Hariju i Megan svako dobro, monarhiji ne

Povezani članci

• Kroz povijest do danas: Imperijalizam kao uzrok svakog zla
• Moskva: Požar u biblioteci sa 14 miliona knjiga
• Bolivijska policija zaplijenila 7,6 tona kokaina
• Zakoni protiv pravde
• UN objavile da je Iran pogubio više od 100 ljudi između januara i marta
• WHO: U Kini stabiliziran broj zaraženih novim virusom

Kraljevsko venčanje u svom sadašnjem obliku postoji od 1922. godine. Kažu da udaja princeze Meri za vikonta Laselsa nije bila samo ugovoreni već prisilni brak. Lasels se opkladio s prijateljima da će jedina ćerka kralja Džordža V prihvatiti njegovu bračnu ponudu. Meri nije bila oduševljena, ali je kralj insistirao. Sve lične sumnje ostale su skrivene duboko ispod javne ceremonije.

Dok su druge monarhije roptale pod narodnim ustancima, članovi britanske kraljevske porodice su razumeli pouku da velike privilegije treba zaraditi. Pet godina pre Prvog svetskog rata dinastija Saks-Koburg i Gota preimenovala je svoj brend i postala dinastija Vindzor, kako bi se distancirala od svog nemačkog porekla.

Merino venčanje je bilo dobra prilika za povezivanje krune sa javnošću. Prvi put posle mnogo godina kraljevsko venčanje je obavljeno u Vestminsterskoj opatiji, uz raskošnu povorku i novinske izveštaje. “To više nije samo Merino venčanje”, napisao je njen brat, budući kralj Džordž VI. A novine su dodale epitete vestminstersko, kraljevsko, nacionalno i narodno venčanje.

Kraljevsko venčanje nije stvar dvoje zaljubljenih ljudi, baš kao što ni predsednička inauguracija nije prvi dan nekog političara na poslu. To ne znači da taj par ne stupa u brak iz ljubavi, već da ljubav nije nužan uslov za ceremoniju.

Kada je reč o kraljevskim događajima, zapravo nisu važni pojedinci već institucija – monarhija. Venčanje princa Harija i Megan Markl je privatna ceremonija samo utoliko što nije zvanični državni događaj. Prenosi ga televizija, posvećeni su mu hektari novinskih napisa, prisustvuje mu 600 gostiju, košta 32 miliona funti i na njega je uz ostale zvanice pozvano i 1.200 “običnih” ljudi.

Voleo bih da je to privatni događaj. Oni bi imali svoj mir, a ja svoj. Ali šta bi to onda značilo? “Biti nevidljiv,” napisao je još u 19. veku novinar i pisac Walter Bagehot, “znači biti zaboravljen… Da bi neko bio simbol, i to uspešan simbol, mora se upadljivo i često pojavljivati u javnosti.”

Što se mene tiče, video sam dovoljno. Republikanac sam iz očiglednih razloga. Monarhija nasledne privilegije postavlja u središte vladavine i moći. Kraljevska porodica je klasna kategorija. Upravo to je problem. Nisam zadrti republikanac – mnoge stvari mi smetaju više od monarhije. Ali kada je reč o principima nema popuštanja. Britanija ima klasni problem, a monarhija je njegov najočigledniji izraz. Kada se uželim nedoličnih zadovoljstava, ne okrećem se verenicima u feudalnim dinastijama stvarnog sveta: za to imam Netflix. Politikolog Benedict Anderson opisao je zemlje kao zamišljene zajednice. Nazovite me zanovetalom, ali radije zamišljam zajednicu u kojoj sam građanin a ne podanik, i u kojoj drugi nisu rođeni da mnome vladaju.

I opet bi sve bilo u redu da su me ostavili na miru, ali nisu. Prošle nedelje su se Hari i Megan pojavili u đačkim torbama moje dece – škola je pozvala učenike da proslave kraljevsko venčanje nošenjem crveno-belo-plave odeće, ili donošenjem kolača, ili i jednim i drugim.

