Fantaziranje

Povezani članci

• Ukrajina: Nakon primirja počela nova ofanziva Kijeva
• Ministarka unutrašnje bezbednosti SAD-a otišla sa funkcije
• Napadnuta zgrada američkog konzulata u Istanbulu
• State Department: Posvećenost podršci zemljama Zapadnog Balkana
• SAD se vraća u Irak: Američki vojnici došli u borbu protiv ekstremističkog ISIL-a
• Prvi crni gradonačelnik u Sloveniji: Ostavština „istočnoevropskog Obame“

Mislim, naravno, na ono fantaziranje koje se nastavlja na pojedinačne, često nepriznate i s pravom cenzurisane fantazme, i na to kako fantaziranje podupire običnu, jednostavnu, presnu laž. Pokušaji da laži izgledaju bolje kad se ispričaju, naročito javno, i da se sakrije ono što je mali, lični, sebični interes odnosno pokrivanje pravih motiva, često postaje medijska praksa, kojom se onda strah medijatora prenosi i na publiku: ona je ta koja treba da proguta presnu laž i još je uvrsti u nešto što je većini blisko, razumljivo, domaće. Niko se više ne pita kako laž pomoću straha deluje na ljude, koji bi prema svojim fantazmama inače mogli i morali da ostvare neku distancu, humor i kritički senzibilitet za svaki pokušaj manipulisanja. Fantaziranje, neposredno i izvorno nastalo u glavi jednog vodećeg političara, nalazimo u mnogim aspektima nedavnih izbora u Srbiji i u njenoj političkoj svakodnevici između usiljenih izbora…

A onda se dogodio srećan završetak austrijskih izbora, i pokazalo se da postoji način da se fantaziranje prepozna, razgoliti i svede u prave mere, kao i da se potpuno dezavuiše preteća realnost podeljenosti građana neke države po polovini, nemogućnost jedinstva i slične crne perspektive, čiji je glavni cilj da pokopaju čak i rudimentarne osnove parlamentarne demokratije. Za predsednika je izabran stari dvostruki izbeglica, neaustrijanac, izvan stranačkih igrica, i još univerzitetski profesor: ukratko, nešto što bismo mogli da zamislimo samo za idealnu Austriju, u kojoj nikad nije bilo Hajdera… Čak ni naizgled razumna briga o „podeljenosti“ austrijskih građana ne stoji: ona je potpuno fiktivna, jer su za suparnika Hofera i desnicu, a navodno zbog izbeglica, glasali u onim krajevima u kojima se izbeglice nisu nikada ni pojavile. Ponavljam: glasali su zbog laži, koju su nadogradili fantaziranjem ponuđenim od strane korumpiranih političara i nepoštenih, neosvešćenih medija. Polovina građana Austrije koja je to kupila, progutala i zatim se ponašala neetički i licemerno, naprosto ne zaslužuje da bude slušana, i izvesno ne postoji kao politička snaga, jer je izgubila svaku kredibilnost. Nije naime reč o nekoj naivnosti, nego o sračunatom nepoštovanju ljudskih prava, koristoljubivosti i nepoštovanju razuma. Onaj ko to hoće da preuzme kao svoj politički kapital odnosno prtljag (Hofer), ne zaslužuje nikakvu ozbiljnu političku pažnju, i može biti viđen samo kao opasnost za red i civilnu upravu. Opasnost za sigurnost dakle izvesno predstavljaju građani koji su spremni da prihvate laž, i da se prema njoj opredeljuju tako što u laž ugrađuju i svoje najgore fantazme. Dosada se, posvuda u Evropi, u mržnji, strahu i merama bezbednosti uperenim protiv izbeglica, opredelila samo desna, konzervativna opcija. Možemo do mile volje fantazirati o prošlosti totalitarnih levica i o zloćudnim starcima i ludoj omladini koji bi, zajedno, da totalitarizam vrate: no realne mere, napade, medijsku histeriju, mržnju i fantaziranje o izbeglicama sistematski radi i gradi evropska desnica: ona je dakle ta koja bi trebalo da bude prva meta državnih mera protiv straha i krize, jer je ona ta koja ih izaziva. U tome smislu još karikaturalnije zvuče „analize“ po kojima nema prihvatanja izbeglica zato što ih moramo prepoznati kao „drugog“, priznati da ih (u sebi) mrzimo, ili već šta god je nesavestan um sklon novcu i slavi sposoban da izmisli a mi da prihvatimo, ne bismo li dokazali kako poštujemo trendove i imena. Jedina opasnost i strah oko izbeglica, koji izazivaju brigu za njih, mogu biti njihovo zdravstveno i psihičko stanje, glad, žeđ i zima, udobnost, i ispunjavanje njihovih ljudskih želja, na koje svi imamo isto pravo. Recimo, da zatvaranjem granice između Makedonije i Grčke hiljade porodica, dece i staraca ostaju razdvojeni od svojih, bez mogućnosti da se pridruže onima koji su već stigli negde u Evropu: negirano je jedno od osnovnih ljudskih prava, da pojedinci svih uzrasta budu sa onima sa kojima hoće da žive…

Austrijski izbori su razgolitili sve ovakve postupke, koje smo mesecima gledali, bespomoćni – austrijsko zatvaranje granica kao deo pijačnog dogovora ministarke unutrašnjih poslova sa proračunatim većim ličnim dobitkom na jugu i u desnici, histerične ispade u provinciji i gradsku toleranciju i razumne mere sa izbeglicama – nešto što, recimo, ni država ni gradske vlasti u Sloveniji nisu pokazali. I onda, konačna pobeda onih nekoliko desetina hiljada pismenih austrijskih građana koji su uništili jeftino zaigranu političku demenciju druge polovine.

No ovaj primer šalje ključnu i vrlo zabrinjavajuću poruku o tome da je za fantaziranje i laž potrebno jako malo, zapravo ništa: treba samo uveriti nekoga da deo svojih frustracija izruči pred mikrofon, pred lokalnu vlast, komšiji ili ukućanima, i stvar je krenula. Neki likovi će onda tu frustraciju prikazati kao nešto što svaki građanin treba da ima, kao u reklamama za samousluge. Suština poruke je da kvalitet nije važan, da profesionalnost kvari medije, da je istinoljubivost nešto što je nužno povezano sa prostaštvom i primitivizmom. Sve ostalo ostaje skriveno ili naprosto nevažno i zapravo nepostojeće za budalastog gledaoca i budućeg glasača. Gluposti je široko otvoren put. I zbog toga je austrijska pouka važna: sedi, razgovaraj sa drugima, razmisli, napiši pismo.

Svetlana Slapšak

Peščanik.net