Beograd je svetinja: Lomača za Borisa Dežulovića

Povezani članci

• Doprinos normalizaciji: Vučić primio Albance sa juga Srbije
• Esad Bajtal: Istorija ima vremena ali mi nemamo
• Goran Sarić: Koje zemlje muzej?
• Prosto zrakom »Yes, Sir!« leti
• Promocija knjige „Kolumnistički manifest“; zbirke kolumni s portala Tačno.net
• Renato Baretić: Baklja na mozgu: O suhozidima i trogloditima

Nema te stvari koju ovdašnji vernici i lakovernici ne mogu pretvoriti u božanstvo, idoli se mogu pronaći i tamo gde ih niko ne bi tražio. Ima toliko ljudi i pojava o kojima je zabranjeno progovoriti koju kritičku reč, jer će poklonici kulta na prvi izraz sumnje u njihovo božanstvo pokazati očnjake i spremnost da vas prikolju jer ne verujete u njihovog boga. Svako je sebi izabrao svog boga i spreman je da ga brani od slobodnog duha svim sredstvima: psovkama, uvredama, mržnjom, pretnjama, pa čak i fizičkim nasiljem. I svaki od tih bogova je surov, traži apsolutnu pokornost od svojih vernika i ne zna za milost.

Piše: Tomislav Marković

U sklopu obnove iskonskog feudalnog duha, Beograd dobija spomenik velikog župana Stefana, osnivača dinastije Nemanjića, i to u protivprirodnoj veličini osrednje stambene zgrade, koji se gradi pod sloganom „Make Nemanja great again“, što je odmah izazvalo enormni porast potražnje za bogumilima bez kojih slavni srpski kralj prosto nije znao šta bi sa sobom. Na domaćem terenu ne oskudevamo u jeretičkom življu, ali duhu Stefana Nemanje koji je zaposeo veliki broj svojih novih sugrađana više prija progon uvoznih otpadnika od vere u sveti Beograd Gostoprimljivi i srpstvo pravoslavno.

Povampireni duh velikog župana savršenog kandidata za lomaču pronašao je u izvesnom Borisu Dežuloviću, kolumnisti i piscu iz malog dalmatinskog sela koji se usudio da prozbori nekoliko jeretičkih slova o glavnom gradu Nemanjine zemlje. Nije u Dežuloviću bilo teško prepoznati jeretika, jer se sam pre nekoliko decenija, u vreme Feral Tribuna, deklarisao kao pripadnik male verske zajednice koju čine hrvatski anarhisti, protestanti i heretici koji su Bogu-mili a ni vragu nisu mrski. Radeći intervju za nedeljnik „Nedeljnik“ novinar je neoprezno pitao Dežulovića kako mu izgleda Beograd, Dežulović najnormalnije rekao šta misli, uputivši nekoliko kritičkih opaski srpskoj prestonici, a onda se ispostavilo da su njegove reči bile teška povreda dogme o savršenstvu i bezgrešnosti Beograda. Mada nije isključeno da se tu radilo o pokušaju bacanja crne magije na Beograd nekom vrstom bajalice.

Ne damo svetinje

Između ostalog, Dežulović je rekao i sledeće: “Grad, naime, ne čine žirafe, nego ljudi. Ne razlikuju grad i selo samo industrija i poljoprivreda – više se krumpira i kupusa danas uzgoji u urganim vrtovima Helsinkija nego na finskom selu – već rastvorenost grada i njegova socijalna, kulturna i svaka druga diverzija i diverzifikacija, nasuprot plemenskoj tradiciji sela i seoskih glavara. Upravo po tome Beograd je nekad bio grad, upravo po tome Beograd je danas blatnjava, tužna selendra koja izgleda kao da ju je snimao Radoš Bajić na metamfetaminima”. A pre toga je rekao da je “Beograd je kasaba, Dubai za siromašne i Jagodina za bogate”. I onda je krenula haranga na svim frontovima, gorele su lomače na društvenim mrežama, ali se žarilo i palilo i po srpskim medijima.

Napredni dogradonačelnik Goran Vesić pucao je iz svih oružja, a u odbranu svetinje uključili su se silni glumci, muzičari, fudbaleri, pisci, univerzitetski profesori, kulturni radnici, narodni poslanici, partijski funkcioneri, reditelji, kritičari, ministri, novinari, javni i tajni radnici – e da bi udruženim snagama skinuli čini koje je dalmatinski veštac podmuklo bacio na Beograd. Vesić izobliči krivoverje njegovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Duletom Nedeljkovićem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, i, nimalo ne zadocnev, posla na njega tviterašku vojsku, naoružanu od slavnih svojih, govoreći: Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom Beogradom svedržiteljem. Bilo je ideja i da gnusnom jeretiku treba lažljivi jezik urezati u grlu njegovu jer ne ispoveda sveti beogradski duh, ili bar da se užarenim žezlom ožeže po obrazu, ali se od tog plana brzo odustalo, pošto je dotični bio fizički nedostupan, a Hrvatska je odbila da ga izruči srpskoj inkviziciji, uprkos međudržavnom sporazumu o saradnji u borbi protiv jeretika, veštica, magova i ostalih neprijatelja istinske vere.

