ENG
Hana Arent i Marks
Autor/ica 👤Geoffrey Wildanger
Izdvajamo
- Usamljenost nije uzrok totalitarizma, tvrdi ona, već proizvod terora. Jednom kada je stanovništvo usamljeno, totalitarnim vladama je mnogo lakše da njime upravljaju, jer je usamljenim ljudima mnogo teže da se ujedine, budući da im nedostaju vanporodične veze neophodne da se organizuju pobune. Ovi indvidualizirajući efekti usamljenosti sprečavaju političko delanje čak i u netotalitarnim državama, jer politika zahteva saradnju i uzajamnost. U tom smislu, Arent potencira značaj emocija u politici.
Povezani članci
Foto: Boston Review
Prikaz 6. toma novog Kritičkog izdanja sabranih dela Hannah Arendt „Moderni izazov tradiciji / The modern challenge to tradition / Fragmente eines Buchs”, Wallstein Verlag 2018.
Kako pokazuje ovaj tom, Arent je iskreno pokušavala da izađe na kraj sa Marksom, iako se ovaj poduhvat završio u ćorsokaku. Ona prepoznaje svoju bliskost sa Marksovim idejama, ali ostaje nepoverljiva prema njegovom ambivalentnom odnosu prema nasilju i njegovoj veri u dijalektiku istorije. Marks i Arent se razlikuju po mnogo čemu, ali ono gde se preklapaju može poslužiti kao osnov za politiku zasnovanu na saradnji i organizovanju građana u vezi sa javnim pitanjima. Oboje smatraju da će se politička promena desiti jedino zato što se ljudi, koliko god skroman bio njihov politički status, okupljaju, razgovaraju o tome u kakvom bi svetu želeli da žive i trude se da svoje želje pretvore u stvarnost.
Ne iznenađuje to što se danas, u vreme ekonomske nesigurnosti i novog naleta autoritarizma, Karl Marks i Hana Arent ponovo nalaze u fokusu mnogih čitalaca. Čitanost Kapitala je eksplodirala nakon finansijske krize 2008, a Donald Tramp nam je dao dobar razlog da se vratimo Izvorima totalitarizma. Stoga je sasvim prikladno što je novo Kritičko izdanje sabranih dela Hane Arent započeto upravo tomom fragmenata iz nedovršene knjige koja je trebalo da se zove Karl Marks i tradicija političke misli.
Rođena u Hanoveru 1906, Arent je najveći deo detinjstva provela u Kenigzbergu (današnjem Kalinjingradu u Rusiji) u Istočnoj Prusiji. Njeni roditelji su bili asimilovani Jevreji iz više srednje klase i posvećeni aktivisti Socijaldemokratske partije. Arent je studirala filozofiju na Univerzitetu u Marburgu, pod mentorstvom Martina Hajdegera, sa kojim je imala i neslavnu ljubavnu vezu, a zatim je 1929. stekla doktorat na univerzitetu u Hajdelbergu, pod mentorstvom Karla Jaspersa. Iako su joj rastući antisemitizam u Nemačkoj i sve veći uticaj nacističke partije znatno otežali potragu za akademskim poslom, Arent je uspela da dobije sredstva da napiše habilitacionu tezu pod Hajdegerovim mentorstvom. (Od nemačkih profesora se tradicionalno zahteva da napišu ovu drugu doktorsku disertaciju kako bi stekli stalnu poziciju na univerzitetu.) Njeno iskustvo sa antisemitizmom, navelo ju je da zauzme otvoreno političke pozicije, i ona je počela da sarađuje sa cionističkim organizacijama, sprovodeći istraživanja o strašnoj situaciji u kojoj su se nalazili nemački Jevreji. To ju je učinilo neprijateljem nacista i 1933. je nateralo u izbeglištvo u Francusku. Godine 1940. Arent je pobegla u SAD, gde je provela ostatak života i izgradila karijeru kao istaknuta javna intelektualka i filozofkinja politike.
