Čedomir Petrović: Tajni život Hranislava Dobrića – GOSPODIN KROKA
Povezani članci
- Moja Srbija, moja maćeha
- Jovanka Broz između birokratske samovolje i nostalgičnog sećanja
- FHP: Nakon presude Ratku Mladiću iskoristiti potencijal haških presuda za pomirenje u regionu
- Nenad Bunjac: KAD DUŠA PLAČE I VRI ISTOVREMENO
- Kineski premijer Li u Beogradu: Čeka nas plodonosno proleće
- Predstavljanje Dosijea „JNA u ratovima u Hrvatskoj i BiH“
Aligator Games for Kids
Nova priča iz Dečjeg kutka i pozivamo roditelje, da svojoj djeci, koja još uvijek nisu naučila čitati, pročitaju priče, a ona druga djeca, koja idu u školu i čitaju, da to učine sama.
Pozivamo djecu Bosne i Hercegovine i iz ostalih krajeva bivše Jugoslavije, da nam šalju svoje pismene radove, tekstove ili crteže, ako žele, mogli bi ih objavljivati na portalu Tacno.net. Tekstovi bi bili za djecu, da govore o ljubavi, ljepotama, osjećanjima, suživotu…Radujemo se malim dječjim piscima i tekstovima ili crtežima.
Donosimo novu priču iz knjige za djecu “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA”, Čedomira Petrovića u kojoj ima trideset priča Hranislava Dobrića, čuvara zoološkog vrta.
‘On uveče, kad odu svi posetioci, pootvara sve kaveze i pusti sve stanovnike zoo vrta, da izađu, protegnu malo noge, porazgovaraju sa susedima… On im mnogo pomaže u svim njihovim problemima i razgovara s njima, jer je tu mnogo godina i naučio je jezike svih životinja i ptica.’
GOSPODIN KROKA
Budim se jedne noći. Počinje krevet da mi se trese, čangrljaju tanjiri, zveckaju čaše. Tutnji nešto iz daljine? Zemljotres!
Skočim, izletim napolje. Pogledam oko sebe. Svi budni. Ništa ne brinite! Samo bez panike. Prvo žene i deca! Oni me gledaju u čudu. Proći će brzo. Nije jak zemljotres. Kakav zemljotres g. Hranislave, to g. Kroka hrče, reče mi stara g-đa Kamila. Stvarno. Zemlja lagano podrhtava, ali tutnjava ne prestaje. Kako krenem prema stanu krokodila g. Kroke i njegove supruge g-đa Krokinice, tutnjava i podrhtavanje tla, počeše da se pojačavaju.
G. Kroka spava. Širom otvorio usta i hrče. Ja sam u svom životu čuo razna hrkanja, ali ovo je bilo jezivo. G-đa Krokinica očajno pokušava da probudi g. Kroku. Vuče ga ze rep. Udara ga kišobranom po glavi. Skače po njemu. Ništa. Ostale životinje u blizini, sede i sve ovo nemo posmatraju. Izbečili se od nespavanja. Počeše da se pale svetla na okolnim zgradama. Izašli ljudi na prozore. Balkone. Ne znaju šta je? Priđem g-đa Krokinici, pitam je nešto, ali me ona ništa ne čuje od strahovitog hrkanja. Vičem iz sveg glasa. Pa šta je ovo gospođoooooo?! I ona viče. Ništa me ne pitajte g Hranislaveeeeee! Živ sram me pojede zbog komšiluka. Ne mogu ljudi da spavaju. Pa od kada ovo traje? Već nekoliko noći. Od kad je počeo kasno da večerava. Samo do večeras je bilo mnogo slabije. Ovo sada je strašno. Pa jeste li probali da ga probudite? Jesam! Šta sve nisam radila i ništa. Od uvek je imao čvrst san, ali ovo sada je već zabrinjavajuće.
Dođem do samog g. Kroke. Setim se nekih trikova za prestanak hrkanja. Počnem da mu zviždim na uvo. Ništa. Cokćem. Ništa. Lav Toza i Majmun Trta donose mi opremu. Stavljam ogromne količine vate u uši, kacigu na glavu, pilotske naočare, rukavice, kompas, baterijsku lampu, male lestvice. Uzimam voki-toki, da bi održavali vezu. Drugi aparat uzima g-đa Krokinica. Pozdravljam se sa svima i ljubim! Neki plaču. Polako počinjem da ulazim u usta g. Kroke… Uđem skoro ceo. Samo mi noge vire. Majmun Trta i Lav Toza, drže konopac kojim sam vezan. G-đa Krokinica drži aparat za gašenje požara.
