BLM murali

Autor/ica 👤ROBIN WRIGHT 14.6.2020. u 08:57

Povezani članci

BLM murali

Prošlog četvrtka u 6 ujutru Keyonnu Jones je pozvao kolega umetnik u vezi s tajnim projektom koji je trebalo da počne za nekoliko sati. Da li bi mogla da učestvuje? Kao majka dvoje dece mlađe od 10 godina, Jones se najpre rastrčala da nađe nekog da ih pričuva. U 8 sati se pridružila sastanku na Zumu; umetnik koji je vodio projekat objasnio je da je Muriel Bowser, gradonačelnica Vašingtona, naručila da 8 umetnika ispiše mural „Crni životi su važni“ slovima visine 15 metara duž dva bloka na ulici koja vodi do Bele kuće. „To je moralo biti izvedeno bez greške“, rekla mi je Jones koja je izvršna direktorka Umetničkog i kulturnog centra u Kongres hajtsu u Vašingtonu. Grupa se dogovarala kako da izvede mural u jarkožutoj boji, gde da nađe potreban materijal i kako da sve bude gotovo do podneva. Nekolicinu su brinule političke posledice. „Neki su strahovali od moguće reakcije – šta ako je reč o političkoj igri između gradonačelnice i predsednika Trumpa? Nisu bili sigurni da će ih gradonačelnica podržati ako se nešto dogodi ili ako predsednik odluči da uzvrati udarac”, rekla mi je Jones. Četiri dana pre toga, federalna i lokalna policija upotrebile su fleš granate, hemijski sprej i dim da rasteraju stotine uglavnom mirnih demonstranata s prostora oko Bele kuće kako bi predsednik mogao da odšeta do crkve Sent Džon i nakratko mahne Biblijom pred fotoreporterima. Bilo je predviđeno da se mural završi ispred te crkve. „Sastanak na Zumu postao je pomalo neprijatan“, napomenula je Jones, koja je Afroamerikanka. Umetnici su se složili da će učestvovati u projektu samo pod uslovom da ostanu anonimni. Jones je jedina članica grupe koja je pristala da razgovara sa mnom pod punim imenom.

Te noći Vašington je pogodila i oluja praćena snažnom grmljavinom i poplavama. Grom je udario spomenik Georga Washingtona, a povređena su i dvojica pripadnika Nacionalne garde ispred Bele kuće. Planirano je da džinovski mural bude ispisan na gradskim ulicama duž dva bloka. Umetnici su strahovali da se tlo neće osušiti na vreme.

Osmoro umetnika, koji su se zarekli da će čuvati tajnu, sastalo se u pola četiri ujutru, u petak. „Na prvo slovo – B – otišlo nam je tri sata“, rekla mi je Jones. „Stalno sam ponavljala, ‘Nećemo uspeti da završimo na vreme’“. Čim su utvrđene mere i proporcije, četvoro umetnika krenulo je napred da iscrtava slova, a ostali su ih bojili. Na pola posla oko drugog slova – L – ponestalo im je boje, potrošili su svih petnaestak litara koje su imali. Nova količina je stigla tek oko 7 ujutru – i to druga nijansa žute. Do isteka roka je ostalo još samo 4 sata. Onda su počeli da pucaju valjci za farbanje.

Dok se grad budio, na 16. ulici koja vodi do Bele kuće ljudi su zastajali da gledaju. Vest se brzo proširila na društvenim mrežama. „Ljudi su dolazili sa svih strana i nudili pomoć. Nismo znali šta da im kažemo“, kaže Jones. U tom trenutku mali, višerasni tim nije znao da gradonačelnica namerava da se obrati javnosti čim mural bude završen, kao ni da je postavljan novi ulični natpis kojim je taj deo grada dobio ime „Trg Crni životi su važni“. Pošto je vreme isticalo, Jones i drugi muralisti su počeli da pokazuju volonterima gde da farbaju. Među volonterima je bio i momak po imenu Toby, koji je na sebi imao odelo i rolere. „Zajednica je preuzela posao na sebe“, kaže Jones. „Ne znam koliko je ljudi bilo na kraju“.

Tri dana kasnije, Jones je još bila pod utiskom ispisivanja istorije pomoću murala koji je u međuvremenu osvanuo na naslovnim stranama širom sveta i čak bio fotografisan iz svemira. „Nisam se spremala za ono što smo uradili. Projekat je zaista brzo prešao put od internog zadatka, preko zajedničkog iskustva do globalnog prisustva“, kaže ona. „Gradonačelnica je znala šta radi. Ona je sve planirala, ali polutajno, i upravo zahvaljujući tome ispalo je ovako efektno. Probudiš se i ugledaš ga.“

Ulični natpis je bio drugi ključni deo projekta. To je rad Waynea Bennetta Pettusa, koji danju radi za gradsku vladu kao tehničar za izradu znakova, a u slobodno vreme je reper po imenu Benxett. Pettusov nadređeni zatražio je od njega da napravi znak Trg Crni životi su važni. „To je zaista bila tajna“, rekao mi je. Problem je bio to što svi ulični znaci u Vašingtonu imaju jarkozelenu osnovu od vinila i bela slova – radi bolje vidljivosti – a kancelarija gradonačelnice je tražila da znak bude crno-beo. „Morao sam da smislim šta ću i kako ću; niko nije verovao da možemo to da uradimo“. Pettus se igrao s mastilom da bi dobio odgovarajuću boju koja reflektuje svetlost. Uspeo je posle nekoliko pokušaja. „Ostalo je istorija“, rekao mi je.

