Daniel Serwer: Milorad Dodik napada pravosuđe zato što zna da će ono napasti njega

Povezani članci

• Evropska komisija pokreće sankcije protiv Hrvatske
• POKEMON
• Čega se Srbija treba više plašiti – pandemije ili radikalskog refleksa autokrate?
• Dragan Čavić političar koji se izvinio za Srebrenicu: Dodik broji zadnje dane
• Palko i Ilonka
• Goran Sarić: Sretna Nova, profesore Zuti

Podržavam što više dijaloga, svojevremeno sam se zalagao i da Tadić posjeti Kosovo; ne bi bilo podjele Kosova bez podjele koja bi zadesila i Srbiju; suočili smo se već sa nekoliko, ali ovo je svakako najgora kriza u BiH poslije rata; Dodikovo odbijanje ustavnih promjena u BiH u suštini je odbijanje Evropske unije; Hrvati koji se opiru Dejtonskom sporazumu i državi ne predstavljaju sve Hrvate u BiH; Hrvatska je istinski, snažno i praktično posvećena jedinstvenoj Bosni i Hercegovini, ali se za Srbiju to ne može reći; Amerikanci ne žele da sasvim operu ruke od Balkana, ali resurse za taj deo svijeta u Vašingtonu, zbog seta drugih prioriteta, sve je teže dobiti.

Ovo su samo kratki izvodi iz intervjua koji je Daniel Serwer, bivši američki diplomata i ekspert Centra za evroatlantske odnose vašingtonskog Johns Hopkins univerziteta, dao Radiju Slobodna Evropa.

Kako ocjenjujete odluku vođe beogradskog pregovaračkog tima Borislava Stefanovića da poseti Prištinu?

Ja sam “pristrasan” i moja pristrasnost je u tome da sam za što više dijaloga, što više uzajamne razmjene stavova. U tom smislu smatram dobrom odlukom posjetu predstavnika Srbije Kosovu i susrete sa albanskim sagovornicima. To je dobra prilika da se vidi  funkcionisanje kosovske vlade na delu. Dakle, podržavam taj korak. Ja sam se čak zalagao, i to odavno, da Tadić ode u posjetu Kosovu. Mislim da bi to zaista bila dobra ideja. Ono što je po meni važno jeste da Srbija razumije da Kosovo ima vladu koja funkcioniše, da ta cinjenica nije nestala i da neće nestati.

Da li ste čuli nedavnu izjavu gospodina Borislava Stefanovića da se Srbija neće protiviti eventualnim razgovorima o podjeli Kosova?

Da. Sasvim sigurno u Beogradu postoje oni koji smatraju da bi podjela bila najbolje rješenje. Ne znam šta o tome da kažem. Za razliku od američkih zvaničnika koji ne vole ni da čuju reč “podjela”, ja nemam ništa protiv da se ona pominje, ali sam siguran da bi podjela bila užasna ideja. Iz dva razloga. Prvi je da ne bi bilo podjele Kosova bez podele koja bi zadesila i Srbiju jer šta god bi Srbija dobila na sjeveru Kosova, Albanci bi isto to zahtijevali u Preševskoj dolini. Analogija je jasna i neumoljiva, ne bi je bilo moguće izbjeći i ne vjerujem da bi to Srbija prihvatila. Drugo, i kad bi to nekim čudom prihvatila, morala bi da obezbijedi garanciju da takav scenario ne bi imao negativne posledice, domino-efekat na Bosnu i Makedoniju. A smatram da ni Srbija ni Kosovo ne bi mogli dati bilo kakvu garanciju te vrste, koja bi jamčila za teritorijalni integritet Makedonije i Bosne i Hercegovine. Dakle, mislim da je to loša ideja koja se nikad neće realizovati. Lično nisam protiv toga da se o toj ideji razgovara ako se to bude htjelo, ali smatram da bi ona zbog onoga čime je bremenita zamrla čim bi se otvorila.

Instant-spisak za Bosnu

Dotaknimo se sada Bosne i Hercegovine. Svi međunarodni zvaničnici ocjenjuju da je ovo najdramatičnija kriza u zemlji od kraja rata. Je li to i vaša ocjena?

Bilo je još kriza, ali ovo je definitivno najgora. Može se biti za ili protiv jedinstva Bosne, ali to mora biti odlučeno na nivou centralne države, a ne na nivou Republike Srpske. Republici Srpskoj secesija neće biti dozvoljena, a ako bi se to nekim sticajem okolnosti i dogodilo, ona ne bi bila priznata ni od jedne vlade. Ne bi je čak priznala ni Srbija. Uprkos tome, Dodik vrlo nedvosmisleno ide u pravcu secesije. On demonstrira da su centralne institucije disfunkcionalne, izjavljuje čak da su nelegitimne. Jasno je, dakle, da on ruši Dejtonski sporazum. U Bosni i Hercegovini sasvim sigurno postoji ustavna kriza i ona mora da se riješi. “Aprilskom paketom” bili smo veoma blizu bar počeku rešavanja tog problema, ali on je propao u parlamentu Bosne prije pet godina. To su po našem mišljenju bili prvi koraci ka mijenjanju ustava BiH koji bi doveo do funkcionalnije države.