Ovaj tom Kritičkog izdanja predstavlja značajan novi materijal, prethodno nedostupan široj publici. Objavljujući tekstove (na nemačkom i engleskom), napisane između 1951. i 1954, ovaj tom obavlja impresivan zadatak intelektualne istorijske rekonstrukcije i popunjava prazninu u delu Hane Arent, povezujući Izvore totalitarizma (1951) sa njenim kasnijim radovima poput Conditio humana (1958) i ukazuje na razvoj njene misli tokom pedesetih, kroz niz fragmenata o Marksu i polemičke osvrte na njene američke i nemačke savremenike. Teško je zamisliti važniji intelektualni dijalog za trenutak u kojem se nalazimo. Neke ideje Hane Arent o Marksu našle su mesto i u delima objavljenim za njenog života, uključujući i Conditio humana, a druge su objavljene u međuvremenu u posthumno objavljenim tomovima koje je uredio Džerom Kon. Međutim, ono što ovo novo izdanje čini tako jedinstvenim i bogatim nije samo činjenica da ono sadrži ranije neobjavljene tekstove, već i to što dokumentujući proces prepravki ono detaljno rekonstruiše razvoj njenih stavova prema Marksovoj misli.
U drami Georga Bihnera, Dantonova smrt (1839), ovaj francuski revolucionar izgovara reči koje je inicijalno proslavio Pjer Vernio: „Revolucija je kao Saturn – proždire sopstvenu decu“. Možda je Hana Arent imala na umu ovu rečenicu dok je pisala tekstove o kojima je ovde reč, u kojima na preko 600 strana pokušava da se izbori sa revolucionarnim izazovom koji pred nas stavlja Marksova politička filozofija. Arent na ovaj izazov odgovara razvijajući alternativnu formu politike, koju naziva „natalnošću“: saradnjom koja stvara budućnost, umesto revolucionarnog žara koji je proždire.
Vrednost ovog toma leži dobrim delom i u razjašnjavanju odnosa između Arent i marksizma, odnosa koji je dugo bio definisan u polemičkim terminima. Marksisti često Arent nazivaju reakcionarnom, konzervativnom ili elitističkom autorkom; opisuju je kao nekog ko, rečima istoričara Erika Hobzbauma, „metafizičke konstrukcije ili poetska osećanja pretpostavlja stvarnosti“. Danas, kada je Arent najpoznatija po uticajnim tekstovima poput „Mi, izbeglice“ i Ajhman u Jerusalimu, koji očigledno leže na levo-liberalnoj strani političkog spektra, ovakve ocene se mogu činiti očigledno promašenim. Može nam se činiti čudnim da se žena koja je bila tako posvećena mnogim progresivnim ciljevima svoga doba, i koja je gajila duboko poštovanje prema Rozi Luksemburg, etiketira kao reakcionarka.
Međutim, priča nije tako jednostavna. Njeni savremenici, kao i filozofkinja Ketrin S. Bel, kritikovali su kontroverzni esej „Razmišljanja o Litl roku“, kao tekst na granici rasizma. Njena knjiga Izvori totalitarizma insinuira da se između nacizma i komunizma može staviti znak jednakosti, što je teza koju danas povezujemo sa Ernstom Nolteom. Conditio humana i Život duha idu s onu stranu činjeničkih tvdnji o društvenoj istoriji i zalaze na teren spekulativnog mišljenja o prirodi rada, delanja i rasuđivanja. Njeno delo O revoluciji (1963), pretpostavlja američku revoluciju onoj francuskoj, što je stav sa kojim se mnogi levičari ne bi složili. Konačno, s obzirom da je objavljivala u magazinu Confluence, koji je osnovao i uređivao Henri Kisindžer, Arent bi se mogla opisati čak i kao neka vrsta „hladne ratnice“, ili, kako to čini istoričar Semjuel Mojn u svojoj izvrsnoj novoj knjizi, kao „hladnoratovska liberalka“, mada se da pretpostaviti da bi ona s prezirom odbacila obe etikete.