Ideologija krvi, tla i asfalta

Odbrana beogradske svetinje trajala je nedeljama, zakleti neprijatelji su se privremeno udružili u savez za borbu protiv jeresi, objedinjeni ideologijom krvi, tla i asfalta. Dežulović se oglasio još nekoliko puta i sve što o ovoj maloj buri u čaši ustajale vode treba znati nalazi se u njegovim tekstovima i intervjuima, pronađu se lako uz dva-tri klika. Za ovu priliku izdvojio bih samo par citata koji lociraju tačku razdora: “Beograd je sam sebe ubio, ubio ga je Momo Kapor, prvosveštenici njegovog asfalta, kojekakvi Minimaksi, Bore Đorđevići i sličan gradski otpad”.

I jedan malo duži: „Govorim o kasabi koja se – prateći kako zagrebačka firma Dok-ing mnogo godina kasnije pomaže u raščišćavanju Srbije od zloglasnih ‘zvončića’ – nikad nije zapitala otkud Hrvatima uopće iskustvo u razminiranju kasetnih bombi. O Beogradu koji, već 30 godina okrenut samo sebi, o svojim kasetnim bombama i tuđim sirenama ne želi ništa znati ni dan danas, refleksom kasabe koja o svojim mračnim tajnama ne govori, i koja jednako u plitkim grobovima iza kuće krije ubijene komšije kao i cijenu spomenika kojega će podignuti svojoj slavnoj istoriji. O tom Beogradu i toj betonskoj vukojebini govorim, i zato Bora Čorba, Minimaks i Momo Kapor: njihova je izravna posljedica kokarda u farmerkama, ono što mu je bio Momo Kapor danas mu je Radoš Bajić, veseli domaćin sa flašom šljivovice i mitraljezom u sjeniku iza solitera. Žao mi je što remetim dostojanstveni mir beogradskog panteona i Aleje velikana, ali upravo oni – i još njih koliko hoćete, od Arkanovog ortaka Olivera Mandića do, recimo, Mirjane Bobić Mojsilović, jedne od predvodnica linča na Mirka Kovača – bili su nositelji urbanog identiteta Beograda osamdesetih. Oni su svojim rukama Beogradu duboko izorali asfalt i pođubrili njivu za sadnju ‘cveća zla’. Kad je ‘simbol Beograda’ Momo Kapor – samo trenutak da otvorim notes – u beogradskim Omladinskim novinama početkom juna 1989. tako urbano i u farmerkama ‘oterao u pizdu materinu svakoga ko nije za Srbiju’, bogami ni mi u ‘Feralu’, a kamoli vi u Srbiji još nismo ni čuli za Franju Tuđmana. Aforistički govoreći, Beogradu mogu da oprostim sve – mogu i Miloševića, kojega su moji drugovi s beogradskih žurki osamdesetih lijepili preko postera Joy Division – ali Tuđmana ne mogu!”

Prestonica zla

Suština spora bila je jasna od početka, ali se višedecenijskim udarničkim radom na poricanju i negiranju zločinačke prošlosti sve može zamagliti, pa čak i najjednostavnije ukazivanje na elementarne činjenice. Slavni urbani beogradski duh ubijen je onog trenutka kad je Beograd postao prestonica udruženog zločinačkog poduhvata. U Beogradu je nastao plan za rušenje Jugoslavije, tu su crtane mape Velike Srbije; tu su akademici, pisci, sveštenici i intelektualci kovali planove za razaranje susednih država, etnička čišćenja i prekrajanje teritorija; tu se nalaze SANU, Udruženje književnika i Patrijaršija; tu je stolovao gospodar rata i uništenja Slobodan Milošević; odatle su tenkovi posuti cvećem kretali na Vukovar; odatle su ratovi vođeni, nadgledani i finansirani; tu je rodno mesto zla koje je pomorilo desetine hiljada ljudi.