Pitanje na koje treba odgovoriti jeste da li građani žele jedinstvenu državu, sposobnu da se kvalifikuje za članstvo u Evropskoj uniji. To je u centru aktuelne krize. Dejtonski ustav je jedna stvar, ali Republika Srpska i Dodik podržavaju svoju sopstvenu interpretaciju tog sporazuma, prema kojoj on srpskom entitetu daje pravo na veoma široku autonomiju. Problem je, međutim, u tome što međunarodna zajednica, uključujući i Evropsku uniju, smatra da dejtonski ustav nije adekvatan i da ne može Bosnu dovesti do članstva u EU, da centralna vlada mora biti osnažena u nekim sektorima, a da neki nivoi vlasti treba čak da budu i ukinuti. Dodik, s druge strane, odgovara da ne želi takve promene. U suštini on time kaže: mi ne želimo Evropsku uniju. Mislim da sve ovo vodi ka dramatičnom izboru pred kojim se BiH nalazi i otuda je nužno odgovoriti na pitanje: želi li BiH da se pridruži Evropskoj uniji i NATO. Ovo je zaista pitanje od suštinske važnosti i ono se neće riješiti samo zabranom referenduma.

Kad je kriza u BiH u pitanju, dijelite li vi utisak nekih posmatrača da Evropska unija nema sveobuhvatni plan?

Mislim da EU ima sveobuhvatan plan – to je proces pridruživanja koji važi za sve zemlje, pa i za Bosnu – ali je problem u tome što EU nije precizno definisala koje konkretne uslove BiH treba da ispuni, posebno kad su u pitanju ustavne promjene. Ovako, EU kaže: mi ne zahtevamo od država da menjaju ustav kako bi se pridružile evropskom klubu. Ako je tako bilo do sada, to ne znači da tako treba da bude i ubuduće. Meni se čini da bi Evropska unija trebalo da uzme sva poglavlja iz acquis communitaire, odnosno, svojih pravnih tekovina, i da izdvoji iz njih ona najvitalnija poglavlja koja upućuju na nužnost ustavnih promena u Bosni. Drugim riječima, da Bosni da instant-snimak ili instant-spisak onoga što je nužno da uradi kako ne bi dovela u pitanje svoj put u Evropsku uniju. Ako bi to bilo jasno unaprijed i ako bi postalo bjelodano da će Dodikovo opiranje tim promenama usporiti evrointegracije Bosne i Hercegovine, možda bi stvari krenule nekim malo boljim pravcem.

Da li su u operativnom smislu Sjedinjene Države snizile nivo interesovanja i aktivnosti u ovom dijelu sveta? Neki posmatrači kritikuju predsednika Obamu što je Evropu stavio u drugi plan. Da li su u pravu i ako jesu, kako se to reflektuje na Zapadni Balkan?

Da, to je tačno i to se definitivno reflektuje i na Balkan. Znate, nije nikakva tajna da kad u Vašingtonu hoćete da pokrenete debatu o Balkanu, teško možete naći sagovornika u višim ešelonima vlasti, a čak i u svijetu instituta i analitičara sve manje je onih koji prate šta se dešava na Balkanu. To je važno razumeti zato što Amerika danas pred sobom ima set problema koji su joj mnogo važniji od onoga što se događa u Bosni ili na Kosovu.

Imate rat u Afganistanu, imate Pakistan, Iran, Severnu Koreju, bliskoistočni mirovni proces, imate pitanje nezavisnosti južnog Sudana, Kongo – dakle, sigurno je deset, ako ne i dvadeset, prioriteta na američkoj listi pre nego što dođete do Balkana. Time hoću da kažem da Amerika ne želi da baš sasvim digne ruke od Balkana – ona definitivno želi da stvari u ovom regionu idu u dobrom pravcu – ali, ako tražite više sredstava za region, čak samo na planu diplomatskih resursa, teško ćete ih dobiti zato što je na stolu suviše važnijih prioriteta.

Uostalom, James Steinberg je u dva navrata ulagao napore da se riješe problemi u Bosni, što je mene, da budem iskren, veoma iznenadilo. Znate, državni podsekretar dva puta stavlja svoju reputaciju na kocku kako bi izdejstvovao ustavne promene u Bosni i Hercegovini – i dva puta doživljava fijasko. Pa, nije valjda da neko u BiH misli da će američki državni podsekretar pokušati i treći put!

