Ajatolah Koštunica

Povezani članci

• Nakon događanja referenduma vrijeme je za kontra priču
• NAROD I (NE)PRAVDA: Sjedi – jedan!
• Marko Vešović i juriš na šovinističke zombije
• Kada ljudi šute, neljudi ubijaju
• Ivica Đikić: Dobro jutro, pravosuđe!
• Čedomir Jovanović: Vladike trebaju govoriti o genocidu u Srebrenici!

 E, pa, cenjeni publikume, ako ste imali neke primisli da se u „Kolubari“ mažnjavalo i da su se pare – osim u privatne džepove – slivale i na račune vojoljubivih organizacija, niste bili u pravu. Prividelo vam se. Sve je to bilo deo „orkestrirane“ kampanje protiv jedine ispravne, legalne, legalističke DSS i protiv ajatolaha Koštunice. Sve poznatijeg pod umetničkim imenom – Čitluk Sahibija.

DSS i DSS-ov Popović izdali su epohalno saopštenje kojim je za svagda sprana ljaga sa časnog imena. Saopštenje glasi: „Mašine jesu radile dvadeset pet sati dnevno“. Ali to je, dame i gospodo, bilo zbog toga što se mašinina šihta poklopila sa letnjim pomeranjem vremena za sat unapred. Tako to rade udarnici. Koriste svaku mogućnost da doprinesu zajednici i da iskopaju što više uglja. Drug Titi bi to umeo da ceni. On je prosto obožavao udarnike.

Samo, za njegovog vakta nije bilo privatne mehanizacije, bar ne one krupne, što se nekima činilo kao komunistička zatucanosti. Ali se posle mnogo godina pokazalo kao dalekovido. Da ‘l intuitivno, da ‘l zahvaljujući marksističkoj prošlosti, drug Tito je znao da mešanje državnih i privatnih stvari po pravilu završava na štetu onih prvih. Država jeste moćna, ali nije u stanju da se brani „na malo“, pogotovo kada se državni nameštenici odaju sitnoposedničkom mentalitetu.

Drug Stari je strogo vodio računa da ne dođe do takvog sukoba interesa i zato je za njegovog vakta privredni kriminal bio marginalna pojava. Nije da ga nije bilo, ali mu se brzo ulazilo u trag i strogo se kažnjavao. Paradoks je da se danas takve rabote brže otkrivaju, ali od kažnjavanja ni K. Uzburkala je malo kolubarska afera našu posustalu javnost, prikazivalo se nekoliko Insajdera. I šta? Onaj moj vuk omastio brkove.

A Lazarevac osvanuo oblepljen umrlicama za „počivšu“ B92. Ko li je, Bože, mogao da lepi te umrlice? Osumnjičeni za muljavine sigurno nisu. Kao inspektor-amater, rekao bih da su taj posao za određenu naknadu obavili neki siromašni momci. E sad, inspektori-profesionalci lako mogu da uđu u trag lepiocima i još lakše da saznaju ko je štampao i platio lepljenje umrlica. A odatle, pa do konkretne akcije MUP-a, ne bi bio dug put. Samo što je to ovde put kojim se ređe ide. I zato nikuda ne stižemo.

Tekst prenosimo sa prijateljskog portala danas.rs