Rat protiv islamskog ekstremizma mogu dobiti samo umereni muslimani

Islamističke grupacije deluju u razlitičkim oblicima: od Enahda – Tunižana koji sebe nazivaju “muslimanskim demokratama – do Hamasa koji šalje bombaše samoubice u Izrael.

Međutim, svi koji pokušavaju da uguše ove pokrete prave tri greške: smatraju da su svi islamisti isti, zatim da su suštinski antidemokratske snage i na kraju da je rešenje u jakim sekularnim autoritarnim liderima. Tako kritičari smatraju da se politički islamisti malo razlikuju od Al Kaide i “Islamske države”, jer svi oni traže obnovu islamskog kalifata u kome bi vladalo šerijatsko pravo. Jedino se razlikuju oko dinamike i sredstava. Što je još gore, politički islam često služi kao “kapija”, odnosno prolaz ka nasilnom džihadu.

“Muslimanska braća” su delimično odgovorna za takvu sliku, jer dok se na engleskom jeziku zalažu za mirna sredstva borbe, na arapskom podstiču otpor čak i džihad. Među poznatim pripadnicima islamskih ekstremista je su i bivši pripadnici “Muslimanske braće” poput lidera Al Kaide Ajmana al Zavahirija.

Međutim, isuviše je uprošćeno izjednačavati sve islamističke grupe. Tako ekstremisti preziru nešto umerenije islamiste zbog toga što prihvataju postojeće društvene institucije i izbore kao metod političke borbe. Tretirati sve islamiste kao nasilne džihadiste liči na poređenje socijaldemokrata sa terorističkim “Crvenim brigadama” u Italiji u drugoj polovini prošlog veka, samo zato što su svi čitali Karla Marksa, ističe “Ikonomist”.

Pogrešno je i oslanjanje na jake lidere, bilo da je reč o apsolutnim monarsima poput iranskog šaha Reze Pahlavija ili doživotnih predsednika nalik na Sadama Huseina u Iraku. Za razliku od bivših autokrata u Južnoj Koreji i Tajvanu, niko od ovih lidera nije uspeo da obezbedi trajni prosperitet, podseća britanski magazin.

Četiri godine nakon pada islamiste Morsija u Egiptu, teško je reći da li bi situacija bila još gora da je ostao na vlasti, nego što je sada pod vođstvom generala Abdela Fataha al Sisija, koji ga je zbacio. Po njegovoj naredbi počinjen je najgori masakr u modernoj egipatskoj istoriji u kome je ubijeno nekoliko stotina Morsijevih pristalica u Kairu 2013. Sisijev režim je još represivniji nego za vreme Hosnija Mubaraka, a pri tom se širi pobuna džihadista na Sinaju. Istovremeno, aktuelni egipatski predsednik skoro da nema ideja kako poboljša ekonomsku situaciju i otvori nova radna mesta za sve veći broj mladih.

Stoga u moru loših opcija u haotičnom arapskom svetu, jedini put je postepeno otvaranje ovih zajednica, što podrazumeva i omogućavanje nadmetanja ideologija, uključujući i razne varijante islamističkih, jer je islam ključan sistem vrednosti za tamošnja društva, ocenjuje “Ikonomist”.

“Često neliberalni o svim pitanjima – od uloge Boga u politici do pozicije žena u društvu – politički islamisti se teško mogu definisati kao hrišćanske demokrate arapskog sveta. Međutim, oni mogu biti pragmatični i ne mogu biti ignorisani.

Umesto pokušaja njihovog gušenja – što bih ih samo ujedinilo i radikalizovalo – treba se usredsrediti na rad sa umerenima, zahtevati ne tako prijatne reforme, te boriti se protiv najopasnijih. Na ovaj način, islamisti mogu postati brana džihadizmu a ne put ka njemu”, konstatuje “Ikonomist”.

Ima li mesta za politički islam u modernom svetu?

Islamististi nisu jedini koji nastoje da uključe religije u javni život. Vladajuća BJP partija u Indiji promoviše specifičnu varijantu hindu nacionalizma. U Izraelu postoji nekoliko partija koje teže da država dobije naglašenije jevrejske elemente. Mnogi demohrišćani u Evropi u svom političkom delovanju ne polaze samo od demokratskih već i hrišćanskih principa. Platforma Republikanske partije u SAD polazi od toga da kada su “Bogom dana prirodna, neotuđiva prava” u sukobu sa “vladinim, sudskim ili ljudskim pravima” – prevagu imaju od Boga podarena prava. “Oni potenciraju na nečemu sa čim se svi islamisti mogu složiti”, kaže Natan Braun (Nathan Brown), profesor Univerziteta Džordž Vašington.

Islam je jedinstvena religija u najmanje jednom segmentu, ističe “Ikonomist” u drugom tekstu u kome analizira da li politički Islam može da nađe mesto u modernom svetu.

Dok je Mojsije lider bez države, a Isusa Hrista su pogubile vlasti, prorok Muhamed je bio politički lider koji je osnovao zajednicu, čija pravila propisuje muslimanska sveta knjiga. “U Kuranu postoje jasne odredbe od kažnjavanja (hudud – za krađe) do specifičnih pravila o nasleđivanju”, piše Šadi Hamid sa Instituta Bruking u knjizi “Posebnost islama” (Islamic Exceptionalism). Stoga mnogi islamski pokreti ponosno tvrde da je Kuran “njihov ustav”.

