Umro je Zdenko Duplančić – propovednik partizanske istine

Povezani članci

• Nebojša Jovanović: Mostar je jedini grad u kome je nakon Milanovićeva posjeta bilo nasilja
• PAVLE RADIĆ: Umesto istine – i dalje šibicarenje
• Pančić: Horgoš u Beogradu
• Viktor Ivančić: Nadgrobno zajedništvo
• Advokatska komora Beograda zloupotrebljava javna ovlašćenja
• Prilog raspravi o tri prsta

Na samom kraju 2020. koja je planetu uzdrmala strahom od sveopšteg smrtnog stradanja, otišao je među svoje usnule drugove, pukovnik Titove avijacije Zdenko Duplančić, titan antifašističkog narodnooslobodilačkog rata. Propovednik partizanske istine, još kao dečačić sa splitske rive prkosio je italijanskim okupatorima cepajući, na njihove oči, Musolinijeve slike. Preminuo je zakoračivši u 92. leto. Neka bude zapisano da je to bilo u noći između poslednje srede i četvrtka ove katastrofične godine.

Neće ove godine na prozivci preživelih boraca Prve proleterske brigade biti Zdenka Duplaničića. Njenog borca i predsednika Odbora Sekcije jedinice čiji su ratnici krvarili na Sutjesci, Neretvi, po Bosni… i stigli da, fašističke štakore, sakrivene u meandrima beogradske kanalizacije čupaju za šije, oslobađajući Beograd. Tog 18. oktobra 1944. godine i partizan Zdenko Duplančić, sa hiljadama pređenih kilometara u čizmama i pod petokrakom, jurišao na Hitlerovce.

Slušali smo, širom otvorenih očiju, pripovedanja ovog junaka o partizanskom moralu. O kutlači zobene kaše koja je trebalo da okrepi jurišnike na nemačke bunkere. O komadu mesa koje je izvirivalo iz kazana, dok su borci užarenih očiju pratili njegov ples po ključaloj kaši. “E moj Slobodane glad nam je bila najverniji pratilac. A, da se mašiš neke gnjile jabuke iz seoskog dvorišta čekala te je smrtna kazna. Eto takav je bio partizanski moral…” Duplančić je širio ovu istinitu priču o iskušenjima Titovih boraca, širio i onda, kad su kojekakvi izmećari razrovali Jugoslaviju, dinamitom mržnje, napravivši po njoj “berlinske zidove”. Rušio ih je Zdenko Duplančić. Rado viđen gost na tribinama sledbenika antifašističke ideje širio je glas o epskoj zajedničkoj borbi Srba, Hrvata, Bosanaca, Crnogoraca … širom afričkog kontinenta.

Tužan je bio, kad bi iz svog stana na beogradskom Topčiderskom brdu slušao huk pomahnitalih navijača, tog vaskrslog četničkog podmlatka na Zvezdinom stadionu. I horski refren Nož, Žica, Srebrenica… Teško mu je bilo da korakne ulicom Draže Mihajlovića u Rudom, mestu gde je formirana slavna Prva proleterska. Otvorila mu se rana na duši kad je saznao kako Satanine bebe, orgijaju na groblju Oslobodilaca Mostara.

Malo je mesta na tim junačkim grudima kako bi se zakačilo još neko herojsko odličje. Kao partizanski veteran i borac za oslobođenje Beograda ovdašnje vlasti pozivale su ga da zapali plamen večne vatre u spomen na zajedničko stradanje jugoslovenskih partizana i sovjetskih boraca u bitkama za Beograd. Nisu tu falili četnici koji ni metka nisu opalili na Nemce. Avaj, danas su oni i crni krstonosci božanstva pred kojima kleče licemerni vlastodršci.

Ćute oni i danas, šesti dan otkako im je SUBNOR Savskog Venca, čiji je predsednik bio pokojni Zdenko, poslao molbu da se sahrani u Aleji zaslužnih građana. Nezvanično, gradski oci kažu nema više mesta. Mesta zauzeli folk pevači, šibicari, saradnici zloglasnog Zemunskog klana, spisateljke braniteljke lika i dela Željka Ražnjatovića Arkana. Kontroverzni visoki činovnici srpske policije umešani u trgovinu drogom. Uistinu tu partizanskoj vojničini Zdenku Duplančiću i nije mesto. On će simbolično stati u stroj palih na Sutjesci, Neretvi… Ušuškan večno u naša levičarska srca.

Zato ne tuguj bronzana stražo. Ne brini Zdenko Duplančiću. Iza tebe je ostala mala vojska, ali odabrana. Ono značaka Prve proleterske što si nam poklonio, dobit će najbolji među nama. SALUT DRUŽE PUKOVNIČE!

P.S. Sahrana i kremacija Zdenka Duplančića biće devetog januara na Novom groblju u Beogradu.