BOLJE SE UZALUD BORIT’ NEGO UZALUD ŽIVIT’

Povezani članci

• KAKO NAM JE OVIH 100 DANA LIJEPO BILO
• Božić, komšijsko zdravljenje
• Štrajkat će iako im plaće još nisu dirane ni lipe
• Oklopna vlast
• Vuk Perišić: Apisov kompleks
• Sarajevski Srbi: kolateralna šteta politike etničkog čišćenja

Vruće je ka u paklu. Ulizen na teracu i iman šta vidit, grad se kupa u jari, u magmi i magli, i sve pari kataklizma. Rekli bi stari judi da će su’ svita i pari mi se da mirita, doli na ulicu nigdi nikoga. Ne dan se, triba priživit, krepat ma ne molat. Na rivi malo svita, bidni furešti ka cipli u portu škivaju u lad, a lada nima ni za likariju. U Vijeke prazno i mlađarija se ladi birama, na peškariji svega, a skoro će bot. Di sad? Šta radit? Iman rok za novu knjigu, nove kolumne. Stvari se odvijaju brzinon koju ne možeš više pratit, a svi pišu i svi stoje atento da budu prvi, da uvate udarni termin za udarne teme. Ljudi moji malo je reć da smo Amerika, ima nas ka jedan kvart u New Yorku, a proizvodimo više šenzacjuna vengo svi gangsteri skupa u Las Vegas.

Za Gospu blaženu, ko će pisat po ovon paklu, ko normalan more tuć po makinji dok je pametan svit na banj, u vikendice, po brodin? Samo lud i infišan se more bavit takvin stvarima u kojima nema ni para ni koristi. Pisat. Pisat i tuć na plus četrdeset. Stari smo i ja i moja makinja, a ozbiljno tvrdin da je u njoj vrag, sotona, a evo i zašto.

Od kad san počeja radit deboto smo u svađi, nima mira ni tolerance.

Pišen i taman da ću završit, a iznutra čujen zvuk ka da niko lomi kosti i makinja se ugasi, zacrni, sve nestane, sve šta san radija po uru vrimena. Ispočetka san pinija, beštima, lomija stolice o zid, a onda san svatija o čemu se radi i sad lipo moj stari iscrpljeni kompjutor i ja navigamo ka dva stara makinjista, ja napišen, on pobriše, ja spremin, on mi zatvori ladicu.

U zadnje vrime smo počeli i komunicirat, isprva je to bilo onako, više kurtoazno, a sad je žestoko, sad se cipamo, beštimamo jedan na drugega i lipo nan je, karamo se i išvogamo, nevera prođe i krenemo opet ispočetka, ka da ništa nije ni bilo, ka da jedan drugoga nismo uvridili.

– Opet si doša, ma koji te vrag goni na ovu vrućinu da pišeš, odi sinko lipo na banj, vazmi lipo foje, koju dobru knjigu, di si me se uvatija, vidiš da ne moren disat, dišen na škrge, ventilan ma niman zraka.

– Jebe me se za tvoje grinte, pisat ću jerbo mi se piše, moran, judi očekuju moju knjigu. – Tvoju knjigu? A reci mi bogati koliko si i’ proda od ove prve, veliki književniče? – E tebi ću reć, i osin toga, kurbin sine, znaš da san više od pola podilija, nimaju judi pinezi. – Vidi bogati, nemaju pinezi, e moj književnik, imaju oni pinezi nego ti ne pizaš da bi ko baca pare na pizdarije koje pišeš!

E, sad me raspizdija.

– Pizdarije? Tebi su pizdarije šta su nas pokreli, uništili, šta su mi zgadili zemlju i grad u kojen živin i šta bi triba mučat? Šta bi triba, pokrit se ušima? Oću, vikat ću, ako triba ka Karuzo i Krleža, stat ću na Pjacu, popet se na bančić i vikat ću : «Doli banda, doli lupeži, živila grbača radnoga naroda!»

Smije se kurva lupeška podmukla i blokaje, zunzi.

– A ko si ti, jado jadni, da se bakćeš s tin stvarima? Ko si ti? Niko i ništa, malo piskaralo šta je infišalo da ga niko prati, da ga niko čita? Ko tebe, jado jadni, čita? Ko? Oni par šta nimaju pametnija posla, eto ko, a i oni misle da si napuvan i da si amater, niko i ništa! Redikul si Aniću i cili ti se grad smije, ola književnika s fejsa, ma vidi kurca?!