Propaganda se poslužila slatkim mamcem. Cilj ovakvih do u tančine isplaniranih i koreografisanih venčanja je dvostruk: obnoviti osećaj da je monarhija legitimna i učvrstiti njen značaj. Oni koji tvrde da po božjoj volji vladaju svima drugima uvek će morati da brinu o svom kredibilitetu. Ruski car koga su pogubili boljševici bio je blizak rod dede naše kraljice. Njen muž princ Filip evakuisan je kao beba iz Grčke na ratnom brodu, u kolevci od kutije za voće. Ona dakle zna ponešto o gubitku legitimiteta.

Ništa ne vredi što je posle venčanja u koje je uložen najveći kraljevski propagandni kapital – onog između princa Čarlsa i ledi Dajane – usledio brak koji je neslavno propao i što je javnost o tome saznala sve pojedinosti. Nejasna reakcija na Dajaninu smrt poljuljala je ovu instituciju, jedini put u novijoj istoriji. Inače, uprkos svemu, izgleda da monarhija nema razloga za brigu. Polovina Britanaca smatra da je ona dobra za Britaniju, a još je više onih koji bi da ona nastavi da postoji.

Imajući u vidu mučno stanje naše političke klase, polarizovanost naše političke kulture i besmisao našeg boravka na svetskoj pozornici posle glasanja za brexit, nekima institucija kao što je monarhija može delovati utešno. Kraljevsko venčanje obezbeđuje privid stabilnosti i nadu u jedinstvo onima kojima su izvesnosti benigne diktature milije od nepredvidivosti demokratije.

Relevantnost kraljevske porodice povezana je s njenom sposobnošću da svoja elitna ovlašćenja prilagodi raspoloženju naroda. Kraljica je na primer 1947. kupila venčanicu bonovima za snabdevanje (vlada je dodala 200 funti). Pored toga, i vojvotkinja od Kembridža i Megan Markl imaju univerzitetsku diplomu i prve su kraljevske supruge koje mogu da se pohvale takvom erudicijom. Megan Markl ima i crne krvi i prva je koja može da se pohvali takvim melaninom. Rečeno nam je da te osobine ilustruju sposobnost ove institucije da evoluira. A zapravo pokazuju suprotno. Ni univerzitetski obrazovane žene ni međurasni brakovi nisu nova ni retka pojava u Britaniji. Činjenica da je to veliko otkriće za našu aristokratiju zaslužuje posebnu pažnju samo po sebi.

Na anketno pitanje koje reči najbolje opisuju njihova osećanja prema venčanju, 46 odsto građana je odgovorilo sa “ravnodušan” i to je najčešći odgovor, a za njim sledi 29 odsto građana koji su svoja osećanja opisali rečju “srećan”. Pristalice čina matrimonije koji odiše klasnim privilegijama propuštaju najbolje. Venčanja su moj omiljeni događaj među onima koji slave razne delove životnog ciklusa – posebno britanska venčanja: mešanje generacija, dijaspora, pripitost, flertovanje, tata koji pleše i porodična drama koja se krčka – više volim svadbe nego samu instituciju braka.

Ali u svadbama uživam samo kad poznajem glavne aktere. Ovo venčanje me zanima kao kada u subotu popodne ušetam u crkvu, a tamo je u toku ceremonija venčanja nekih meni nepoznatih ljudi. Jasno mi je da različiti ljudi vide različite stvari u Hariju, Megan i samom događaju. I razumem intrigantnost Čarlsove kandidature za vođenje Megan Markl do oltara. “Prinčevsko venčanje je savršena verzija opštepoznatog događaja i zato privlači pažnju ljudi”, napisao je Bagehot. “Kraljevska porodica zaslađuje politiku i začinjava je prijatnim i lepim događajima.”

Nekad davno možda je i bilo tako. Ali danas tu mnoge privlači kombinacija vašara i takmičenja za pesmu Evrovizije – prilika za pompezan, kič provod i dozvola za opuštanje na nacionalnom nivou. Ako elitno venčanje dvoje neznanaca ljudima pruža zadovoljstvo – odlično. Nemam ništa protiv srećnih mladenaca na njihov veliki dan.

Ja sam republikanac i humanista. U stvari, republikanac sam zato što sam humanista. Pojedincima želim sve najbolje, ali ne i instituciji.

The Guardian

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net