Umro je dobar čovjek Mato skeledžija

Izdvajamo

• Da. Most preko reke spaja bosansku i hrvatsku obalu. Na njegovoj sredini vijori se zastava Republike Srpske. Kvazi države. Mostom protutnji koji automobil. Putnici sa sobom nose putne isprave. U ona, bolja vremena, kad je savske talase čamcem sekao čika Mato ti papiri nisu trebali. Danas se dečaci više ne junače preplivavajući s jedne na drugu obalu Save. Nema više ljubavnika među vrbacima. A opustele su i gostione. Ne čuje se više: đe si Mato skeledžijo.

Povezani članci

• TERORISTIČKI NAPAD U TREBINJU: BLAŽ STEVOVIĆ PORUČUJE-IDEMO DO KRAJA
• Predstavljanje Petog izveštaja o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina i Predloga praktične politike: Procesuiranje zločina seksualnog nasilja tokom oružanih sukoba pred sudovima u Republici Srbiji
• Prijedlog puta ujedinjenja građanskih partija i pokreta u BiH
• Nedzad Bašić: RAT ZA NAROD MIR ZA NAS
• Selektivno čitanje (o nekulturi dijaloga)
• Boris Pavelić: Hrvatska treba kazniti fašiste koji su dočekali Kordića

Skeledžijo, skeledžijo prevezi me preko, odzvanja zalud eho nad Savom. Mato je usidrio brodić na kome se vijorila jugoslovenska zastava još 92. godine prošlog veka. Matica reke postala je državna granica između Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Kroz jesenju maglu sa bosanske strane na slavonskoj se može videti usidren brod hrvatske rečne policije.

Zapljusnuli su bosansku obalu Save talasi tuge. Sa slavonske strane reke stigao je glas. Umro je čika Mato. Mato Puškarić. Skeledžija. Čovek dobre volje. Mornar i kapetan lađice kojom je grlio slavonsku i bosansku obalu reke. Više od dve decenije brodio je Savom. Od Slavonskog do Bosanskog Šamca. I natrag. Prevozio ljude i espap. Zaštitnik ljubavnika među vrbacima. Čuvar mladića koji su otplivavali prvi plivački maraton.

Šamčani danas razgrću maglu istorije. Govore da su od 1878. do 1992. godine bili u jednoj državi. Slavonski Šamac je stariji od Bosanskog. U njemu je već početkom 20. veka postojala železnička stanica. Pa bi tako Bosanci skelom najpre do slavonske obale, a onda prugom. Posle. Gde ih put nanese. Bosanski Šamac osnovan je 1863. godine. Odlukom vlade Turske carevine ovde su došli iseljenici iz Srbije. Iz Beograda, Šapca, Užica… I pre njihovog dolaska dva mesta spajala je skela. Putnike je prevozio čamac. Zaprege i teret  kompa. Sa bosanske strane, pre Drugog svetskog rata, prelazila su kola sa šljivama, drugim voćem i poljoprivrednom robom. Stizala je do pijace u Osijeku i drugde.

Ređale su se skeledžije: Huso Topalović, Mujo Kapetanović, Stjepan Paradžik… Sava je bila čas mala. Čas velika. Sedamdesetih godina prošlog veka, na “komandni most” skele kročio je Mato Puškarić. Slavonac iz Slavonskog Šamca. Neki su ga zvali kum Mato. I jeste bio kum. Prijateljstvu ljudi sa jedne i druge obale. Vekerica je budila Matu u ranu zoru. Na slavonskoj obali čekale su ga paorke. Tako su zvali vredne domaćice, koje su sredom i subotom, na pijacu Bosanskog Šamca donosile mlijeko, sir, kajmak, bijeli grah, guske i guščiju mast.

Slavonski Šamac, sa susednom Kruševicom ostao je malo mesto. Imao je osnovnu školu, dvije crkve, nogometni klub. Na desetine svršenih osmoškolaca vozio je čika Mato skelom na bosansku stranu. Gde su pohađali srednju školu. Njegovi putnici bili su i radnici zaposleni u preduzećima Bosanskog Šamca. A Bosanci se sećaju da ih je skeledžija prevozio na onu obalu. U gostionu kod Kovačevića. Tamo se išlo na izlet. Na kuglanje. Kartanje. Na dobru mezu i vino. Bio je to bogat društveni život. Tu gostionu sedamdesetih godina preuzeo je naš Šamčanin. Halid Hadžialijagić, kažu građani s desne obale Save.

Kad je glas o smrti dobrog čoveka Mate stigao u Bosanski Šamac grunula su i sećanja na njega. Oni koji su ga poznavali vele da je u pauzama između vožnji svraćao u gostione s obe strane reke. Na po jedan konjačić. Ali nikad pijan. Onako rumen i vazda veseo umeo je da se šali sa gostima. Bio je dobar i društven čovjek. Za svakog je imao lijepu reč, kaže Enes Lega Alatović. Mustafu Porobića i Slobodana Pisarevića sjećanje na Matu vraća na lepe trenutke iz detinjstva. I na puno bolja vremena. Za Abdulaha Drljačića, skeledžija iz Slavonskog Šamca bio je veliki čovek. Ljudina, veli Suada Gule Hodžić. Prijatelj grada i svih Šamčana.

Skeledžijo, skeledžijo prevezi me preko, odzvanja zalud eho nad Savom. Mato je usidrio brodić na kome se vijorila jugoslovenska zastava još 92. godine prošlog veka. Matica reke postala je državna granica između Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Kroz jesenju maglu sa bosanske strane na slavonskoj se može videti usidren brod hrvatske rečne policije.

Da. Most preko reke spaja bosansku i hrvatsku obalu. Na njegovoj sredini vijori se zastava Republike Srpske. Kvazi države. Mostom protutnji koji automobil. Putnici sa sobom nose putne isprave. U ona, bolja vremena, kad je savske talase čamcem sekao čika Mato ti papiri nisu trebali. Danas se dečaci više ne junače preplivavajući s jedne na drugu obalu Save. Nema više ljubavnika među vrbacima. A opustele su i gostione. Ne čuje se više: đe si Mato skeledžijo.