Čedomir Petrović: AJ` ZDRAVO

Izdvajamo

• Iskoristimo zlo virusa, da iskorenimo još veće zlo. Vučića i SNS.

Povezani članci

• Dekarbonizacija na čekanju: Profit je ipak važniji od ljudskog zdravlja
• Koska za opoziciju
• Zračna bruka Franjo Tuđman
• Betoniranje mitova
• Blogoreja
• Bilježnica Robija K.: Dupla ambulanta

Koliko ćemo još da srljamo u propast? Gde će naša deca i unuci? Kuda ide ova zemlja i ljudi? Kad ćemo se opet voleti kao nekad? Nema odgovora, na normalna pitanja. Promenimo vlast, dobićemo odgovore. Neka vojska ostane na ulicama. Možda zatreba narodu?

Ulazimo u jedan od najmračnijih perioda Srbije.

Želeće Vučić, da za pobedu nad virusom, zasluge pripiše samo sebi i proslavi je kao svoju pobedu.

Ne smemo mu to dozvoliti. Pobednici su oni kojih se setimo samo onda kad zagusti, a posle ih zaboravimo brzo.

Pravi pobednici i narodni heroji, jesu: medicinske sestre, epidemiolozi, Infektolozi, imunolozi, anesteziolozi, kardiolozi i još stotine medicinskih radnika, znanih i neznanih iz cele Srbije.

Kad ode ovo zlo, trebalo bi, na nekom velikom prostoru u Beogradu, pročitati sva imena onih, koji su ginuli za drugog, što je kod nas davno zaboravljeni čin.

Sramotno, ironično, osiono, sarkastično, nipodaštavajuće, obraća se Vučić penzionerima i ostalom mučenom narodu, vičući, da će policijski čas biti sve duži i duži i doćiće do toga, da traje neprekidno dan i noć.

Pretnje i nedolično ponašanje prema narodu, sa obilatim samohvalisanjem i očiglednim lažima, dovode do toga, da ima mnogo onih, koji smatraju da bi bio neophodan pregled njegovog mentalnog stanja.

Na kraju, uvek kaže,  Aj` zdravo. U toj prostoj rečenici, oslikava se sva njegova prostota. Među onima, kojima na kraju kaže, Aj` zdravo, ima starijih dama i gospode, drugarica i drugova. Ima radnika, seljaka, slikara, lekara, vozača, poštara, muzičara… Ima ih cela Srbija.

Ako, se tako obraća narodu predsednik jedne male zemlje, kako će nam se obračati neko nižeg ranga?

Otićiće virus i zaboraviće se da je i bio. Strašni događaji se brzo potiskuju u nama. Pamtićemo one koje je odneo sa sobom, sa pitanjem, kada će ponovo doći i da li će biti razorniji od ovog?

Da li smo bili spremni da ga dočekamo? Nismo. Da li ćemo izvući neku pouku za budućnost? Nećemo.

Sa odlaskom virusa, bilo bi očajno potrebno, da sa svojom, do sada u Srbiji neviđenom grupom nesposobnih, glavom klimajućih, tupavih dupeuvlakača, ode sa vlasti.

Sada se javlja jedinstvena, iznenadna prilika, tragična šansa, da sve žrtve virusa, budu temelji jedne Srbije koja, ako sada prokocka šansu i ne udruži se i ne pobedi, nikada neće srušiti ovu nakaznu vlast.

Uvek se Srbija dizala na mrtvima.

Iskoristimo zlo virusa, da iskorenimo još veće zlo. Vučića i SNS.

Sada se situacija po pitanju izbora menja za 360%. Sada je imperativ izlazak na izbore. Moraju biti najmasovniji izbori od kad smo se rodili.

Moramo uveriti, a verujem da će i oni sami shvatiti, one kojih ima najviše, a to su neopredeljeni i neodlučni, da izađu na izbore i za sve one godine kada nisu glasali, sada kažu DA.

Kažimo DA, za oslobađanje RTS i svih prorežimskih televizija i štampe, od medijske prostitucije.

Kažimo DA, za uklanjanje poslušnih i korumpiranih tužioca i sudija i da pravdi i kazni budu dostupni svi podjednako.

Kažimo DA, javnim suđenjima svim prošlim i ovim sadašnjim političarima i tajkunima koji su stekli enormna bogatsva na kriminalan način i posredno ili neposredno izazvali osiromašenje velikog dela naroda.

Kažimo DA, konačnom rešavanju procesa i po pravdi kažnjavanju, svih onih lica koja su počinila zločine, u kafiću PANDA, u kasarni u Topčideru, na RTS streljanjem 16 radnika, nad novinarima, Ćuruvijom, Pantićem, Dadom Vujasinović, sudijom Simeunovićem, ubica s leđa Olivera Ivanovića.

Kažimo DA, kažnjavanju onih koji su činili političku pozadinu, streljanja Zorana Đinđića.

Kažimo Da, vraćanju popova u crkve i crkvena dvorišta. Za uvođenje i plaćanje ličnog i svecrkvenog poreza. Za prestanak rušenja Crne Gore, po naređenju Vučića.

Kažimo DA, ulasku Srbije u Evropsku uniju i Severnoatlansku alijansu.

Koliko još puta je potrebno reći DA, da bismo postali pristojna, slobodna, demokratska zemlja?

Imali smo dve velike šanse. Stambolića i Đinđića. Ubili su ih mučki, pristalice nastavka Miloševićeve simbioze političkog i verskog nacionalizma, kao sastavni deo Velikosrpske hegemonije.

Kako ovde naći Valtera. Možda rečenicom – Čitav Beograd je Valter.

Koliko ćemo još da srljamo u propast? Gde će naša deca i unuci? Kuda ide ova zemlja i ljudi? Kad ćemo se opet voleti kao nekad?

Nema odgovora, na normalna pitanja. Promenimo vlast, dobićemo odgovore.

Neka vojska ostane na ulicama. Možda zatreba narodu?