– Kurbin sine, ja niko i ništa? Dvi knjige san napisa u godinu dan i znaš dobro jer jedini pratiš šta radin da san brzo gotov nove dvi. To je tebi niko i ništa? Jeli lupežu? Sad je meni jasno, i ti si njihov, i ti si u bandi, s njima si, i sve ovo radite da me uništite, da poludin, gasite me, brišete, ignorirate, ne date mi pisat, bando lupeška, razbojnici, razbojnici!

– Ne obadan te, stojin iza svoji riči, mal si i beznačajan, moreš ti pisat ma to nikoga ne zanima, ti si Sizif i guraš svoj kamen, a nigdi ne ideš, nigdi ne stižeš i nigdi nećeš doć!
– Je li, a kog me vraga onda brišeš? Šta ti smeta toliko, šta me ne pustiš da završin, da spremin! Kog me vraga obrišeš kad spomenen ove tvoje lupeže?

– Prigrijen se od monadi, šta i štrapaš po meni. Tebi je svak kriv, tebi sve smeta, ništa ti ne vridi i ne vaja, šta ne pišeš štakod lipo, štakod svitlo, da se judi nasmiju, zaborave na jade, nego in daješ još veću muku! Šta to kome triba čitat takve gadarije, eto, zato te brišen i brisat ću. I da znaš, ja san domoljubni kompjutor, iman takav program, ne moren kontra sebe i kontra proizvođača, evo, vidi mi softver. Jebi se ti i tvoji partizani, živila nan nezavisna i neovisna Rvacka , doli crveni!

– Nećeš razbojniče, razbit ću te, bacit ću te doli na ulicu, neka se maške kote u tebi, neka te dica itaju nogan.

– Baci, jebe me se, sve je bolje od tvoga štiva. I baci me,neka svi vide da ti smeta sve Rvacko, komunjaro jedna.

Pa bisan oden na taracu i pušin. Kurbin sin, dabili kurbin sin! Odma zoven Juricu.

– Jure, reka mi je vrag u makinji da san redikul i da samo trošin vrime, da bi bilo boje da zalivan pome nego da pišen jerbo to šta ja radin nema veze s mozgon, to mi je reka kurbin sin.

– Dobro ti je i reka, ja bi ti reka i gore ma me straj jer si jači.
– Znači, i ti si kontra mene?
– Jesan, a ko normalan more bit uz tebe. Ko? Ištekat će ti struju, zatvorit će ti vodu, ugasit će te na prvu i šta ćeš onda? Di ćeš onda, crni sinko?

Eto di će te odvest to tvoje pisanje uvik kontra. Budi pametan i ostavi se toga, piši poeziju, to ti je lipo.

Sad ako ste mislili da je ta nesriknja makinja i ova nesnosna vrućina jedino protiv čega se pisac bori, grdno ste se privarili. Odma se priključe drugi šta su nanjušili da si kleka, da si pa.

– Do kad ti misliš tako lupat i vikat sam sa sebon, dicu si probudija. I opet biće pišeš kontra ljudi, kontra predsjednice, kontra svega, ma šta ti to triba? Oćeš u pržun završit? Ko će nas ranit? Ti šta to čitaju, ti šta su luđi od tebe, crni sinko? Jesi platija struju? Oće nas ištekat? Na čemu ćeš onda pisat, nesrićo, na čemu? Da Bog da te ištekalo, eto da znaš, more bit da bi se sitija da i familiju imaš, dicu da imaš, veliki književniče od sto prodani knjiga, misliš da ne znan da nisi uspija ni troškove tiskanja pokrit i sad nas oćeš u nove pizdarije uvalit?

Zatvorija san vrata i spustija glavu na makinju. Iznutra ga čujen kako se smije, kako se cereka, kurbin sin. Jesan ti reka, jesan ti reka, jesan ti reka, kumpire sadit, a ne pisat, pisanje je za pismene, pisanje je za školovane, za one šta znaju šta je život i šta ljude zanima. Šta ne napišeš roman? Pedeset nijansi sive? Moju golu istinu? Kiklopa? Ha ha ha, književniče! Ti ćeš se borit kontra kapitalisti? Ti? Mono jedna.

Zaklopija san ga. Nisan ga više moga slušat. Ostala san u tišini i čuja san samo srce kako mi kuca. Stavija san prst na puls i dešifriran, Morseova abeceda, B O LJ E – S E – U Z A L U D – B O R I T – N E G O – U Z A L U D – Ž I V I T.

Otvorija san makinju i stiska zube. Tri su ure po ponoći, a u sobi nema daška vitra. Vruće je ka u paklu. Stiskan zube dok se znoj cidi s mene. Stiskan zube i grizen jezik. Magare, tvrdoglavo jebeno magare. Na zaslonu svitle početna slova, dižen caps lock i počinjen:

JEBEN VAN MATER SVIMA..