Ovaj novi tom o Marksu, nateraće akademske tumače da preispitaju neke od svojih pretpostavki. Smeštajući neke od eseja koje je Arent na kraju objavila, poput „Razumevanja i politike“, u hronološki kontekst sa neobjavljenim tekstovima, kao što je „Karl Marks i tradicija zapadne političke misli: moderni izazov tradiciji“, urednici su sastavili materijal za knjigu koja proučava do sada neistraženu teritoriju između Izvora totalitarizma i Conditio humana. Ova knjiga razotkriva duboko poštovanje koje je Arent gajila prema marksističkim revolucionarnim zahtevima i njenu strepnju pred njima. Poput Marksa, Arent tumači revoluciju kao proizvod sukoba modernističkih ideala pravde i jednakosti sa realnošću kapitalizma. Poput Marksa, ona prepoznaje „potmulo nasilje“ tržišta. Pa ipak, ona sumnja da marksizam može izbeći Bihnerov problem: užase revolucionarnog nasilja. Povremeno ostaje zarobljena u hladnoratovskim polemičkim klišeima, i to su najslabija mesta u njenom tumačenju Marksa. Ali na mestima na kojima uspeva da se otrgne od ovih klišea, ona dolazi do briljantnih uvida.
Suština Arentinog neslaganja sa Marksom tiče se većeg značaja koji ona pripisuje političkim u odnosu na socijalna prava. Ova teza je najdetaljnije razvijena u njenoj knjizi O revoluciji (1963). Elizabet Jang-Bril, autorka njene biografije, citira prikaz Majkla Haringtona, koji će kasnije biti jedan od osnivača Demokratskih socijalista Amerike, kao reprezentativan za marksističku recepciju ove knjige. Iako prihvata argumente iz druge polovine knjige, u kojoj se Arent divi Rozi Luksemburg i njenom „komunizmu sovjeta“, Harington odbacuje argument na kojem se ovo divljenje zasniva: prednost političkih prava nad postizanjem socijalne jednakosti (amelioracijom). U vreme nakon Occupy pokreta, oštrina ove dihotomije može izgledati preuveličana, ali Arent je na njoj uporno insistirala. Kada ju je, pred kraj života, njena prijateljica Meri Makarti pitala zašto se izvesna socijalna pitanja ne bi prosto mogla definisati kao prava (na primer, pravo na zdravstvenu zaštitu), Arent je izbegla da odgovori na to pitanje. Za nju, fundamentalna distinkcija je ona između privatne i javne sfere. Pokušaji da se politizuje privatno, smatrala je, pre će potčiniti politiku ekonomiji, nego obrnuto.
Arentino pisanje o socijalnim problemima često je obeleženo istom defanzivnošću koju je pokazivala i u privatnim razgovorima na ove teme; pa ipak, ona jeste kritikovala kapitalizam. Ovaj tom će biti od velike pomoći svima koji su zainteresovani za njenu jedinstvenu misao o ekonomskim temama, a naročito za njen podjednaki odmak od socijalista i zagovornika slobodnog tržišta. Marks je, u skladu sa svojim dijalektičkim modelom istorije, smatrao da će kapitalizam stvoriti one koji će ga na kraju sahraniti. Arent, međutim, sumnja u ovu autodestruktivnu težnju kapitalizma, i upravo zbog toga ne nalazi nikakvo dijalektičko opravdanje za nasilje slobodnog tržišta. Iako bi slobodno tržište u potpunosti kolonizovalo prostor političkog delanja, Arent takođe tvrdi i da bi totalna eksproprijacija bila „pakao“. Isključiva fokusiranost na postizanje ekonomskih ciljeva, bilo kroz slobodno tržište ili kroz redistribuciju, rezultira masovnim nasiljem. Ekonomska prinuda može se dovesti u pitanje jedino politikom, a politika se može odrediti jedino kroz javno rasuđivanje pojedinaca. Problem je u tome što ovo znači da mogućnost rasuđivanja ne može biti unapred određena. Moderni izazov tradiciji ne uspeva da razreši problem političkog ograničavanja ekonomskih projekata, već se pre svega bavi kompleksnošću ovog problema.
