Kuda ide družina Kosovara?

Izdvajamo

• Stvarno se pitamo kuda ide Kosovska družina? Političari i kler su sklopili pakt "ne diraj me, ne diram te, samo glasajte za nas"!!! Kosovsko društvo je na rascepu, između Ujedinjene Evrope i Arabijske pustinje. Deklarativno se izjašnjavaju za Evropu a u stvarnosti Saudijska Arabija je sve bliže i bliže.

Povezani članci

• “TRIJUMVIRAT”: “SLOBA, VELJKO I JA” – BIO JE NESAVLADIVA PREPREKA STIPI MESIĆU
• Nakon potrošenih miliona, Prijedor doživio potop
• Cijena migrantske patnje
• STOJIĆEVO ŽENSKO PISMO
• Goran Sarić: Igmanov Povratak u budućnost
• Novo “dodikovanje” Bosne

Foto: AP

Kosovsko društvo je na rascepu, između Ujedinjene Evrope i Arabijske pustinje. Deklarativno se izjašnjavaju za Evropu a u stvarnosti Saudijska Arabija je sve bliže i bliže.

Trepča radi Beograd se gradi. Kada ne bi Trepču pljačkala Srbija, svaki Kosovar bi jeo zlatnom kašikom. Srbija iskorišćava kosovske resurse…To je bilo samo nekoliko parola širom  Socijalističke Autonmne Pokrajine Kosova, početkom osamdesetih godina prošlog veka, kad su naveliko počele masovne demonstracije studenata i srednjoškolaca a kasnije i celokupnog albanskog življa. U početku malo ko je verovao ovakvim parolama, jer u realnosti je bilo sasvim drugačije. SAP Kosovo nije bila Mesna zajednica, već konstitutivni element jugoslovenske federacije. Po Ustavu iz 1974. g., sve republike imale su po jednog predstavnika u Predsedništvu savezne države, po jednog su imale i pokrajine, Kosovo i Vojvodina. U Veću republika i pokrajina, koje je bilo sastavljeno od osam delegacija, iako delegacije nisu imale podjednak broj delegata, odlučivalo se na potpuno ravnopravnoj osnovi. Delegacije republika imale su po 12 delegata, dok pokrajine po 8. Ako se, samo na osnovu toga posmatra, onda se jasno vidi da Kosovo i Srbija nisu u istoj razini. Međutim, u tom Veću se odlučivalo konsenzusom. Delegacije republika od 12 delegata imale su po jedan glas, kao i delegacije pokrajina sa po 8 članova. Ukoliko se ne postigne konsenzus, to pitanje se odlaže za godinu dana, pa ukoliko ponovo nema konsenzusa, raspušta se Savezna Skupština, ide sa na nove izbore.

Po odredbama Ustava, republike i pokrajine mogle su u izvesnoj meri, nezavisno od Savezne Vlade i saveznih organa uspostaviti određene kontakte sa organima drugih država po pitanju međunarodnih spoljnih odnosa. I u ovom segmentu republike i pokrajine bile su apsolutno ravnopravne. Dakle, u početku osamdesetih godina, gore navedene parole nisu imale nikakvog osnova. Ali protekom vremena, i dolaskom na vlast Slobodana Miloševića, koji je dao krila zatajenom srpskom nacionalizmu, situacija se izmenila iz temelja. Srpski nacionalizam uvek je postojao, mada dok je partija – SKJ „vedrila i oblačila“ nad celokupnom državnom teritorijom, ovaj nacionalizam bio je potisnut, Milošević ga je osokolio, dao mu najjača krila, tada se pokazao u pravom svetlu. Setite se parola: “Oj  Srbijo od  tri dela uskoro ćeš biti cela! Hoćemo oružje! Nećemo oružje! Albance preko prokletija! Gde ima Srba tu je Srbija! Slobo Srbine, Srbija je uz tebe! Svi Srbi u jednoj državi!!! Narod se pita, kad će Sloba umesto Tita!” I svakojakih drugih budalaština.

Prolaskom vremena, ne samo što su se obistinile citirane parole iz početka osamdesetih, već i mnogo više. Falsifikovanim financijskim izveštajem likvidirana je Kosovska banka – BAKOS, stub Kosovske privrede. Ukinuta je televizija, radio, list Rilinjda kao organ Socijalističkog Saveza Radnog Naroda Kosova, pozatvarani univerzitet i celokupni obrazovni sistem. Doduše škole i univerzitet i dalje su radile, ali po privatnim kućama i samofinansiranjem.