Međutim, iako je Kuran veoma konkretan u pitanjima kao što su nasleđivanje, mnogo je nejasniji oko funkcionisanja vlasti. U jednoj šuri se navodi da prorok Muhamed treba da konsultuje članove zajednice: u drugoj se naglašava da ima apsolutnu vlast nad njima. Sporovi su počeli odmah nakon njegove smrti. Njegovi najbliži sledbenici nisu mogli da se slože da li kalif – naslednik Muhameda kao lidera – treba da se bira ili je to nasledna pozicija, podseća britanski magazin. Ovo pitanje je na kraju dovelo i do raskola na šiite i sunite, koji su i dan danas u žestokom sukobu.

Sam kalifat nije propisan Kuranom. Međutim, “tradicionalna islamska misao ga doživljava kao nerazdvojni deo islama, nenamerno vekovima politizujući veru”, piše Mustafa Akjol, autor knjige “Islam bez ekstrema”. Nasledni kalifati u kojima se objedinjava verska i sekularna vlast bili su model za islamske zajednice više od jednog milenijuma.

Raspad otomanske carevine i ukidanje kalifata od strane Republike Turske je na kraju doveo do stvaranja savremenog islamističkog pokreta.

“Muslimani ponižavani u vreme kolonijalizma i suočeni sa neuspesima socijalizma i nacionalizma – kada su domaće autokrate nastojale da iskoriste Islam za lične potrebe – žudili su za smislenom alternativom u svetu nacionalnih država i izbora. Muslimansko bratstvo je prezentovalo jednu od takvih opcija”, ocenjuje “Ikonomist”.

Islamisti, poput Hasana al Bane osnivača pokreta “Ismailija” u Egiptu, ističu da demokratija nije među principima koje propisuje prorok Muhameda, stoga je doživljavaju kao strani, uvezeni model kao i političke partije pa čak i modernu arapsku državu.

Međutim, Bana ukazuje da se u fazama napreduje ka islamskoj državi, te da svaka iziskuje različitu taktiku. To znači da islamisti mogu da na početku ostave po strani “božanske ciljeve” i čak učestvuju na izborima, ako se time dugoročno poboljšava njihova pozicija. Neki od njegovih sledbenika prihvataju demokratiju u svim fazama ovog procesa. Međutim, kritičari upozoravaju da je ogromna većina islamista po svom biću nedemokratska i takva će ostati.

Erdogan je po dolasku na vlast sproveo značajne reforme da bi potom napravio zaokret ka autoritarizmu.

Kao primer se navodi Redžep Tajip Erdogan koji je na početku predstavljao novu varijantu islamizma u kojoj su značajno mesto zauzimali slobode i slobodno tržište. On je sproveo značajne reforme po dolasku na vlast 2002. da bi sada napravio zaokret ka autoritarizmu.

Liberalne uznemirava činjenica da islamisti, čak i kada su manjina, mogu da nametnu restrikcije. Međutim, “Ikonomist” ocenjuje da je to rizik sa kojim se suočavaju sve demokratije. Stoga pojedini analitičari smatraju da su od samog liberalizma važniji izbori, tačnije da je neliberalna demokratija, u kojoj i autokrate mogu da pobede, preteča liberalne demokratije.

“U prethodno autoritarnim zemljama, mora se dati vremena demokratiji da pusti korene i osnaži kroz redovno praktikovanje. Sekularisti koji su zbacili Muslimansko bratstvo sa vlasti u Egiptu 2013. često čuju ovakve argumente. Sve što je gospodin Morsi učinio, kako se pledira, mogla je da poništi u budućnosti sekularnija vlada”, zaključuje britanski list.

Prkos prema teroristima i političarima koji zloupotrebljavaju strah

Teroristi su ubili u Španiji 15 ljudi i ranili više od 130, ali nisu uspeli da ostvare druge ciljeve, piše En Eplbaum (Anne Applebaum) u “Vošington postu”,

“Španci nisu bili uplašeni. Naprotiv, raspoloženje u Barseloni je bilo prkosno, bez straha, ljuti, ali ne histerični”, ocenjuje Eplbaum.

Na sličan način su reagovali stanovnici Londona kada su teroristi pre nekoliko meseci izvršli napad u kome je poginulo sedam a povređeno 48 lica. Gradonačelnik Sadik Kan je tada poručio: “Mi ćemo vas poraziti. Vi nećete pobediti”.

Sve više evropskih građana uviđa da je cilj terorista ne samo da ubijaju već i poseju haos, da su ovi napadi amaterski jer da imaju oružje ne bi koristili kamione za napade. Stoga, po mišljenju Eplbaum, ljudi se sve manje boje terorizma a više njegovih političkih posledica, tačnije besa i histerije kojima mogu da manipulišu populistički političari i tabloidni mediji.

Ona ukazuje i da teroristički napadi u Evropi u poslednje dve godine nisu poprimili drastične razmere ako se imaju u vidu istorijski primeri, tačnije da je stradalo više ljudi u akcijama raznih ultralevičarskih i separatističkih organizacija tokom 1970-ih, kao što su IRA, ETA, Crvene brigade, Baden Majnhof.

Radio Slobodna Evropa