Posle našeg razgovora Pettus mi je poslao reči nekoliko svojih pesama koje su reakcija na niz policijskih ubistava Afroamerikanaca. Sve su napisane pre nego što je policija Mineapolisa ubila Georga Floyda 25. maja. Među njima je i ova:

Rekli su nam da pognemo glavu, da držimo jezik za zubima
Da poštujemo pravila, da budemo strpljivi
Da „cenimo ono što smo dobili“
Da zaboravimo prošlost, kao da su svi njihovi zločini drevni
Gurnuti pod tepih, u podrum
Pucali su u nas i ubijali nas iz zabave
Čak i ne govorim o reparacijama
Sistem ima problem, i moramo nešto promeniti.

Vašingtonski ogranak pokreta Crni životi su važni osudio je mural i Pettusov ulični znak. U jednom tvitu grupa je nazvala projekat „performativnim odvraćanjem pažnje od stvarnih promena“ i rekla: „Gradonačelnica Bowser je dosledno bila na pogrešnoj strani istorije vašingtonskog ogranka pokreta Crni životi su važni… Ovo treba da primiri bele liberale dok istovremeno ignoriše naše zahteve. Crni životi su važni znači prestanite da finansirajte policiju“. Pettus kaže da to razume. „Ne želimo da ovo bude projekat koji zadovoljava nečiju taštinu. Ovi znaci u ljudima bude radost, ali i mnogo skepticizma. Želimo da vidimo šta je sledeće – i nadamo se da ovo nije sve“.

Na kraju su mural i ulični znak bili završeni na vreme. Zatim je gradonačelnica održala konferenciju za novinare. „Ima ljudi koji čeznu da se njihov glas čuje i da budu viđeni i da njihova ljudskost bude priznata“, rekla je. „Glasno i jasno smo postavili tu poruku na veoma važnoj ulici u našem gradu“.

Steve Hansen, član gradskog veća u Sakramentu, video je novi vašingtonski mural u vestima CNN-a. „Nova umetnost za Kapitol mol?”, zapitao se na svojoj Fejsbuk stranici u 9 sati i 9 minuta po pacifičkom vremenu. Hensen je ranije sponzorisao umetničke projekte kojima su podržavana druga politička pitanja, između ostalog imigracija. Odmah je pomislio da bi taj projekat bio idealan za BAMR-a, lokalnog afroameričkog umetnika čije je pravo ime Demetris Washington. (BAMR je skraćenica za Becoming a Man Righteously – Časno postati čovek). Ali Hensen nije znao kako da dođe do njega. Pozvao je Atrium, lokalni umetnički centar, i ponudio da finansira i potpomogne izradu murala duž travnatog trga koji okružuje kapitol u Sakramentu. Atrium je stupio u kontakt s nekoliko umetnika, koji su takođe predložili BAMR-a. Muralista je najpre odbio, ali je u 11 sati i 8 minuta pre podne prihvatio da to uradi.

Projekat je u Sakramentu izveden istom brzinom kao u Vašingtonu – ali je rad na njemu nailazio na nešto drukčije probleme. BAMR je stigao na trg u dva sata po podne. „Odmerio sam prostor i pomislio, ‘Majku mu, ja ovo treba da uradim do policijskog časa u 8 uveče?’”, rekao mi je. Nije imao dovršen crtež, ni materijal, ni pomoć – a prostor je bio veličine oko tri fudbalska terena. Da bi se taj prostor popunio, dimenzije svakog slova su morale biti 6 sa 9 metara, a razmak između njih oko metar i po. „Brzo smo računali“, rekao mi je. BAMR se razleteo da nađe materijal; vratio se s jednim prijateljem u 4 po podne. Do policijskog časa je ostalo samo 4 sata. Dan je bio neobično vetrovit; boja nije htela da se primi. „Bili smo okruženi travom, i probali smo valjke, ali nije bilo šanse“, rekao mi je. Onda je muralista uputio SOS poziv na Instagramu.

Kao i u Vašingtonu, pojavili su se sasvim nepoznati ljudi. BAMR još ne zna odakle su došli. Doneli su grabulje, metle i duvače za uklanjanje suve trave s trga. Boju su stavili u prskalice za korov, koje su u početku radile, ali su ubrzo počele da se zapušavaju. „Onda se najednom stvorio neko sa električnim pištoljem za farbanje“, kaže BAMR. „Neko drugi je doneo generator. Ljudi su razgovarali. Neki su trčali kući da donesu druge stvari“. Na kraju je učestvovalo bar 300 volontera. „Ljudi su mi spontano poverili koordinaciju“, kaže BAMR. „Nikad nisam doživeo ništa slično”.

Usred haosa, pojavio se lokalni didžej sa gramofonom. Neko drugi se postarao za užinu. „Sve je ličilo na iznenadnu žurku“, kaže BAMR. Shira Lane, osnivačica umetničke grupe Atrium, nazvala je taj obrt magijskim. Hansen je obezbedio dozvole za rad tokom policijskog časa. „Svi su bili sigurni da neće biti upucani“, kaže BAMR. U 15 do 9 uveče ogromni mural je bio završen – za manje od 5 sati.

Umetnik je to opisao kao paradigmatičan pomak. „Kao crnac celog života osećaš da se gušiš. O tome se ne govori. Crni muškarci se opisuju kao ljudi s kapuljačom, ili prodavci droge, ili kriminalci“, rekao mi je. Crnci su naučeni da odrastaju u takvim uslovima. Dobiti priliku da svetu kažeš šta se događa – i da te svet sluša – nešto je sasvim novo. „Za nas je to ohrabrenje – ispisati poruku na glavnom travnjaku kapitola“, rekao mi je. „To je promena energije na našoj planeti“. Tokom poslednja 4 dana naslikani su murali na velikim javnom prostorima Rolija u Severnoj Karolini i Ouklanda u Kaliforniji. Po svoj prilici biće ih još.

The New Yorker

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net