Razmena teritorija kao etničko čišćenje

Povezani članci

• SRAMOTNO: HDZ podržava sramotan tekst o turistima iz BiH
• Šta bi rekao (i šta je pričao) Mirko
• ZAMEO IH VJETAR
• Generalni direktor MKCK: Vlasti u BiH moraju pronaći nestale osobe kako bi ispunile svoje međunarodne obaveze
• Kriminalizacija klevete vodi ka pognutim glavama i zatvorenim ustima
• Koliko je štetan ugovor sa Etihadom?

Na Balkanu opet vri. Ovoga puta se nagađa da bi Kosovo i Srbija konačno mogli da normalizujusvoje odnose. Priča se da će kosovski predsednik Hašim Tači i njegov srbijanski kolega Aleksandar Vučić uskoro sklopiti dogovor koji će stabilizovati Balkan i obema državama pomoći da se pridruže EU. Pregovori se odvijaju uz posredovanje šefice EU za spoljne poslove Federike Mogerini. Tako bi 10 godina nakon proglašenja nezavisnosti Kosova bilo zatvoreno i poslednje poglavlje razgradnje Jugoslavije.

Zvuči kao bajka. Dvojica lidera na suprotnim stranama u ratu 1998-99 – u kome je na hiljade kosovarskih civila ubijeno, desetine hiljada domova spaljeno i uništeno, više od milion ljudi proterano i raseljeno, koji je okončan tek posle NATO intervencije – odjednom su prevazišli svoju mržnju i uzajamno neprijateljstvo u ime bolje budućnosti svojih naroda. Konačno napredak?

Naprotiv, sve ovo bi se moglo pretvoriti u noćnu moru. Uz ovaj dogovor se pominju „korekcija granica“ i „razmena teritorija“. Ni Tači ni Vučić svoje javnosti nisu obavestili o detaljima, ali izgleda da to podrazumeva da sever Kosova sa većinski srpskim stanovništvom postane deo Srbije, dok bi se Kosovu pripojila oblast na jugu Srbije sa većinski albanskim stanovništvom, poznata kao Preševska dolina.

Posle ove razmene na Kosovu bi bilo manje Srba, a u Srbiji manje Albanaca. Dve države bi postale „etnički čistije“. Mnogi bi morali da napuste svoje kuće. Ukratko, došlo bi i do razmene stanovništva, a ne samo teritorija.

Čarls Kapčan, bivši savetnik Baraka Obame a danas profesor na Univerzitetu Džordžtaun, opisaoje predloženi plan kao „mirno etničko čišćenje“. Kapčan podržava ideju o razmeni teritorija, uveren da „pragmatizam treba da nadvlada princip“. Ja se ne slažem.

Stvaranje etnički homogenih teritorija i država (ukratko, bez manjina) nije nova ideja. Ona je na Kosovu realizovana mnogo puta tokom istorije i uvek je ostavljala duboke rane koje ne zaceljuju. Gotovo svaka kosovarska porodica pamti neku priču kojom će to potvrditi. Ima ih i moja porodica.

Prva potiče iz poslednjih godina vladavine Otomanskog carstva na Balkanu. Tokom 1877-78. proterano je na desetine hiljada Albanaca, a porodica moje majke iz sela Berjan i Poštem (Donje Brijanje) na jugu današnje Srbije. Stariji rođaci se i danas na porodičnim okupljanjima sećaju priča svojih starih – o kućama, poljima i grobovima koje su ostavili za sobom. To proterivanje je bilo etničko čišćenje zapečaćeno 1878. na Berlinskom kongresu.

Druga priča potiče od mog pokojnog pradede sa očeve strane. Kao dete gledao bih kako mu oči suze a glas drhti dok se priseća noći 1927. u kojoj on, njegov otac i stariji brat napuštaju svoju kuću i poslastičarnicu koju su držali u gradu Pravištu. Danas se to mesto u istočnoj Grčkoj zove Elefterupoli. Progon je bio posledica grčko-turskog Sporazuma iz Lozane o razmeni stanovništva. Zemlja u kojoj su živeli nije bila njihova domovina, ali je tu bila sva njihova imovina kojom su izdržavali porodicu na Kosovu. Imali su samo nekoliko minuta da se spakuju, ali nije bilo nasilja, sve je prošlo mirno, pričao je moj pradeda godinama kasnije. Ipak, to je bilo etničko čišćenje.

Samo nekoliko minuta za pakovanje imali su i mnogi kosovski Albanci kada su pred njih stale srpske vojne i bezbednosne snage u martu 1999, na vrhuncu Miloševićeve kampanje etničkog čišćenja. Ta kampanja je bila represivna, nasilna, krvava i kriminalna. Mnogi su ubijeni, većina proterana. Među više od milion ljudi koji su tada prognani sa Kosova bila je i gotovo cela porodica moje majke, potomci proteranih iz južne Srbije pre 120 godina, kao i mnogi rođaci sa očeve strane, potomci onih koji su bili prinuđeni da napuste svoj dom i radnju u istočnoj Grčkoj. I sâm sam postao izbeglica u Makedoniji. Svi smo bili žrtve etničkog čišćenja, poništenog tek posle NATO intervencije.

Ne verujem da toga nisu svesni oni koji podržavaju ideju o razmeni teritorija između Kosova i Srbije. Oni samo ignorišu očigledno. Etničko čišćenje je zločin, bez obzira da li je sprovedeno u miru. Osim što je moralno neprihvatljiv i suštinski antievropski, takav plan bi izazvao dugoročnu političku i bezbednosnu nestabilnost širom regiona. Ako se Kosovu i Srbiji dozvoli da razmenjuju teritorije i ljude, zašto se to ne bi omogućilo i drugima? Mnoge zajednice u regionu ne vole države u kojima žive: Srbi i Hrvati u Bosni, muslimani u Srbiji, Albanci u Makedoniji, pa čak i Mađari u Slovačkoj ili Turci na Kipru.

Zato se mnogi protive „rešenju“ koje se danas izgleda ozbiljno razmatra. Na Kosovu su razmenu teritorija odbacile većina parlamentarnih stranaka i vladajuća koalicija. Status i granice Kosova proizlaze iz njegove nezavisnosti proglašene 2008. na osnovu plana bivšeg finskog predsednika Martija Ahtisarija. Međunarodni sud pravde je ocenio da je to rešenje bilo zakonito.

Za Tačijevu razmenu teritorija gotovo da nema podrške među kosovskim Albancima. Dogovor ne bi bio ratifikovan u kosovskom parlamentu čak i kada bi ga Tači potpisao. Protivi mu se i većina kosovskih Srba, jer bi se mnogi našli „na pogrešnoj strani granice“.

Dogovor o granicama je neprihvatljiv i za mnoge zapadne zemlje, pre svih za Nemačku i Britaniju. Angela Merkel je izričito odbacila promene granica na Balkanu. „Uporno to moramo ponavljati, jer su uporni i pokušaji da se razgovori o granicama ponovo otvore“, upozorila je ona u avgustu.

Dakle, pravo pitanje za EU glasi: zašto bi Brisel uopšte pomišljao da podrži plan koji toliko odudara od evropskih vrednosti, koji su odbacile ključne evropske države a koji ne želi ni većina ljudi na terenu? Federika Mogerini treba da nam odgovori na ova pitanja.

Autor je glavni urednik Kohe ditore.

The Guardian

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net