S druge strane, Evropska unija razgovara sa Dodikom, obećava sveobuhvatnu reformu pravosuđa u BiH ako odustane od referenduma. Nekako to ostavlja utisak kao da Brisel popušta pred Miloradom Dodikom, kao da ga moli da odustane od referenduma.

Da, to je u izvijesnom smislu tačno i to je zato što Dodik ima demokratsku legitimaciju. On i zna vrijednost toga: on je, naime, izabran na izborima u Bosni, a ne Evropska unija, odnosno, Evropska komisija. Ono, međutim, što Dodik radi jeste to da on tu činjenicu zloupotrebljava kako bi spriječio pravosuđe da ga eventualno procesuira. Zašto napada pravosuđe? Zato što se boji da će pravosuđe napasti njega. Ja nemam problem da uvidim da pravosudni sistem u Bosni nije perfektan, ali sam spreman da povjerujem i da ruke gospodina Dodika nisu potpuno čiste. Uostalom, videćemo šta će se dešavati na pravosudnom frontu, nećemo proglašavati ljude krivim prije nego što vidimo dokaze za to.

Da li ovo komešanje unutar dijela hrvatske zajednice u Bosni i Hercegovini ide na ruku Dodiku?

Da, i to u velikoj mjeri. To je vrlo tužna priča zato što oni iz hrvatske zajednice u Bosni koji agituju protiv bosanske države, protiv Dejtonskog sporazuma, ne predstavljaju sve bosanske Hrvate. Postoje i bosanski Hrvati koji žele da participiraju u centralnim institucijama, djelimično i zato što su geografski locirani u centralnoj Bosni. Otuda je tvrdnja dva HDZ-a da oni nisu pravi Hrvati, i to samo zato što nisu iz njihovih redova, zaista nečuvena. Uzgred, takve i slične izlive slušao sam toliko puta za vreme rata. Čuo sam, recimo iz redova HDZ-a u to vreme da Ivo Komšić, tadašnji član BiH predsedništva, nije pravi Hrvat. A nije pravi zato što nije hercegovački Hrvat koji je želeo poseban, hrvatski, entitet. Mislim da i u srpskoj i u hrvatskoj zajednici u BiH mora da se prizna da ne žele svi njihovi pripadnici da žive separatno od drugih etničkih grupa, odnosno, da ima onih koji ne mogu da žive na drugi način nego integrisani sa drugim narodima.

Očekujete li da na te probleme unutar hrvatske zajednice u BiH može uticati hrvatski predsjednik Josipović?

Na sjednici Savjeta bezbijednosti UN, 9. maja, hrvatski i srpski predstavnici iznijeli su dijametralno različite stavove o pitanju referenduma u Republici Srpskoj. Ta činjenica je veoma značajna zato što su briga Zagreba za bosanske Hrvate i briga Beograda za bosanske Srbe u mnogim aspektima podudarne. Ni Hrvatska ni Srbija, naime, ne žele da Hrvati, odnosno, Srbi, u BiH budu u neravnopravnom položaju. I to je potpuno razumno očekivanje. Međutim, razlike u pogledima na referendum između Srbije i Hrvatske bile su na pomenutoj sjednici više nego očigledne. Predstavnik Zagreba je bio jasno i nedvosmisleno protiv referenduma, dok je predstavnik Beograda jasno i nedvosmisleno podržao referendum. Razume se, morate se onda zapitati otkud takva dramatična razlika u stavovima o tom pitanju. Ja smatram da je u pitanju razlika između aktuelne evropeizovane Hrvatske – koja je pre 15 godina imala isti stav koji ima Srbija, ali koja je u međuvremenu zavidno evoluirala – i Srbije koja još uvek ne može da razumije da Srbi van Srbije, bez obzira na to s kim žive, treba da odlučuju sami o svojoj sudbini, odnosno, da je odlučivanje Srbije u njihovo ime antidemokratska praksa.

Dakle, odgovarajući na vaše pitanje, rekao BiH da je Hrvatska poslala veoma snažnu poruku da želi jedinstvenu Bosnu. I ne samo želi – takva Bosna Hrvatskoj je i potrebna jer ako bi došlo do separacije, u centralnoj Bosni Hrvatska bi dobila islamsku republiku pravo na svojim granicama. Od vremena nakon Tuđmana naovamo Hrvatska je nedvosmisleno stavljala do znanja da ne želi takav scenario. Dakle, nesumnjivo postoji veoma snažan signal Zagreba bosanskim Hrvatima da treba da participiraju u institucijama vlasti Bosne i Hercegovine. Iz pomenutih istupanja na sednici Savjeta bezbijednosti jasno se vidi da je Hrvatska istinski, snažno i praktično posvećena jedinstvenoj Bosni i Hercegovina, ali se vidi i da se za Srbiju to ne može reći.