U tekstovima sakupljenim u ovom tomu, Arent iznosi široku paletu argumenata, od kojih mnoge izuzetno suzdržano i oprezno. To čitanje ovog dela čini posebno uzbudljivim, jer ulazimo u „skrivenu odaju“ (da pozajmimo Marksovu frazu iz Kapitala) njene intelektualne produkcije, ali sa druge strane, uskraćuje jasne odgovore na brige mnogih njenih kritičara. U meri u kojoj se može govoriti o tezi koja ujedinjuje ovu zbirku tekstova, ona se nalazi u tekstu „Tradicija i moderno doba“ (1954), u kojem Arent tvrdi da Marks prekida nit mišljenja koje je bilo dominantno još od Sokrata i Platona: „Animal rationale“, piše ona, više nije model ljudskosti, već na njegovo mesto dolazi „homo laborans“. Ovo znači da Marksov čovek „nikada ne napušta ono što je za Platona bila ‘pećina’ svakodnevnih ljudskih poslova“. Zbog ove promene u terminologiji, Arent Marksa smatra pre antropologom nego političkim ekonomistom (kakvim je on sebe smatrao). Ovakvo čitanje dovodi u pitanje Marksovo eksplicitno izraženo odbacivanje vere u postojanje ljudske prirode. Arent tvrdi da Marks zapravo poseduje sopstvenu ideju o ljudskoj prirodi, samo što to ne priznaje. Marksova verzija ljudske prirode je za nju problematična jer potčinjava politička pitanja ekonomskim silama. Po Arent, društvom bi trebalo da upravlja političko rasuđivanje, a ne ekonomska nužnost.
Moderni izazov tradiciji počinje tamo gde se Izvori totalitarizma završavaju, esejom pod nazivom „Ideologija i teror“ (1953). U poglavlju istog naziva kojim se završavaju Izvori, Arent je iznela jednu od svojih kontroverznih tvrdnji, „da je usamljenost, nekada granično iskustvo… postala svakodnevno iskustvo sve većih masa našeg veka“. Njeni kritičari prihvataju tezu o sve rasprostranjenijoj usamljenosti, ali često dovode u pitanje tezu o uzročnoj vezi između ovog fenomena i totalitarnih država. Kasniji esej, objavljen u Modernom izazovu, odgovara na ove kritike i revidira one aspekte njene teze koji su bili nejasni. Arent ostaje pri tvrdnji o suštinskom značaju usamljenosti za totalitarizam, ali sada ovu tvrdnju ne zaniva na egzistencijalnom uzroku – na primer anomiji, ključnom terminu Emila Dirkema – već na onom političkom: teroru. Usamljenost nije uzrok totalitarizma, tvrdi ona, već proizvod terora. Jednom kada je stanovništvo usamljeno, totalitarnim vladama je mnogo lakše da njime upravljaju, jer je usamljenim ljudima mnogo teže da se ujedine, budući da im nedostaju vanporodične veze neophodne da se organizuju pobune. Ovi indvidualizirajući efekti usamljenosti sprečavaju političko delanje čak i u netotalitarnim državama, jer politika zahteva saradnju i uzajamnost. U tom smislu, Arent potencira značaj emocija u politici.