Jeste Beograd bio i centar otpora Miloševićevom režimu, jesu u njemu postojali i EKV, Šarlo akrobata i Disciplina kičme, jeste Beograd bio kulturni centar – ali sve je to sporedno u poređenju sa činjenicom da je bio prestonica zla. I da do dana današnjeg većina stanovništva odbija da se suoči sa tom jednostavnom, bolnom istinom. Zato su uzaludna sva pozivanja na beogradski duh, on je mrtav, ubijen rukom onih koji su ga stvarali. Sahranjen je u masovnoj grobnici u Batajnici, zajedno sa leševima kosovskih Albanaca među kojima je bio i jedan fetus. Onaj ko bi eventualno hteo da oživi beogradski duh morao bi prvo grob da mu pronađe, ali to nije lako, jer u Batajnici nema nikakvog obeležja, ni spomen-ploče, ni spomenika, ničega.

Vi ljudi bez pameti

Dok je bura trajala mnogi su citirali stihove Milana Mladenovića “ovaj grad je nekad /
bacao svetla daleko”, lamentirajući nad jednim bivšim gradom i prohujalim vremenom. To nije loš putokaz za iskopavanje ostataka zaklanog beogradskog duha, a možda su još adekvatniji stihovi iz pesme “Idemo”:

“Nismo znali da je kocka bačena
nismo znali da je srušen most
reka blista ispod čizama
čista voda malo krvava
idemo

Nismo znali da su sela spaljena
nismo znali da je vatra greh”.

A ima Mladenović šta da poruči i aktuelnim hajkačima na bogumila iz Dalmacije:

“Vi nemi igrači obrednog svog plesa
Vi srećni u transu u svetu što postoji
Samo u glavama ljudi bez skrupula
Ljudi bez milosti
Ljudi bez sećanja

Vi što ne znate pljuskove zvuka
Boje i mirisa
Vi ljudi bez pameti”.

Mi gradimo hram – sram gradi nas

Nešto od tog duha je preteklo do dana današnjeg, živi na potpunoj margini, gde mu je i mesto u ovakvoj Srbiji. Recimo, neki stihovi benda Klopka za pionira, poput ovih iz pesme “Vozite bezbrižno”:

“Svašta se zbiva i hladnjača pliva.

Od bombi pčele beže.

Na Fruškoj Gori leševi leže.

Svašta se zbiva i hladnjača pliva”.

Ili pesma “On je čudan” koja na malom prostoru iskazuje suštinu zloduha apsolutnog jedinstva koji je pre tridesetak godina ovladao ovdašnjim dušama:

“On je čudan,

Polomi mu kosti, sačuvaj moral.

Zabranimo sve razlike.

Posadimo prkos i svastike.

Hej, udari ga on je gej.

Svi za jednog, jedan za sve.

Zabranimo sve razlike.

Svi za jednog, svi su isti.

Zabranimo različitosti”.

Ili stihovi iz pesme “Mesija”, aktuelni u vreme kad su nastali još su aktuelniji danas kad duh srednjovekovlja dobija sve više spomenika po Beogradu, a klerikalizacija tek hvata najveći zamah:

“Mi gradimo hram – hram gradi nas!

Mi gradimo sram – sram gradi nas!

Mi gradimo hram – pruga propada

Mi gradimo hram – mostovi se ruše

Mi gradimo hram dok se ljudi guše

Sveti Savo nešto bih te pito: gde je moje sa tavana žito?”

Ili si u čoporu il’ te neće biti

Nipošto ne treba zaboraviti ni pesmu “Čopor” koju bi razjarena masa što maše bakljama i potpaljuje lomaču za Dežulovića mogla mirno da uzme za svoju himnu:

“U čoporu hodam

U čoporu spavam

Od čopora učim

Kako da se kurčim

U čoporu sanjam

Čoporu se klanjam

U čoporu strah me nije

Čopor može da ubije

Moj čopor

Misli mesto mene

Moj čopor

Nalazi mi žene

Moj čopor

Mesto mene gleda

Moj čopor

Nikome me ne da

Ne napuštaj čopor

Ko će da te štiti

Ili si u čoporu

Il te neće biti”.

Doduše, autor ovih stihova i frontmen Klopke za Pionira Mileta Mijatović nije iz Beograda, nego iz Pančeva, pa ne znam da li bi branitelji svetog Beograda prihvatili da im neko ko nije rođeni Beograđanin obnavlja i vraća u život taj sveti duh. Šanse da Klopka za pionira bude široko prihvaćena i dobije status kultnog benda u sredini koja masovno skandira nacionalističke hip-hop trućarije Beogradskog sindikata ionako su ravne nuli. Reč je o merljivim vrednostima, bar na Youtubu: “Dogodine u Prizrenu” Beogradskog sindikata – preko pet i po miliona pregleda; “Čopor” Klopke za pionira – 4937 pregleda. S tim što je potonja pesma postavljena šest godina ranije. Toliko o beogradskom, srpskom, urbanom, humanom, kulturnom i svakom drugom duhu. Pokoj mu duši.

