Izborima do diktature

Povezani članci

• Han u ponedeljak u Prištini i Beogradu razgovara o carinama
• Vučić: Napad nisu organizovale porodice žrtava
• Snježana Kordić: Mitologizacija jezika u političke svrhe ne smije biti u školskim udžbenicima
• Marinko Čulić: Crveni četnici
• Srbija “lider” na Balkanu po stopi registrovanog vatrenog oružja u privatnom vlasništvu
• Poncije Pilat bi i klečanje pod vukovarskim križem

Gostujući u emisiji Upitnik na RTS ovog utorka, trenutni premijer Vučić najzad je otkrio zašto raspisuje vanredne izbore u uslovima kada sam ima apsolutnu većinu u Skupštini Srbije. Razlog je želja za većom ujedinjenošću Srbije:

„Srbija mora da bude ujedinjena. Hoću da građanima postavimo jasne ciljeve, naš je zadatak da pokažemo koji nam je put u budućnost u naredne četiri godine”, kazao je Vučić.

„Suština je u tome da sam shvatio da smo uspeli jer smo imali disciplinu, bili ujedinjeni, a danas ne vidim da svi imamo iste ciljeve, već imamo različite i hoću da te ciljeve iznesemo pred građane”, rekao je Vučić.

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

Ok. Mada je ovaj razlog zanimljiv na više načina i zapravo kao na dlanu otkriva prirodu našeg političkog sistema i prirodu vlasti.

Primetićete da niko u razvijenom svetu ne raspisuje izbore iz ovih razloga. Izbori su prilika da se na njima slobodno iskaže politička volja i da su u okvirima pravila i ustava odredi koji politički program i koji nosioci nekog programa će biti na vlasti.Nigde niko ne pominje bilo kakvo ujedinjavanje. Izbori su prilika da se ispolje razlike, a ne da se postiže jedinstvo.

Pa zašto onda nama izbori služe da se poveća stepen ujedinjenosti? Više je tu razloga, a možda je osnovni taj što se kod nas ideja o uspehu još uvek vezuje za vojni uspeh. Ukoliko imate koliko toliko pravedne ciljeve i vojsku koja je po prirodi ujedinjeni entitet, imate šanse da postignete uspeh. Ali, ukoliko vam je cilj pogrešan i neodrživ, čak i jedinstvo vojske je nemoćno, a uskoro i nestaje. Moćne SAD nisu pobedile u Vijetnamu, ne zbog toga što nisu bile jedinstvene, nego što je cilj bio pogrešan.

Mi još uvek mislimo da je jedinstvo univerzalno sredstvo za uspeh. A, u stvari je obrnuto. Kad ste izabrali pogrešan pravac, jedinstvo vam samo odmaže, kao u Domanovićevoj pripoveci Vođa. Zrele nacije ovo znaju, i biraju slobodu umesto jedinstva. Jedinstvo ostavljaju za građanske slobode i ustav, a u politici jedinstvo ne traže. Tu su normalne i potrebne razlike. Pogledajte opet SAD, trenutno, i razlike između Sandersa i Trampa. Niko ne kaže da su te razlike nepoželjne.

Ima tu još posledica želje za jedinstvom. Onaj ko insistira na jedinstvu, zapravo hoće da ga niko ne kritikuje. A to obično hoće zato što negde zna da bi kritika značajno promenila percepciju njegovih dela. Što će reći da mu dela i rezultati i nisu baš najbolji. I naša potraga za „ujedinjavanjem“ služi jedino tome da se loša politika ne vidi. Da nema alternativu i opoziciju.

Dakle, izbori su kod nas eksplicitno raspisani da bi se loši rezultati vlasti zamaskirali, a autoritarna kultura obnovila i ojačala. Izbori su raspisani da bismo zavoleli diktaturu. I glavni razlog za to je uverenje da u Srbiji ima dovoljno ljudi koji će ovaj zov za ujedinjavanjem pretpostaviti slobodi. Da imamo javnost koja jasno zna meru jedinstva i političkih sloboda, niko ne bi raspisivao izbore iz navedenih razloga. Međutim, sigurno je da kod nas ima i dovoljno ljudi koji razumeju diktaturu.

Prvi potez vlade u izbornoj kampanji zapravo je bilo priznanje o lošem radu.

Dovoljno za početak.