Sedi dole, jedan!

Povezani članci

• POZIV ZA PRIJAVE: LJETNA AKADEMIJA – GRADIMO ‘STANJE MIRA’ S MLADIMA ZAPADNOG BALKANA
• S prusikom i dva karabinera možete čuda napraviti
• Klauški: Gestapo u Čačićevoj glavi
• Jure u boju kontra muške EU ljubavi
• Prikrivanje Davidovog ubistva odlazi u zastaru
• Država treba spriječiti odljev startup tvrtki iz Hrvatske

U vreme korone, za par meseci neće biti lako sedeti na ’ladan beton. Staviš li stiropor, bićeš Toma. To je samo par od milion razloga zašto ovakav oblik protesta nije dobar. Naravno, ne mislim da je lomljenje grada rešenje, ali zar se to nije dešavalo godinama unazad? Kakvim nas komentarima zasipaju ovih dana sa svih strana, stičem utisak da je malo ko bio na tim i takvim protestima unazad 30 godina, a nešto nisam baš siguran da odajemo utisak jednog finog i nežnog naroda koji je sedeo i posmatrao pad Miloševća. Lomilo se 5. oktobra 2000. godine nakon izborne krađe. Lomilo se i 21. marta 2008. godine nakon mitinga “Kosovo je Srbija” i moleban za Kosovo. Lomilo se mnogo puta po Beogradu i uvek smo platili troškove na ovaj ili onaj način. Dakle, ništa novo, a opet je drugačije.

Beograd se ovih dana suočava sa neartikulisanim i neorganizovanim protestima koji oslikavaju situaciju u zemlji, stanje njene vlasti i opozicije. Građani, opravdano ogorčeni onim što im se događa unazad 30 godina, u uslovima kada im je ugrožena bezbednost i zdravlje usled korona virusa, iskazuju svoj bunt na način kako mogu, žele i moraju. Isključujući mogućnost postojanja ubačenih elemenata i provokatora, a sigurno ih ima jer je to recept iz davnih dana, sigurno je da među protestantima ima onih koji su ogorčeni stanjem u društvu, dece čiji su roditelji prošli pakao raspada Jugoslavije, sankcije i izolaciju, ratove, bombardovanje, sve ono što je bilo rezultat politike Slobodana Miloševića i njegovih pulena, današnjih istaknutih vladara Srbijom. To su ona deca kojoj su roditelji kupovali pelene na komad, hranili ih odvajajući od svojih usta, kojoj su bake štrikale odeću. To su deca čiji su roditelji ratovali i ginuli u unapred izgubljenim ratovima na prostorima bivše Jugoslavije. To su deca roditelja čiju su ušteđevinu „prokockali“ Dafina i Jezda, čije su zarade nestajale preko noći usled inflacije. To su deca inženjera i doktora koji su vozili taksi i preprodavali stvari na Buvljaku, prodavali benzin i cigare na ćoškovima ulica, brali koprivu po Košutnjaku i Adi da bi preživeli. Teško je biti ravnodušan. Teško je osuđivati tu decu i njihove roditelje.

Nasilje nije opravdanje, ali zar je u ovakvim okolnostima kada vam se vređa inteligencija i razum moguće obuzdati veliki broj ogorčenih mladih ljudi koji ne vide perspektivu u ovoj zemlji i ovakvom društvu sa ovakvom vlašću? Da li je moguće da osuda nasilnog ponašanja ogorčene omladine dolazi upravo od onih koji su nas svojom politikom satanizovali 90-ih godina prošlog veka? Da li je normalno da nekadašnji član Demokratske stranke i učesnik petooktobarskog prevrata, Goran Vesić danas na najgori način komentariše nekoliko polomljenih prozora na Skupštini Srbije, istoj onoj koju su 5. oktobra 2000. zapalili njegovi saborci? Da li je normalno 20 godina od promena činiti isto ono što se činilo onomad? To je poražavajuće.