Sve svetinje srpskog sveta

“Beograd je svet” – tako je glasila glavna parola studentskih protesta koji su 1996/97. mesecima održavani u srpskoj prestonici. Tada su se studenti bunili protiv izborne krađe i diktatorskog režima Slobodana Miloševića, a u ove tri reči stale su sve čežnje za svetom od kog smo bili odsečeni, za izlaskom iz zagušljivog ćumeza u koji je vrhovni zločinac pretvorio Srbiju. Uz silnu pomoć onih “simbola Beograda” koji su prozi skinuli traperice i presvukli je u maskirnu uniformu.

“Beograd je svetinja” – tako glasi glavna parola današnjih branitelja srpske prestonice, koji bi da zatuku Dežulovića jer se usudio da kaže šta misli. Tako smo u okviru ovog nehotičnog sociološko-psihološkog eksperimenta saznali da je i Beograd dobio status božanstva, idola, kumira kojem se može samo klanjati i slepo služiti. Nepregledni spisak svetinja uvećan je za još jednu, rame uz rame sa srpstvom, Srbijom, nacijom, srpskim interesima, sakralnom imovinom u Crnoj Gori, Kosovom, Metohijom, Stefanom Nemanjom, svetim Savom, svetim verskim osećanjima, svetim Amfilohijem, svetim patrijarsima Pavlom & Irinejem, svetim srpskim svetom i ostalim najsvetijim svetinjama na svetu i okolini.

Zapravo, nema te stvari koju ovdašnji vernici i lakovernici ne mogu pretvoriti u božanstvo, idoli se mogu pronaći i tamo gde ih niko ne bi tražio. Ima toliko ljudi i pojava o kojima je zabranjeno progovoriti koju kritičku reč, jer će poklonici kulta na prvi izraz sumnje u njihovo božanstvo pokazati očnjake i spremnost da vas prikolju jer ne verujete u njihovog boga. Svako je sebi izabrao svog boga i spreman je da ga brani od slobodnog duha svim sredstvima: psovkama, uvredama, mržnjom, pretnjama, pa čak i fizičkim nasiljem. I svaki od tih bogova je surov, traži apsolutnu pokornost od svojih vernika i ne zna za milost.

Bog kojem prija svetogrđe

A mi se gordimo kako živimo u modernom, prosvećenom dobu, i sa nipodaštavanjem i osmehom prezira gledamo na zatucane predmoderne epohe. A u tim mračnim vremenima živeli su i ljudi poput Martina Lutera koji je pisao: “Svetogrđe ponekad ugodnije zvuči u ušima Gospodnjim, nego samo Aleluja ili bilo koja božanstvena hvala. I što je svetogrđe užasnije i odvratnije – tim je ugodnije Gospodu”. Pritom, Luterov bog nije bio neki simpatični, samilosni lik sa hrišćanske kič-razglednice, već samovoljni, surovi gospodar sveta.

Polemišući sa Erazmom Roterdamskim o slobodi volje, Luter ovako opisuje svog boga: “Najviši je stepen vere kada smatramo da je On milostiv kada spasava samo nekoliko njih, a toliko mnogo osuđuje, kada smatramo da je On pravedan kada nas po svojoj sopstvenoj volji čini dostojnim neminovne osude, da bi se pokazalo – kako primećuje Erazmo – da Njega raduju muke nesrećnika i da je On u prvom redu dostojan mržnje a ne ljubavi. Ako bih na bilo kakav način mogao da se uverim kako nam milosrdni i pravedni bog šalje toliko gneva i nepravde, onda ne bi bilo potrebe za verom”.

Čak i takvom čudovištu dostojnom mržnje, božanstvu koje se raduje patnjama onih koje je samo osudilo na večne muke, koje spasava malobrojne a većinu čovečanstva predaje užasima pakla – ponekad je ugodno da čuje neku blasfemiju i oštru reč na svoj račun. Čak i takav monstrum ima više milosti, tolerancije i razumevanja za nemirnu ljudsku misao, za čovekovu slobodu da vidi svet svojim očima i da to iskaže – nego ova naša lokalna lažna božanstva protiv kojih niko ne sme ni slovce da prozbori, jer će odmah biti prikovan na virtuelni krst i spaljen na medijskoj lomači. Kad ovako postavimo stvari, rađa se jeretička pomisao da bi za nas povratak u srednji vek predstavljao korak napred. Makar u ovaj iz Luterovih citata u kom se čak i o bogu može reći nešto svetogrdno, a da čovek ne bude odmah proglašen za kretena, izdajnika, mrzitelja, đubre i autošovinistu. O srednjem veku bogumila da i ne govorim, to je za nas nedostižni ideal.