Krenem da mu ulazim polako u usta. Uđem skoro ceo unutra. G-đa Krokinica me drži za noge da ne propadnem. Glava hoće da mi eksplodira! Kao da sam ušao u motor nekog mlaznog aviona ili u bušilicu za beton! Uhvatim ga za jezik. Cimaj, cimaj. Ništa. Počnem da ga udaram po resi, kao bokser kada udara u krušku na treningu. Ništa. Kao da sam u grotlu vulkana koji izbacuje lavu… Kod jezika sam! Smrad je neopisiv! Na šta to zaudara?
G-đa Krokinica urla kroz toki-voki, da je večeras jeo slaninu i beli luka! Koliko? Oko petnaest kila belog luka! Plaši se da ne dobije grip. Rekla mu je g-đa Kamila da je to dobro protiv virusa! Da li ste stigli do rese? Jesam! Hrkanjem me usisava u utrobu! Osećam da klizim. Propadaaaaammmmm!
Halo! Da li me čujete, g. Hranislave?
Hranislav? Ko je to, Hranislav?
Izvlačite ga! Brzo! Počinje da gubi razum!
Izvuku me napolje. Presedimo svi budni tu noć. Jutro. Sviće. G. Kroka se polako budi. Zeva. Isteže se. Ispavan. Prestade to jezivo hrkanje. Ostale životinje popadaše po zemlji i istog trenutka zaspaše od umora. Ooooo, g. Hranislave! Odkud vi, ovako rano? Delujete mi kao da niste spavali cele noći. I nisam g. Kroko – kažem ja povišenim tonom. I ne samo ja, nego i ceo zoološki vrt, a ni okolni stanari u zgradama, nisu spavali cele noći. Jelte!
A, zbog čega? Zbog vas! Zbog mene? Zašto? Zato što ne da ste hrkali, nego ste arlaukali! Vidim da mu je vrlo neprijatno. Poče da se izvinjava komšiluku. Izvinite, ali ja toga nisam svestan. Znam g. Kroko, ali taj problem moramo da rešimo. Predlažem da se preselite u usamljeniji deo zoološkog vrta i da podignemo neku zaštitnu ogradu!
G. Hranislave, ja da idem na periferiju, neću. Ovde u centru vrta su još od pre rata, živeli i moj deda i moj otac. I ja sam rođen ovde i ne mrdam se odavde!
Sednem. Razmišljam. Šta da radim? Setim se. Napravim jedna velika kolica sa gumenim točkovima i dogovorim se sa g-đa Krokinicom, uveče kada g. Kroka zaspi, da ga stavimo u kolica i da ga odvučem u neki deo vrta gde nema životinja ili gde su one starije koje su nagluve ili totalno gluve.
Krene g. Kroka da hrče, mi ga stavimo u kolica i ja počnem da ga vozam noću po vrtu. Da me je nešto videla moja majka rekla bi – Crni sine Hranislave! Umesto da već unuka guraš u kolicima, a ti vozaš jednog krokodila?! Ovo sa kolicima još gore. Gde god da prođemo, svi se bude. Da ga ukopam u zemlju? Ugušiće se…
I onda mi padne na pamet, genijalna ideja. Krokodil može dugo da ostane pod vodom. Kada padne noć, potopićemo ga u bazen, g-đa Krokinica i ja.
Sledeće noći tako i uradimo. Potopimo ga u vodu. Stavimo preko njega jednu veliku dasku i zaglavimo je, da ne može da ispliva. Kao kad domaćice stavljaju zimi kupus u bure, pa ga zaglave dašćicom. Kažem g-đa Krokinici da ne zaboravi ujutru da skloni dasku. Pogledam, a ono samo se mehurići i klobuci pojavljuju na vodi.
Svi smo odahnuli i ponovo zavlada tišina i vrati se onaj neophodan mir, za dobar san, svih stanovnika zoološkog vrta.
KRAJ
Čedomir Petrović: “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA”
Prva priča: HRANISLAV DOBRIĆ
Druga priča: ČOVEK
Treća priča: MIŠKO
Četvrta priča: OTMICA
Peta: MASKENBAL
Šesta: MRŠAVLJENJE