Čedomir Petrović: Tajni život Hranislava Dobrića – Čovek

Povezani članci

• Prećutani zločini: Masakri na Kosovu u proleće 1999.
• Gojko Berić: Budimo iskreni, priznajmo da smo lažovi!
• Nerzuk Ćurak: Kako se ovoga nismo sjetili?
• IGA – državna agencija za pljačku: Miloševićevom tajkunu “Unis”, obveznicima tužba od 230 miliona KM
• Kako funkcioniše pravna država II: Smijenjen zbog malverzacija, pa nagrađen duplim funkcijama
• Alisa Mahmutović: Stvarnost kao tragična predstava

Foto: prt.sc. youtube

Nova priča iz Dečjeg kutka i pozivamo roditelje, da svojoj djeci, koja još uvijek nisu naučila čitati, pročitaju priče, a ona druga djeca, koja idu u školu i čitaju, da to učine sama.

Pozivamo djecu Bosne i Hercegovine i iz ostalih krajeva bivše Jugoslavije, da nam šalju svoje pismene radove, tekstove ili crteže, ako žele, mogli bi ih objavljivati na portalu Tacno.net. Tekstovi bi bili za djecu, da govore o ljubavi, ljepotama, osjećanjima, suživotu…Radujemo se malim dječjim piscima i tekstovima ili crtežima.

Donosimo drugu priču iz knjige za djecu “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA”, Čedomira Petrovića u kojoj ima trideset priča Hranislava Dobrića, čuvara zoološkog vrta.

‘On uveče, kad odu svi posetioci, pootvara sve kaveze i pusti sve stanovnike zoo vrta, da izađu, protegnu malo noge, porazgovaraju sa susedima… On im mnogo pomaže u svim njihovim problemima i razgovara s njima, jer je tu mnogo godina i naučio je jezike svih životinja i ptica.’

ČOVEK

U zoološki vrt dolazi mnogo sveta. I stari i mladi. Imamo i redovne posetioce koji mnogo vole, ili sve životinje, ili imaju nekog svog ljubimca. Donesu mu nešto za jelo, sednu na klupu, i gledaju ga. Uživaju. I životinja oseća da je vole. Ali, ima nažalost i onih koji zadirkuju životinje. Šutiraju kavez. Gađaju ih. Razdražuju. Pre izvesnog vremena žali mi se majmun Trta. Kaže –  Hranislave, jel΄ ti vidiš kako se ponašaju prema nama pojedini posetioci? Vidim, kažem. Koliko sam puta tako stajao sa strane i gledao. Naročito decu. Kako se krevelje, deru, skaču ispred kaveza kao da su oni majmuni. A, majmuni stoje i gledaju ih. Ponekad pomislim – Možda bi trebalo pre ove staviti u kavez, a majmune pustiti na slobodu?!

Ali, pojavio se jednoga dana, jedan na izgled – gospodin. Lepo obučen. Stariji. Dođe u vrt, ide od kaveza do kaveza i maltretira životinje. Ja ga pratim. Dođe do krokodila g. Kroke i g-đa Krokinice, uzme kamenčiće i gađa ih. Ja priđem –  Dobar dan gospodine. Zašto uznemiravate životinje?! Šta se to vas tiče? I ko ste vi? Ja sam Hranislav Dobrić, čuvar ovoga vrta i svih životinja. E, baš me briga. Ja sam platio ulaznicu, i mogu da radim šta hoću! To vi samo tako mislite. Ne smete da ih maltretirate! Možete da ih gledate. Da im date za jelo ono što je dozvoljeno, i da uživate gledajući ih. U čemu da uživam? Da gledam ove nakaze … Tu mi padne mrak na oči, i ja ga izbacim napolje.

Sutradan, evo ti ga opet. Vidim ga, stoji kod bazena g-đa Foke. Kupio nekoliko ribica. Drži jednu u ruci i mami foku. Ona dopliva do njega, skoči da uzme ribicu, a on izmakne ruku i smeje se ironično. Tako nekoliko puta. Maltretira je i ponižava. Pustim ga da vidim šta će još da uradi?  Dođe do kaveza sa pticama. One stoje mirno na grani. On nogom udari u kavez. One uplašene, lete, cvrkuću. Stoji ispred kaveza sa majmunima. Onako mator, popeo se na ogradu, uhvatio rukama za rešetke, i plazi jezik majmunima. Oni ga samo gledaju u čudu. Došao do kaveza u kome leži i spava lav Toza. Uzeo neki štap, gurnuo ga kroz rešetke, i bode Tozu po stomaku. E, tu više nisam mogao da izdržim. Skinem brzo uniformu čuvara, i kapu. Priđem mu. Uhvatim ga pod ruku, i kažem – Bravo, gospodine! I ja obožavam da maltretiram životinje!  I vi?  E, baš mi je drago. Onda možemo zajedno da ih mučimo! Dođite ovde da vidite jednu. Ubila se za maltretiranje! I polako ga dovedem do jednog praznog kaveza. Gde je – pita on? Evo, ovde! Otvorim vrata, gurnem ga unutra i zaključam. On poludeo. Vadite me odavde! Kako možete ovako nešto … Ja dotle obučem uniformu i stavim kapu … Ja sam čovek, a ne životinja! E, u to nisam siguran! Sad, još malo kad zatvorim vrt, pustiću da sve životinje prođu pored tebe, i da kažu, da li si ti čovek, ili životinja, što bi bila velika uvreda za njih. On skače. Baca se na rešetke. Poludeo načisto.

Predveče zatvorim zoološki vrt, i pustim sve ptice i životinje. One došle i gledaju ga. On se izbezumio. Vraćajte ih u kaveze! Jel΄ ste vi poludeli? Poješće me! Lav Toza spusti štap pored njega u kavez. Gospodine, vaš štap. Zaboravili ste ga kod mene u kavezu. G. Kroka donese kamenčiće. Vaši kamenčići. Izgubili ste ih kod mene. G-đa Foka dogega nekako. Vaše ribice, gospodine!  Ptice sletele pored i samo ga nemo gledaju. Znao sam da mogu da budem kažnjen, i izbačen iz zoološkog vrta zbog ovoga, ali rešim da ga ostavim i sutradan u kavezu. Da ga svi posetioci vide. Napišem na tabli  ¨ČOVEK ?¨ sa znakom pitanja?!

Ljudi prolaze. Iznenađeni. Gledaju. Smeju se. Prvi puta vide čoveka u kavezu zoološkog vrta! On neispavan. Uplašen. Ponižen. Sedi u ćošku i ćuti. Prolaze neka deca. Ej, vidite ovo! Šta je ovo?  Počeše da ga gađaju onim kamenčićima što ih je g. Kroka tu spustio. Uzeše štap, koji je lav Toza doneo, i počeše njim da ga bockaju. Mame ga ribicama … Uveče, otvorim kavez, i pustim ga. On bez glasa. Pocepan. Postiđen. Ode. Pomalo mi ga bi i žao. Mislio sam da ga više nikada nećemo videti. Ali, posle nekoliko dana, dolazi on! Prilazi mi. Gospodine Hranislave, došao sam da se izvinim, i vama, i svim životinjama. Mnogo sam pogrešio. Uhvatim ga pod ruku. Prođemo celim vrtom. Postao je redovan posetilac. Dolazi skoro svakoga dana.

A, ja još uvek držim onaj kavez prazan i natpis ¨ČOVEK?¨  Za svaki slučaj …

Čedomir Petrović: “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA” 

Prva priča: HRANISLAV DOBRIĆ