Poslednji sati turske demokratije

Povezani članci

• Populizam i postfašizam
• Kina ukinula 128.000 “štetnih” internetskih stranica u 2017.
• Moć umjesto morala
• Orban uoči izbora povećava potrošnju i olakšice
• Evropski parlament glasa o rezoluciji o Srebrenici
• Lieberman podržava stvaranje palestinske države

Početkom 2012. godine, susreo sam se sa Ahmetom Davutogluom, tada ministrom spoljnih poslova Turske, u Hotelu Vilard u Vašingtonu. Sastali smo se na drugom spratu u privatnoj sobi koja je obično rezervisana za diplomate na proputovanju, u vašingtonskom žargonu poznatoj kao „gnezdo“. Davutoglu me je toplo dočekao, pozvao me da sednem na kauč i ponudio me čajem. Susret je počeo dobro, ali intervju se katastrofalno završio.

U to vreme sam radio na članku za Njujorker o sve autoritarnijem stilu vladavine Davutogluovog šefa, tadašnjeg premijera Redžepa Tajipa Erdogana. Davutoglu je očigledno mislio da ćemo razgovarati o turskoj spoljnoj politici. Kad sam ga pitao za više od sedamdeset novinara u turskim zatvorima, zanemeo je i ukočio se u svojoj fotelji. Pošto se pribrao, požurio je da odbrani Erdogana. „Ljudi koji našu vladu optužuju za autokratske tendencije nisu u pravu“, rekao je. Nedugo zatim je ustao i to je bio kraj intervjua. Moj čaj je još bio topao.

Davutoglu, koji je 2014. godine i sam postao premijer, podneo je ostavku prošlog četvrtka, navodno zbog nesuglasica sa Erdoganom, sada predsednikom Turske. Na konferenciji za štampu Davutoglu je izrazio bezrezervnu lojalnost bivšem šefu, ali nije uspeo da sakrije znakove razočaranja na licu – možda i zapanjenosti što je i na njega došao red. To je stara priča: lojalni satrap koji gradi karijeru napadajući gospodareve protivnike, da bi na kraju i sam bio odbačen.

Nema potrebe prolivati suze za Davutogluom koji je godinama spremno marširao uz Erdogana u pohodu protiv turskih demokratskih institucija i tako doveo zemlju do ivice diktature. Ako nekoga treba žaliti, to je turska demokratija koja je ovim činom ostala bez jednog od poslednjih mehanizama zauzdavanja Erdoganove moći. I zaista, možda će Davutogluova ostavka ostati zapamćena u istoriji kao trenutak kada se turska demokratija urušila.

Taj trenutak se dugo pripremao. Erdogan je postao premijer 2003, kada je njegova stranka A.K.P. osvojila parlamentarnu većinu na opštim izborima. U to vreme Erdogan je u Turskoj i inostranstvu slavljen kao novo lice islamske demokratije i most između istoka i zapada. Turska je već bila članica NATO-a i pretendovala je na članstvo u EU. Američki predsednici – prvo Buš, a onda i Obama – imali su za njega samo reči hvale; bili su prezadovoljni što najzad imaju prijatelja u inače neprijatlejskom delu sveta.

Istinu govoreći, Erdogan je od samog početka pokazivao zabrinjavajuće antidemokratske sklonosti, ali njegovi prijatelji, uključujući one u Beloj kući, bili su spremni da mu progledaju kroz prste. Poznat primer je serija istraga o nečemu što su Erdogan i njegovi saveznici nazivali „dubokom državom“: navodno ogromnoj tajnoj mreži vojnih i obaveštajnih oficira koji su radili na neutralisanju turske demokratske vlade. Pod tim izgovorom uhapšene su stotine Erdoganovih protivnika, uključujući mnoge univerzitetske profesore, novinare, vojne oficire i pripadnike humanitarnih organizacija – ukupno više od 700 ljudi – koji su činili jezgro političke opozicije. Kao što sam konstatovao u članku iz 2012, dokazi protiv mnogih, ako ne i većine uhapšenih bili su nedovoljni, isfabrikovani ili jednostavno smešni. Pretnja „duboke države“ iskorišćena je kao opravdanje za gušenje drugačijeg mišljenja. (Erdogan je i u spoljnoj politici pravio prekršaje i neretko zastupao antizapadne stavove, uključujući davanje zabrinjavajućih izjava o Jevrejima i jevrejskoj zaveri i otvaranje granice za slobodan prolaz najradikalnijih stranih džihadista u Siriju.)

Pošto su kritike sa Zapada izostale, Erdogan je nastavio po svom. Posle tri mandata na mestu premijera, 2014. se kandidovao za predsednika i objavio da namerava da promeni ustav tako da predsedniku – to jest, sebi – pruži mnogo šira ovlašćenja. Istovremeno se pobrinuo da na mesto premijera dođe Davutoglu. Pretpostavljalo se da će Davutoglu samo odobravati i potpisivati sve što Erdogan naloži, kao i u prošlosti. Turski glasači su odbili Erdoganov referendum za promenu ustava i na trenutak se činilo da je još moguće stati na put daljoj konsolidaciji Erdoganove moći. Ali sada je očigledno da Erdogan neće odustati dok ne dobije ono što želi. Dok sam izveštavao iz Turske 2012. godine, mnogi opozicioni lideri su mi govorili da Erdoganov model vladavine nije preuzet sa istoka, već iz Rusije, gde je Vladimir Putin uspešno iskoristio izbore i druge demokratske strukture da učvrsti svoju vlast, sa konačnim ciljem da ukine demokratiju kao takvu.

Kada se osvrnem na protekle događaje, čini mi se da je prekretnica za Tursku bila 2013. godina. Te godine je završena izgradnja nove predsedničke palate sa hiljadu soba (i pet stalno zaposlenh prehrambenih tehnologa koji proveravaju da li je predsednikova hrana otrovana) koja je koštala 600 miliona dolara. Iste godine Erdogan je poslao policiju na demonstrante u parku Gezi u Istanbulu, gde su ovi protestovali zbog Erdoganovih autokratskih ispada; nekoliko demonstranata je ubijeno, a hiljade njih su povređeni ili uhapšeni.

Prema novinskim izveštajima, Davutoglu je ostavku podneo zbog upornih Erdoganovih pokušaja da proširi ovlašćenja predsedničke funkcije koju obavlja. Ako su novinski izveštaji tačni, to znači da Erdogan više ne želi da trpi čak ni najblaži otpor koji mu je Davutoglu možda pružao. To znači da Erdogan sada sam drži svu vlast, zasad bez ikakve kontrole. Nadajmo se da će Davutogluova ostavka probuditi turske glasače. Jer vreme za spas turske demokratije ističe.

Dexter Filkins, The New Yorker, 06.05.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net