Nasuprot usamljenosti, Arent tvrdi da samoća može biti podsticajna za politiku. Dok je usamljenost „blisko povezana sa iskorenjenošću i suvišnošću… nedostatkom mesta u svetu, priznatog i garantovnog od strane drugih“, samoća je upravo suprotno. Ona „zahteva da budemo sami“, ali „usamljenost se najjasnije pokazuje u društvu sa drugima“. Ona često citira Ciceronovu rečenicu, koja se originalno pripisuje Katonu, kako bi opisala ovu razliku: „Nikada nije bio manje sam nego kada je bio sam“ (Numquam minus solum esse quam cum solus esset). Pa ipak, Arent piše: „Samoća može preći u usamljenost; ovo se dešava kada me, dok sam sama sa sobom, napusti moje sopstvo“.
Ona zaključuje: „Ono što usamljenost čini tako neizdrživom, jeste gubitak sopstva koje se može ostvariti u samoći, ali se može potvrditi u svom identitetu jedino od strane poverljivog i poverenja dostojnog društva sebi jednakih. U usamljenosti, čovek gubi poverenje u samog sebe kao partnera svojih misli i elementarno poverenje u svet neophodno da bi se doživela bilo kakva iskustva. Sopstvo i svet, sposobnost za mišljenje i iskustvo, gube se u istom trenutku“.
Iako Arent veruje da totalitarizam proizvodi usamljenost, i smatra Staljinov režim totalitarnim, ona za njega ne krivi Marksa. Ona čak tvrdi da je, ironično, Staljin potvrdio Marksov značaj, jer je Marks „jedini velikan iz prošlosti koji ne samo da je prepoznao probleme koje su i danas aktuelni, već koji može biti upotrebljen ili zloupotrebljen od strane novih formi vladavine“. Biti značajan zbog zloupotrebe zvuči kao sumnjiva čast, međutim Arentina kritika Marksa ovde tek počinje.
Arent kod Marksa prepoznaje dva problema. Jedan je metodološki – to što on zamenjuje filozofiju politikom. Drugi je filozofski: Marks ima dijalektički model istorije. Za Marksa, sumira Arent, kapitalizam se sastoji u procesu u kojem sve veći broj ljudi prelazi iz seljaka u najamne radnike, koji nemaju drugog izbora nego da rade kako bi preživeli. Do ovog trenutka ona se slaže. Problem je u sledećem koraku. Marks tvrdi da podela društva na vlasnike i radnike čini revoluciju nužnom i neizbežnom. Nasuprot tome, Arent tvrdi da formiranje radničkih partija, i davanje zakonskih prava radničkoj klasi okončava neizbežnost revolucije. Iako ovaj zaključak izgleda kao da se uklapa u klasičnu podelu na reformu i revoluciju, Arent smatra da on ima dubok filozofski značaj. Štaviše, to što revolucija nije neizbežna ne znači da će reforma rešiti sve probleme koji nastaju zbog kapitalističke ekonomije.