Za celo to vreme, albanski mladići služili su vojsku, Srbija je skupljala porez i prisvojila celokupnu kosovsku ekonomiju. Skupština Srbije donosi odluke o uvođenju privremenih mera u pojedina kosovska preduzeća, uvodi privremene organe upravljanja a potom ta preduzeća se intengrišu u srpske radne kolektive-radne organizacije. Npr. gigant kosovske ekonomije „Ereniku“ iz Đakovice se priključuje malom kolektivu iz Srbije. Bambi iz Požarevca, postaje gazda Ereniku-a. Na hiljade radnika, učitelja, lekara i babica, direktora ostaju bez posla…

Kako u životu sve ima početak i kraj, dođe kraj i ovoj golgoti pa i samom Miloševiću. Posle intervencije NATO alijanse 1999. g., Kosovo prvo postaje protektorat Ujedinjenih Nacija, a nekoliko godina kasnije i nezavisna država. Tako da svaki argument za žalbe na račun Srbije u novonastaloj situaciji postaje suvišan, mada mnogi Kosovari nikako da se odviknu od toga. Srbija se i dalje okrivljuje za sve nedaće koje se pojavljuju u kosovskom društvu. Sada mnogi krive Srbiju za pojavu islamskog ekstremizma na Kosovu. Češće se može videti u štampi napis: “… vehabizam i islamski ekstremizam na Kosovu finansira Srbija, sa ciljem da kvari njen imidž pred međunarodnom zajednicom”. Sećam se jednog slučaja negde polovinom devedesetih godina prošlog veka. Pojavila se jedna velika gomila zmija ispod nekog mosta kod Vučitrna. Zmije su bile vezane u čvor međusobom. Sutradan u štampi se pojavio komentar, da je neko video u jutarnjim satima da je prošao tuda jedan kamion sa registarskim tablicama iz Srbije, pa je zlonamerno neko iz Srbije istovario te zmije na tom mestu.

Posle odlaska srpskih snaga sa Kosova, celokupna admnistracija prešla je na ruke UMNIK-a, organa UN. Počela da stiže i “obilata međunarodna pomoć“ u vidu donacija. Najveću „pomoć“ su pružile braća po religiji, preko mnogobrojnih tzv. humanitarnih organizacija i udruženja, koje niču kao pečurke posle kiše, iz islamskih država Srednjeg Istoka. U svakom selu ili zaseoku izgrađene su velelepne džamije, međutim nisam primetio da su braća po religiji gradili neku školu ili ambulantu, koji km asfaltnog puta odnosno neko naselje za siromašne porodice. Kler postaje sve značajniji u određivanju smera kretanja kosovskog korpusa. Kler je u ofanzivi, pune se džamije omladinom, drže se predavanja o religiji, o životu i putu proroka Muhameda. Imam Shefqet Krasniqi kaže džematu (slušaocima), da treba živeti asketskim životom, kao što je prorok živeo, a na predavanje dolazi u najmodernijem automatik mercedesu. Kada objašnjava kako je izdahnuo prorok, idu mu suze na oči a i mnogi drugi plaču s njima za smrt koja se desila pre više od 1400 godina.  Pripoveda se, da je bliži musliman iz Jemena i Saudijske Arabije nego komšija Albanac kršćanin, s kojim imaju isti jezik, istoriju i potiču iz iste loze. Čak se i Kur’an časni pogrešno interpretira. Nigde u Kur’anu ne piše da je muslimanu zabranjeno stupiti u brak sa kršćaninom ili jevrejem. Kur’an je jasan i  nedvosmilen, što se braka tiče. U njemu piše, musliman da ne stupi u brak sa paganinom, tj. sa onima koji veruje u idole, sa mnogobošcima. Ipak neki imami su malo tolerantniji, kažu, muškarac musliman, može uzeti za ženu kršćanku ali da je konvertira u islam, što je čista budalaština.

Političari zarad šake glasova sve su popustljiviji prema kleru. Duže vreme je na javnoj diskusiji Zakon koji određuje jačinu buke na javnom mesto. Ne može da se usvoji, jer Islamska verska zajednica ne prihvata da, ezan (poziv za molitvu), bude uvršten u buku. Ezan sa minareta od preko 100 dB –  decibela, kažu treba da bude van kontrole.

Ezan sa minareta odavno je izgubio smisao. To je poziv za molitvu. Prvi ezan je recitovao – vikao, čovek po imenu Bilal. Da bi se razlikovali od kršćana, koji se pozivaju zvonima, on je išao ulicama Meke i glasno pozivao narod na molitvu. Posle izvesnog vremena kada se umorio predložio Muhamedu, da ne ide ulicama, već da stoji na jednom brdašcu. Minaret ima funkciju brdašca, da glas mujezina prodre što dalje, da svi čuju. Danas kada u svakom domaćinstvu ima po nekoliko časovnika, kada svaki čas preko radija ili TV čuje se tačno vreme, vikanje sa minareta je sasvim suvišno, pogotovo što sada se ne penje gore mujezin, već su instalirani gromoglasni zvučnici, koji buše bubnu opnu prolaznika. Teško onima koji stanuju u blizini džamija.

Političarima su puna usta, evropskih integracija, a kler velikim koracima vuče društvo ka Arabijskoj pustinji (Meki i Medini). Posle završetka II svetskog rata, komunistička vlast dekretom je oslabila srednjovekovne stege (nošenje zara – feredžu i marame),  ženu muslimanku, sada pod uticajem klera i vehabista, sve češće se vidi na ulici pokrivena ženska omladina, čak i u Kosovskoj Skupštini uselila se islamska odora.

Stvarno se pitamo kuda ide Kosovska družina? Političari i kler su sklopili pakt “ne diraj me, ne diram te, samo glasajte za nas”!!!

Kosovsko društvo je na rascepu, između Ujedinjene Evrope i Arabijske pustinje. Deklarativno se izjašnjavaju za Evropu a u stvarnosti Saudijska Arabija je sve bliže i bliže.