Klimatska kriza i bogaćenje
Povezani članci
- Populizam, elitizam i demokratija
- Pandemija kao portal u novi svet
- Samit Japana i Južne Koreje za popravljanje odnosa
- Pokret protiv globalizacije: Trump je samo izvršitelj
- Nizozemski pedijatri traže legalizaciju eutanazije za djecu stariju od 12 godina koja boluju od neizlječivih bolesti
- Poraz uprkos remiju
Nije sasvim tačna ona Balzakova izreka da svako veliko bogatstvo počiva na dobro prikrivenom zločinu. Muzičari i pisci, na primer, mogu zaraditi veliki novac samo na zadovoljstvu koje njihovo delo pričinjava drugima. S druge strane, izgleda da svaka velika imovina proizvodi neko zlo: ogromna bogatstva presudno utiču na životnu sredinu, bez obzira na namere svojih vlasnika. Veoma bogati ljudi su gotovo po definiciji odgovorni za ekocid.
Pre nekoliko nedelja sam dobio pismo od zaposlenog na jednom privatnom aerodromu u Britaniji. „Gledam stvari koje zaista ne bi trebalo da se događaju u 2019. godini“, napisao mi je. On svakoga dana gleda kako razni avionu poleću sa piste sa samo jednim putnikom, uglavnom na letu za Rusiju ili SAD. U privatne letilice tipa Boing 737, izgrađene za 174 putnika, na aerodromu se ulije oko 25.000 litara kerozina. Toliko fosilnog goriva omanje mesto u Africi potroši za godinu dana.
Kuda je krenuo taj jedan putnik? Možda da poseti neku od svojih superkuća, izgrađenu i održavanu po ogromnoj ceni uticaja na životnu sredinu, ili da stigne do svoje superjahte koja sagoreva 500 litara dizela na sat samo na leru, a koja se gradi i oprema retkim materijalima zbog kojih su uništeni divni predeli širom sveta.
Ne iznenađuje to što su zvanice Guglovog okupljanja bogatih i slavnih, održanog u julu u Verduri na Siciliji na temu klimatskih promena, tamo stigli sa 144 privatna aviona i sa flotom megajahti, dok su se po ostrvu vozili u superkolima. Čak i kada imaju dobre namere, ultrabogati ne prestaju da uništavaju živi svet oko nas.
Niz istraživanja pokazuje da je prihod daleko najvažniji faktor uticaja na životnu sredinu. Ma koliko bili uvereni da vodite računa o ekologiji, ako imate višak novca vi ćete ga trošiti. Jedini oblik potrošnje u nesumnjivo pozitivnoj korelaciji sa dobrim namerama prema sredini jeste tip ishrane: ljudi koji sebe vide kao ekološki svesne jedu manje mesa i više organskog povrća. Ali taj stav neće bitno smanjiti količinu transportnog goriva, kućnu i drugu potrošnju resursa. Novac uvek pobeđuje.
Katastrofalni efekti potrošačke moći skopčani su sa psihološkim uticajem bogatstva. Mnoge studije pokazuju da se s rastom bogatstva smanjuje sposobnost povezivanja s drugim ljudima. Bogatstvo potiskuje empatiju. Jedno istraživanje otkriva da vozači skupih automobila ređe propuštaju pešake na prelazu nego vozači jeftinih. Drugo je otkrilo da, nasuprot siromašnima, bogati ljudi manje saosećaju sa decom obolelom od raka. Mada su nesrazmerno odgovorniji za krizu životne sredine, bogati će najmanje trpeti i biće poslednji na udaru planetarne katastrofe, dok će siromašni biti pogođeni prvi i najteže. Što su bogatiji, sugeriše istraživanje, ljude je manje briga.
Drugi problem je to što bogatstvo sužava vidike čak i onih koji imaju najbolje namere. Prošle nedelje je Bil Gejts u intervjuu za Financial Times izjavio da je divestiranje (povlačenje iz vlasništva) u industriji fosilnih goriva gubljenje vremena. Bilo bi bolje, kaže on, da se novac ulaže u remetilačke nove tehnologije sa manjim emisijama gasova. Naravno da su nam potrebne nove tehnologije, ali Gejts ne razume ključnu poentu: u pokušajima da se spreči klimatski slom ne računa se to šta radiš već šta si prestao da činiš. Nema veze koliko je postavljeno solarnih panela, ako se istovremeno ne pogase uređaji koji troše ugalj i benzin. Ako se postrojenja na fosilna goriva ne pozatvaraju i ne obustave sva istraživanja i eksploatacija novih rezervi fosilnih goriva, male su nam šanse da sprečimo globalno zagrevanje od preko 1,5 stepena Celzijusa.
Ali to zahteva strukturnu promenu, koja obuhvata i političku intervenciju i tehnološku inovaciju: anatemu na milijardere iz Silicijumske doline. To zahteva priznanje da novac nije čarobni štapić koji će ukinuti sve loše stvari oko nas.
Pridružujem se globalnom klimatskom štrajku gde će odrasli stati uz mlade čiji je poziv na akciju odjeknuo širom sveta. Pitao sam se protiv koga štrajkujem. Protiv sebe? Da, protiv bar jednog dela sebe. Možda najradikalnija stvar koju trenutno možemo učiniti jeste da ograničimo svoje materijalne težnje. Vlade i ekonomisti operišu na pretpostavci da svako nastoji da maksimizuje svoje bogatstvo. U meri u kojoj nam to uspeva mi neizbežno uništavamo sistem za održavanje života na planeti. Ako bi siromašni postali bogati, a bogati oligarsi, uništili bismo sve. Nastavak trke za bogatstvom u svetu koji već ima dovoljno svega (ali loše raspoređenog) jeste formula za opštu nemaštinu.
Smisleni štrajk u ime odbrane živog sveta jednim delom je štrajk protiv želje da povećamo svoje prihode i gomilamo bogatstvo: ta želja je oblikovana, više nego što smo svesni, dominantnim društvenim i ekonomskim narativima. Sebe vidim u štrajku za podršku radikalnom i uznemirujućem konceptu: dovoljno je. Pojedinačno i kolektivno, vreme je da odlučimo šta znači „dovoljno je“ i kako da znamo da smo to ostvarili.
Naziv ovog pristupa skovala je belgijska filozofkinja Ingrid Robejns: limitarijanizam. Robejns zagovara gornju granicu iznosa prihoda i bogatstva koje jedna osoba može da poseduje. Baš kao što prepoznajemo granicu siromaštva ispod koje niko ne bi trebalo da padne, treba da prepoznamo i granicu bogatstva iznad koje niko ne bi trebalo da se popne. U savremenom diskursu, ovaj zahtev za poravnanjem zvuči kao vrhunska blasfemija.
Međutim, njeni argumenti su odlični. Višak novca omogućava ljudima da primenjuju neobuzdanu moć nad drugima: na radnom mestu, u politici i, iznad svega, u zarobljavanju, iskorišćavanju i uništavanju prirodnih bogatstava planete. Da bismo svi napredovali, ne možemo sebi priuštiti bogate. Moramo se odreći i sopstvenih težnji podstaknutih kulturom maksimizovanja bogatstva.
Sumorna je istina da bogati žive tako kako žive zato što su drugi siromašni: nema dovoljno ni fizičkog ni ekološkog prostora da svi težimo privatnom luksuzu. Umesto toga, treba da težimo privatnoj dovoljnosti i javnom luksuzu. Život na Zemlji zavisi od naše umerenosti.
Prevela Milica Jovanović