Kod Marksa Arent prepoznaje način da se misli o „potmulom nasilju“ modernog društva, nasilju koje ona smatra sveprisutnim u demokratijama, baš kao i u diktaturama. Ona prepoznaje Marksa kao prvog u značajnoj tradiciji zapadne političke misli, koji se fokusirao na ovaj problem:
„Marks je znao da je inkompatibilnost klasične političke misli i modernih političkih uslova, uslovljena činjenicom francuske i industrijske revolucije, koje su zajedno uzdigle rad, tradicionalno najprezreniju od svih ljudskih aktivnosti, na najviši nivo produktivnosti i pretvarale se da su sposobne da sprovedu u delo vekovni ideal slobode u do tada nečuvenim uslovima univerzalne jednakosti. On je znao da je ovo pitanje samo površno postavljeno u idealističkim proklamacijama jednakosti ljudi… i da je na njega samo površno odgovoreno davanjem prava glasa radnicima. Ovo nije bio problem pravde koji bi se mogao rešiti time što će se radničkoj klasi dati ono što ona zaslužuje… Postoji činjenica temeljne inkompatibilnosti između tradicionalnih koncepata koji su rad smatrali simbolom čovekovog potčinjavanja nužnosti, i modernog doba koje rad vidi kao izraz čovekove pozitivne slobode, slobode produktivnosti.“
Reforma nije dovoljna, ali Marks nije bio u pravu kada je želeo da „ostvari filozofiju“, to jest, da ostvari idealističke tvrdnje o pravdi i autonomiji kroz politizaciju ekonomije. Ovaj Marksov gest je „potčinio misao (a posredno i politiku)… neumoljivoj tiraniji nužnosti, ‘gvozdenom zakonu’ produktivnih sila u društvu“. Umesto toga, Arent traži put koji bi proširio političku slobodu, a da pritom ne izbriše razliku između politike i ekonomije. Iako joj nedostaje normativni model koji bi se mogao uporediti sa Marksovom idejom revolucije, u ovom tomu možemo naći nagoveštaje o oblicima njene, arentijanske politike koja bi se mogla suprotstaviti kapitalizmu:
“Natalnost je stanje ljudske pluralnosti, a politika… je neophodna samo zato što je čovek biće koje sve dok je živo, postoji samo u množini… Sve dok smo živi, i bez obzira na to kakav život vodimo, ne možemo izbeći nepredvidivost ljudskih činova u kojima jedino što možemo predvideti nije stvarni ishod procesa koje smo započeli, već samo to da svako dobro delo, bez obzira na svoj uzrok ili motiv, čini svet malo boljim, a svako loše delo, makar bilo počinjeno i zbog najuzvišenijeg cilja, neposredno čini svet malo gorim, baš kao što i svako veliko delo ovde i sada podiže nivo ljudske egzistencije, pokazujući za šta je čovek sposoban.”
Stoga je normativni zadatak koji Arent elaborira – individualna odgovornost za svet, manifestovana u zajedničkoj aktivnosti političkog života. Revolucija natalnosti se sastoji u tome da svi zajednički preuzimamo odgovornost za svet i rasuđujemo o političim pitanjima u javnom diskursu.
Ovo je značajno drugačiji politički program od „Proleteri svi zemalja, ujedinite se!“ Pa ipak, Arent se implicitno slaže sa dobrim delom ovog slogana. Možda je susret Arent i Marksa najlakše zamisliti kao Arentinu reviziju marksističke formule o preuzimanju sredstava za proizvodnju. Arent bi tvrdila da umesto toga treba da govorimo o preuzimanju sredstava za praktikovanje odgovornosti za svet. Arent istrajava u nadi da je novina moguća, da je moguće rođenje nečeg novog što dopušta novi politički početak. A u sadašnjem trenutku katastrofalnih klimatskih promena, u kojem izgleda da nijedan političar nije spreman da dela niti da bude pozvan na odgovornost, njen pojam odgovornosti deluje prijemčivo, bez obzira što je sama reč tako često zloupotrebljavana u konzervativnim paškvilama.
Kako pokazuje ovaj tom, Arent je iskreno pokušavala da izađe na kraj sa Marksom, iako se ovaj poduhvat završio u ćorsokaku. Ona prepoznaje svoju bliskost sa Marksovim idejama, ali ostaje nepoverljiva prema njegovom ambivalentnom odnosu prema nasilju i njegovoj veri u dijalektiku istorije. Marks i Arent se razlikuju po mnogo čemu, ali ono gde se preklapaju može poslužiti kao osnov za politiku zasnovanu na saradnji i organizovanju građana u vezi sa javnim pitanjima. Oboje smatraju da će se politička promena desiti jedino zato što se ljudi, koliko god skroman bio njihov politički status, okupljaju, razgovaraju o tome u kakvom bi svetu želeli da žive i trude se da svoje želje pretvore u stvarnost.
Geoffrey Wildanger, Boston Review
Preveo Rastislav Dinić
Autor/ica 👤Geoffrey Wildanger
