Memento! Ubistvo Rame i stradanje Avdićevih

Autor/ica 👤Slobodan Dukić 23.12.2015. u 10:59

Povezani članci

Ponovo ponižene i narušenog zdravlja. U njihovim napaćenim dušama sevaju mučne sekunde sećanja. Posle toliko godina ne mogu da prepoznaju mučitelja u Živkoviću. Jeste među banditima bio i civil, ali silovatelji su bili u uniformama.

Ta noć bez struje okupila je porodicu Rame Avdića na jednom mestu U kući. Uz sveću. Tmina se lakše podnosi kad imate nekog uza se. Sa glavom porodice, supruga, ćerka, snaha i dvojica sinova. Napolje niko ne izlazi. Rat. U gradu se puca. Arkanovi dobrovoljci Tigrovi, u sastavu Vojske republike Srpske kao zveri njuše vazduh. Ulicama kruže i bradate spodobe. Šešeljevi četnici. Traže “balije”. Pričala mi je o tim danima pokojna Sifa Avdić. Njenog unuka Adema, sina Azema Vlasija odveli Arkanovci. Otišla sam da ga molim da pusti dete… Tek se zamomčio, došao u goste … I pustio ga Arkan, kad je čuo da sam Azemova tašta. Za ove druge Avdiće, sa početka priče, to veče 14. juna postaće večni mrak. Užas i bol. Stradanje.

Grupa bestijalnih momaka, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke stigla je iz Srbije u Bijeljinu. Sezona je lova na Muslimane. Tek što su dosegli do prve brade, do zuba naoružani, u pratnji domaćeg “krvoslednika” u mraku napipavaju muslimanske kuće. Udarac kundakom u vrata zatiče Avdiće okupljene u jednoj sobi. Skamenjeni od straha, pod pretnjom smrti, iznose nakit i novac pred silnike. Avaj, to je tek početak njihovog stradanja. U polutami odsjaja sveće oči zločinaca se zaustavljaju na Raminoj ćerki i snahi. Urlaju na njih “Skidajte se…” A onda ih pred Ramom, majkom i svekrvom, pred mužem i bratom siluju. A prošlo je tek tri dana kako se shana porodila. Dom Avdićevih postaje kuća jauka.

Jedan od zločinaca, prilazi Rami. Repetira pušku. Puca mu u usta. Ubija ga. Krici bola Avdićevih paraju nebo nad Bijeljinom. Ubice mirno napuštaju kuću, dok ih sa praga prati nevino prolivena krv. Sa sobom vuku ćerku i snahu. Onako gole i bose. Izvode ih na ulicu. “Krvoslednik” pokazuje rukom na dom invalida Dose Todorović. Ima para i auto, govori im i podstrekava na novi zločin. Pljačkaju uplašenu ženu. Uzimaju auto. Odvoze se u selo Ljeljenču. Tamo ponovo, naizmenično, siluju nesretnice. Onda otvaraju vrata i izbacuju ih iz vozila.

Beograd, četvrt veka kasnije

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u prvostepenom postupku protiv Miodraga Živkovića, jednog od učesnika krvavog pira u domu Avdićevih ponovo ga je oslobodilo optužbe za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. I to 25 godina posle zločina. Kažu kako Živković nije bio dostupan pravosuđu. Monstruma Dragana Jovića koji je pucao u usta Rami i ubio ga, Apelacioni sud osudio je na 20 godina robije. Osuđeni su na kraće vremenske kazne Zoran Đurđević i Alen Ristić. I Danilo Spasojević pred sudom u Bijeljini. Vinka Beraha Nikičević, predsednica sudskog veća oslobađajući presudu Živkoviću je obrazložila ovako: Nema dokaza da je optuženi preduzeo radnje “silovanja i protivprirodnog bluda”. Ključno za takvu ocenu bilo je tvrđenje optuženog, da je bio na mestu događaja, ali da nije nosio oružje i nije bio u uniformi. Bio je u beloj trenerci. Svedoče i žrtve. Ponovo ponižene i narušenog zdravlja. U njihovim napaćenim dušama sevaju mučne sekunde sećanja. Posle toliko godina ne mogu da prepoznaju mučitelja u Živkoviću. Jeste među banditima bio i civil, ali silovatelji su bili u uniformama.

Pravda traži odgovor na pitanje otkud nevini čovek u beloj trenerci među vampirima mraka. Zašto se krio, ako nije bio učesnik u zločinu. Kako je mogao mirne duše da posmatra scene užasa u domu Avdićevih? I da četvrt veka nosi to teško breme. Koliko je to dana i noći? Miodrag Živković. Obučen u belu trenerku. Maneken smrti. Možda će odgovor na ta pitanja dati srpski Apelacioni sud.

P.S.

Beogradski Fond za humanitarno pravo ističe da je ovakva odluka prvostepenog suda deo negativnog bilansa srpskog pravosuđa u procesuiranju slučajeva seksualnog nasilja u ratu i da predstavlja nastavak prakse odstupanja od međunarodnih standarda u ovim predmetima.

Pitanja verodostojnosti pamćenja žrtava seksualnog nasilja i njihove sposobnosti reprodukcije detalja svestrano su raspravljana sa vodećim ekspertima iz oblasti psihologije i definisana u praksi Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju: “Pretresno veće smatra da nije razumno očekivati da se lica koja prežive tako traumatična iskustva (seksualno nasilje) sećaju detalja kao što su datum i vreme. Takođe, nije razumno očekivati da se sećaju svakog pojedinog elementa komplikovanog i traumatičnog redosleda događaja…”

Komentarišući optužnicu Tužilaštva za ratne zločine FHP ističe da je Tužilaštvo izvršena oralna i analna silovanja kvalifikovalo kao “protivprirodni blud” suprotno regionalnoj praksi i praksi međunarodnih krivičnih sudova koji ova dela podvode pod definiciju silovanje kao ratni zločin. Takvu kvalifikaciju TZR prihvatilo je i prvostepeno Veće za ratne zločine i Apelacioni sud.

Reklo bi se međunarodna pravda drumom, Srbija šumom.