postala mi je nekako strana i tuđa. Masovni turizam je pretvorio centar mog rodnog Mostara u bazar kineskih i turskih drangulija, a mnoge stare kuće su pretvorene u hostele, što je moderni izraz na karavan saraj.

Sad vlasnica francuskog pasoša, piše još i da je verenika odvela “do Biščevića ćoška da vidi kako su nekad izgledale kuće starih mostarskih porodica sa prostranim cvetnim avlijama i česmama, ali je nažalost bila zatvorena za posete. Vlasnik je, rekoše mi, upravo umro od korone. Onda ga odvedoh kod Rote na čevapčiće i pokazah mu dve banalne, uske kuće na početku ulice Drljevića, izgrađene na mestu gde je rođena moja nana, mamina mama…” Obišli su i Cim. Posetili izvor Svetog Ante, gde se nekada mogle naći lekovite pijavice, a u čijoj blizini su se nalazili voćnjaci njene porodice kojima je Hamzo Humo posvetio svoj roman “Grozdanin kikot”. To zemljište, objašnjava Nataša Jevtović, prema saznanjima dobijenih od komšija, prodao je neko od njene rodbine direktoru mostarskog Zavoda za zapošljavanje i članu vladajuće partije, a da im nije data nikakva punomoć.

Autorka priče objavljene u Politici, veli da je odavno otišla da živi u inostranstvu u strahu da ne dobije sinove koje bi odneo neki budući rat. Prelazeći preko novog Bunurskog mosta kupila je od “ubogog uličnog prodavca knjigu dr Saše Božović “Tebi moja Dolores” za samo pet maraka. E moja Saša, za koga ste se toliko žrtvovali. Noćima ste prenosili ranjenike po šumama i jeli korenje da preživite i odbranite zemlju od okupatora, da bi nam se valuta zvala marka…”, pita se Nataša Jevtović, rođena Mostarka, a danas građanka Francuske.