„Turski napitak“, koji bune potpaljuje

Povezani članci

• Film Dine Mustafića na AJB DOC-u: Bosna zagađena prošlošću u jednako toksičnoj sadašnjosti
• BLEIBURG UŽIVO: KOJU NAM PORUKU ŠALJE VLADA OVAKVIM TV PROGRAMOM
• O Suli, Matvejevićevoj kući i Dijani
• BHT1 I TV HAYAT: BILI STE DOBRI, ALI OHLADITE S ANALITIČARIMA
• HDZ je najgenocidniji politički entitet u ovom dijelu Europe
• Pada Vlada KS? Ostavke Pećanca, Petrovića i Radeljaša

Turska kafa je bila i ostala i do danas rado politizirana. U Osmanskom carstvu je bila dugo vremena zabranjena, jer je u kafanskim pričama mnogo trača nastajalo. Od 17. stoljeća je i u Zapadnoj Evropi postajala vidno popularnija.

Polahko, polahko. Uz kahvu se priča. U Bosni i Hercegovini razlikujemo kahvu „dočekušu“, koja se pristavlja prilikom dolaska gostiju; kahvu „razgovorušu“, koja se pije prilikom eglene; i kahvu „sikterušu“, koja se pristavlja kada hoćemo goste  „ispratiti“, da bi im se kazalo da je vakat krenut‘. „Sikteruša“ se  baš „tanko“  pristavlja, kako bi gosti za daljnjom eglenom  ćejf  izgubili.

U Osmanskom carstvu je kafa bila pod velikom sumnjom, jer su se prilikom njenog uživanja vodile političke priče koje  je država smatrala kao – opasne. U  kafanskim pričama se govorkalo o korumpiranim pašama i ratovima. Mnoge, koje se nisu mogle nigdje drugo čuti ni pročitati, su bile veoma „djelotvorne“.

Turska kahva je od samog početka bila „politizirani napitak“, kako ga je historičar Ali Čaksu objasnio. Još je veliki muftija, Mehmed Ebussuud – efendija, (1490-1574.)  nazvao kahvu „haramom“, tj. zabranjenom u islamu. Kahva je važila  „opasnijom“ od lokala u kojima se alkohol konzumirao, kao mjestima u kojima ljudi predugo sjede, umjesto da idu u džamije. Sultan Murat IV (1612-1640.) je naredio da  se kafane strogo nadziru, zabrane ili, čak, spale.

Ko je kafu pio, rizikovao je da bude egzekutiran. Kafefobija je otišla tako daleko, da je čak i islamska fatva protiv tog napitka bila, zbog „političke štetnosti“, poslata.

Sufijski  obredi u kafani

Politička funkicija kafe je dostigla svoj vrhunac za vrijeme janjičara, koji su bili elitne trupe turske vojske. Oni su zaposjedali kafane, u kojima nisu obavljali samo sufijske obrede, nego i mafijaške aktivnosti smišljali. Kafane su radile „utjeranim“ novcima od „reketiranja“. U janjičarskim kafanama se vodila politika i planirale pobune.

Janjičari su mogli da smijene vlast  i, čak, sultane da sruše. 1826. godine su janjičarski savezi ugašeni i s njima njihovi stožernici. Preko 10 000 kafana je tada, u samom Istanbulu, bilo uništeno. Veze janjičara sa bektašima, sufijskim redom, su bile veoma jake. Neki tvrde čak i da su kafane funkcionisale kao i bektaški samostani. U svakom slučaju su pjevane bektaške himne. Ebu’l Hasan Nuruddin al –Shazali, osnivač sufijskog reda, važi i dan – danas kao zaštitnik- patron vlasnika kafana.

U derviškim tekijama kahva je bila dio rituala. “Derviši  su tako mogli da duže ostaju budni“, tvrdi Čaksu. Bilo je rituala, kod kojih su fildžani bivali preokrenuti. Kafa se pila u malenim gutljajima, tako da bi je u “ krugu“ bilo dovoljno. Također je i ovaj način konzumiranja bio nekima sumnjiv. U Evropi je ovaj tamni napitak primljen sa nepovjerenjem.

Mark Twain je kavu nazvao „nekršćanskim napitkom“. Drugi su govorili kao o jednom satanskom običaju. Oni su mislili da je kava suprotnost vinu, koje je bilo primjenjivano u  kršćanskim ritualima, a koje muslimani zbog alkohola nisu smjeli piti.

Papa Clements VIII (1536-1605.) je kavu, pošto mu je prvo bila ponuđena da  proba, i vjerojatno mu bila ukusna, mogao da je i odobri. Kako jedna legenda kaže, 1600. godine je rekao: „Ovaj đavolji napitak je ukusan. Trebali bismo đavola prevariti  i pokrstiti ga.“

Poslije, pošto je kafa bila „pokrštena“, brzo se etablirala  u Evropi.

Prva kafana je otvorena u 1652. u Oxford-u. Skoro u isto vrijeme je na engleski jezik preveden i Kur’an. Oboje je dovelo do debate o opasnosti „islamiziranja zemlje“. Više od stotinu godina kasnije, kompozitor Karl Gottlieb Hering (1766-1853.) je upozorio da djeca mogu postati slaba i bolesna od „turskog napitka“. U jednom stihu to glasi ovako: „Ipak nemoj musliman biti, koji te ne može ostaviti“. („Sei doch kein Muselmann, der ihn nict lassen kann.“)

Turkiko i Eleniko

Uprkos  svemu, kafa se rezantno širila. Nije svuda pod imenom „turska“ pijena. Neki su je nazivali jednostavno „domaća kafa“ ili „lokalna kava“. Ime, „turska kafa“, je u 20. stoljeću postalo političkim pitanjem. U Grčkoj je, poslije Kiparskog rata 1974. od „Turkiko“, pokršten u „Eleniko“ (grčki). Ali, preimenovanje je počelo 1955. upravo po izbijanju konflikta .

U Bosni i Hercegovini je poslije rata (1992-1995.) nazvana „bosanska kahva“. Nije se radilo o odbijanju osmanske prošlosti, nego  da bi „novoj“ državi  bio „pojačan“ identitet. Kahva je „postala“ simbolom nacionalnog identiteta za svakog Bosanca koji bosansku državu poštuje. Mnogi bosanski Srbi danas kafu nazivaju „domaća kafa“.

Bosanska kahva se malo razlikuje od turske. Na Balkanu je  voda već ključala kad se kafa/kava  dosipa, što sve traje oko tri minute. U Turskoj je potrebno oko deset minuta. Žene je piju često sa šećerom, muškarci – bez, a mladi ljudi s  kockom šećera.

Autorica: Adelheid Wölfl „Der Standard“
Preveo i pripremio: Milenko Blagojević