Narod je konfuzan i sluđen. Za takvo stanje nije kriv narod, već njegova vlast i njegova opozicija. Narod se napatio, guta sve predsednikove lagarije, manipulisanja, iživljavanja, prazna obećanja, ali tačka pucanja je bila kad se videlo da je vlast spremna da žrtvuje zdravlje i živote ljudi da bi se održala na vlasti, kad se razotkrilo sve njihovo licemerje, zloupotrebe zakona, gaženje Ustava. Ovoliko gluposti u etru nije bilo od doba vladavine Slobodana Miloševića, da ne pominjem da je i tada bilo bar nekakvog reda, da je postojala opozicija koja je imala cilj. Vlast kroz medije otvoreno manipuliše građanima, zaluđuje već sluđen narod. Dovoljno je uzeti u obzir samo ponašanje vlasti tokom pandemije i zaključiti da je ovo najgora i najneodgovornija vlast u modernoj istoriji Srbije. Vladavinom u poslednjih osam godina narod su doveli do ivice ponora. Uspostavli su sistem destrukcije i laži, omalovažavanja i osuđivanja, ponižavanja i pritiska, lopovluka i malverzacija. Pored vlasti, još veći krivac za stanje u kojem se nalazimo je opozicija, jalova, podeljena i nesposobna da ponudi rešenje. Njihov jedini posao je da „pljuju“ i vređaju Vučića i njegove saradnike.

Šta misli o opoziciji narod je kazao na junskim izborima ove godine. Šta mislio o vlasti narod govori ovih dana na ulicama gradova Srbije. Bunt naroda je opravdan. Nasilje nema opravdanje, ali ovakva vlast ne prepoznaje drugačiji jezik do onog koji nudi. Nasilju se odgovara nasiljem. Nasilje nad razumom, vređanje inteligencije i ponižavanje građana ne može da prođe nekažnjeno. Reakcija mladih ljudi je očekivana, bili oni desničari, levičari ili građanska opcija. Svako reaguje shodno pritisku kojem je izložen. Oni koji nemaju šta da izgube, nemaju šta da jedu, čiji roditelji primaju minimalac, a opterećeni su kreditima i dažbinama, takvi ujedaju.

I ponašanje medija ovih dana je na nivou ludila. Podeljenost medija je jednaka podeljenosti Srbije. Objektivnosti nema ni u tragovima. N1 i Nova plasiraju otpad drugosrbijanske opcije, ispušene lule 90-ih, propale političare, drugorazredne borce za demokratiju, bajate evropejce i gologuzane, nekakvu novu liberalnu elitu koja nos ne zna da obriše, ali zna sve ostalo. Sa druge strane „režimski mediji“ izbacuju sav onaj ološ koji je profitirao na politici Tadića, Koštunice, Dačića i Vučića, sve one sitne lovce na plen koji ne bi znali da sačuvaju dve nacrtane ovce, a ne državu. Govoriti o slobodnim medijima u Srbiji je jednako izlaganjima predsednika Srbije o „zlatnom dobu“ u kojem živimo. Slobodni mediji u Srbiji ne postoje. Postoje njihovi i „njihovi“ mediji. Ovo sad je najviše rat nerava, protest da pokaže konačno da ništa nije u redu i agresija da se vidi ko je gazda. Ne vidim gde bi to moglo da nas odvede, ali je isto tako činjenica da na ovome neće da se završi.

Dakle, policija je tu da brani narod od lopova, a ne lopove od naroda. Ukoliko policija ne može da nas zaštiti od haosa koji pravi ovdašnja vlast, gde je vojska Srbije? Nepostojanje opozicije, i postojanje ovakve nikakve vlasti ne isključuje postojanje vojske. Ako je rešenje vladavina vojske, jedine institucije kojoj narod veruje, neka bude tako. Neka vlada vojska, pohapsi hohštaplere u redovima vlasti i opozicije, stvori uslove za uspostavljanje demokratije. Daleko od toga da u SNS i SPS nema časnih ljudi, kao što znamo da nisu svi čestiti u strankama opozicije. Verujem da je moguće sa normalnim i zdravim političarima napraviti vladu nacionalnog spasa i povesti ovu zemlju u oporavak. Ovo sad je najviše rat nerava, protest da pokaže konačno da ništa nije u redu i agresija da se vidi ko je gazda. Ne vidim gde bi to moglo da nas odvede, ali je isto tako činjenica da na ovome neće da se završi. Ako je jedini put do tog cilja, put koji vlast razume, lomljenje grada, izazivanje nereda i haosa na ulicama onda sam ja uz taj i takav narod. Kažu da  preuzimanje vlasti od strane vojske je malo ostvarivo, jer da ima ko da povede vojsku ne bi trpela onog šarlatana za ministra. Kažu da je vojska bez motiva, u lošem finansijskom položaju, živi i radi u lošim uslovima, to što Srbi vole vojsku nije dovoljno da se ona pokrene na takvu akciju. No, može li i hoće li vojska nemo posmatrati kako joj ubijaju narod. Vladara je bilo mnogo, a narod je samo jedan. Cilj ne opravdava sredstva, a do cilja moramo doći inače nas neće biti.